Балаjнац
Балаjнац или кроз историjу познат и као Балаjин Брод, помиње се у хрисовуљи кнеза Лазара, коjа се у чува у манастиру Врдник, међу селима коjа jе кнез поклонио манастиру Раваница.
Код Балаjнца или Балаjиног Брода, завршавао се стари римски, а касниjе и дубровачки пут кроз Добрич. У прво време владавине Стефана Немање Балаjнац jе био погранични град и краj према Византиjи.
Легенда о Балаjнцу, односно Балаjначком граду, како га неки називаjу и данас се препричава. Људи говоре да у Балаjнцу постоjе скривене златне кочиjе у коjе су упрегнута два пара златних коња, да покраj кочиjа о клину виси златни бич, а под њим jе златна калдрма, коjа везуjе оваj град са Корвинградом изнад Малошишта. Ова легенда мотивисала jе многе да у потрази за благом узалудно копаjу по околини.
За време Турака уништена jе Српска црква, а на темељима старе подигнута jе нова 1890. године. Тих година нагло се повећао и броj ученика у балаjнскоj школи, па историчари бележе да jе 1884. године школу похађало 24 ђака, а 1889. године чак 70, што jе било наjвише у Топличком округу. Међу првим учитељима помињу се Новак Тоскић, Босиљка Цветковић и Данило Аксентиjевић. Данас Балаjнац има савремену осмогодишњу школу, недавно реконструисану. Црква jе посвећена Малоj Госпоjини и седиште jе балаjнске парохиjе.
Становништво Балаjнца се у прошлости бавило сточарством и земљорадњом, а у периоду између два светска рата и производњом лубеница. Данас се углавном баве производњом поврћа у пластеницима.
Балаjнац jе уjедно и наjвеће село у мерошинскоj општини, по последњем попису у овом селу живи 1254 становника.