Лепаjа
Ниjе утврђено од када постоjи ово село, али насељавање Лепаjе jе почело углавном после ослобођења ових краjева од Турака. Први насељеници су се настанили у месту Врело, према Арбанасцу и били су то Коцићи, од коjих данас у Лепаjи нема потомака, и Стошићи. У Врелу jе пролазио пут за Џигољ, Петровац и друга села у том краjу коjим су се често кретали Турци, отимали стоку, насртали на жене и због тога су се први досељеници преселили на данашњу локациjу.
Име овог села настало jе, по предању, у турско доба непосредно пред насељавање. Турци су у овим краjем водили неку лепу Српкињу да jе удаjу за неког агу. Застали су краj jедног извора да одморе, девоjка jе видевши своj одраз у води сама себи рекла „Лепа jа, jадна jа“. Не желевши да уда за Турчина нагрдила jе своjе лице ту код извора, а њени пратиоци су jе због тога убили. Тако jе по њеним речима „Лепа jа“ настало име села Лепаjа.
Први становници села претежно су се бавили овчарством, неки су имали и стада од стотинак оваца. Овчарство jе нагло замрло након Другог светског рата, а становништво се почело бавити виноградарством и касниjе воћарстом, односно претежно гаjењем Облачинске вишње. Први засади вишње на териториjи општине Мерошине подигнути су у Лепаjи, на месту Стражар 1958. године. У селу jе некада било пуно калемара, ковача поткивача и столара, а данашње становништво углавном ради у фабрикама и обрађуjе земљу за сопствене потребе.
На Лепаjскоj реци постоjале су три виоденице са по jедним каменом и могле су да мељу само у време већег водостаjа, власници су били Пешићи изнад села, Илићи у сред села и Стоjковићи испод села. До пре скоро 30 година постоjао jе и млин у Лепаjи, коjи jе радио у саставу облачинске задруге.
На месту данашње цркве Светог Симона Монаха постоjала jе нека богомоља jош из периода пре Турака, па се веруjе да jе овде било насеље можда jош у античком добу. Изградња данашње цркве започета jе 1989. године, а завршена jе пре пар година. У склопу цркве подигнут jе и звоник.
На брегу поред цркве налази се споменик борцима палим у балканским ратовима, Првом и Другом светском рату, са звездом петокраком на врху. На четвртоj, jужноj, страни споменика уклесан jе текст коjи говори о бугарском злоделу 1943. године. Бугари су те године запалили школу и стотинак кућа. У овом селу пре рата учитељ jе био народни хероj Никодиjе Стоjановић Татко.
Данас у селу постоjи четворогодишња школа.