Краjковац
Краjковац jе смештен на обронцима Малог Jастрепца, на удаљености 9 км од општинског центра Мерошина. Постоjи легенда о настанку имена овог села, коjа се и дан-данас радо препричава. Некада се овде протезала веома велика и дуга варош jош у стара римска времена, коjа се простирала од Малог Jастрепца па до Баличевца. На месту где jе данас Краjковац налазио се „краj“ те вароши, те отуда и назив селу. По jедноj другоj верзиjи, назив села потиче од тога што jе ово некада био краj у коме се чувало много оваца и тако настаде Краj-к-овац(а). Забележено jе да су уз Краjковачку реку изнад села ископаване цигле и црепови из давних времена.
Близина планине оцртала jе карактер становника овог места, а своjевремено jе сточарство била основна грана коjом су се људи у селу бавили. Велики извор прихода и главни извор егзистенциjе Краjковчанима jе одувек била планина Мали Jастребац. Прикупљање шумских плодова, брање печурака, сеча шуме биле су примарне активности великог броjа људи. Баш ови видови зараде омогућили су великом броjу људи да школуjу децу, праве куће и живе нормално. Великом броjу породица значаjниjи приход доносила jе и производња дувана. Краjковац jе некада у току лета био препознатљив и по низама дувана коjе су се сушиле на сунцу, на рамовима или у сушницама. Зими се таj дуван продавао и доносио новац кад jе било jако тешко зарадити на други начин. Касниjе jе дуван заменила Облачинска вишња. И данас се памте редови за продаjу вишње, кад се чекало и до 3 уjутру да се оне предаjу откупноj станици.
Некада се причало да jе привилегиjа удати се/оженити у Краjковцу због богатства дрветом и каменом, па jе лако направити кућу. У атару Краjковца цео Добрич jе вадио камен, нарочито равничарска села. Некада jе и по двадесетак запрежних кола дневно долазило по камен. Данас преовлађуjе воћарство, а остало се производи углавном за сопствене потребе домаћинстава.
На тлу данашњег села, у делу званом Росалиjа, приликом копања темеља и данас се проналазе људске лобање (прича се да jе jош за време римског царства овде постоjало гробље). Како никад нису вршена никаква археолошка истраживања, све наведено треба прихватити са резервом и жељом да се што више прошлости откриjе и отргне од заборава. У књизи Драгољуба Мирчетића има податак да се Краjковац помиње и у турском тефтеру коjи jе писан jош 1444. и 1445.године. По овим подацима, Краjковац jе тада био наjвећи и имао 45 кућа. .
Имаjући у виду да jе локациjа села на само неколико сати jахања од Ниша, на истоку и Прокупља, на западу, те су и становници овог села доживели велике недаће коjе су кроз историjу протутњале овим краjевима. То jе био разлог да се куће у овом селу подижу далеко у шумама, како би становници побегли од разних воjски коjе су пустошиле ове краjеве. Куће су биле раштркане и формирани засеоци у коjима су живеле одређене фамилиjе. После Првог светског рата, људи почињу да се насељаваjу низводно, на данашњу локациjу села. У то време Краjковац jе имао неколико засеока: Падина, Стевићи, Шопови, Дуга, Сибовац, Росалиjа, Бели Брег, Горња мала. Међу првима се из старог дела села са породицом преселио Станоjе из фамилиjе Андреjића, око чиjе куће су се касниjе насељавали и други мештани, а место где jе он подигао кућу данас jе центар села.
Не треба никако заборавити познате Краjковчане, међу коjима се истиче Станоjе Андреjић, председник општине у Азбресници 1928. године, али уjедно и борац “Гвозденог пука”, двоструки носилац Карађорђеве звезде у Првом светском рату. Осамдесетих година његов син, Радомир Андреjић, био jе републички посланик, али и деведесетих година Миле Jевтић из Краjковца био jе посланик Народне Скупштине Србиjе,
Поред свега, треба истаћи и то да jе Краjковац некада имао и велики броj занатлиjа. И данас се помињу кроjачи од коjих су били наjпознатиjи Лоцко Jевтић, Доме Шериф, Бранко Мирић. Наjпознатиjи колар био jе Тиле Стоjковић, веома цењени пинтери су били Џика Драгунин (Jевтићи), Бора Новичин (Антићи), Влаjко Џилин (Милетићи), а веома тражени били су и поткивачи Станимир Стевановић, Миjа Тодоровић и Благоjе Мирић. У то време пољопривредни радови били су незамисливи без доброг алата и клепаних раоника, за шта jе био задужен ковач Цака (Младеновићи).
Друштвена дешавања наjвећим делом одвиjала су се на отвореном, jер Краjковац ниjе имао неку кафану или салу где би се окупљали мештани. Познате су приче о томе да су организовани велики скупови на месту званом Запис, где су излазиле читаве породице и учествовале у ношењу литиjа. После тога би се играло у ору уз гаjде, а наjпознатиjи гаjдаш у то време био jе неки Драгомир. Сеоска слава (сабор) у Краjковцу jе Велика госпоjина и то jе била прилика да се организуjе нешто слично као за литиjе.
Прва школа у Краjковцу отворена jе 1928. године у приватноj кући, а први учитељ био jе Видак Дамњановић. Школа jе 1930. године пресељена у црквену кућу, а педесетих година прошлог века подигнута jе нова зграда школе коjа се и данас користи.
У самом селу jе црква Успениjа Пресвете Богородице, подигнута двадесетих година прошлог века. Црква се налази у центру Краjковца, подигнута jе тридесетих година прошлог века на инициjативу виђениjих домаћина тог времена. Наjвећи допринос изградњи цркве дали су Божидар Милоjевић, Сотир Jевтић, Ђорђе Антић и Ђорђе Станоjевић из Падине. Како су у то време Краjковац, Падина и Кованлук били jедно село, црква и данас припада свим селима.
Уз помоћ Локалне самоуправе Мерошина и мештана села, црква jе пре неколико година реновирана, урађени су кров и фасада, а двориште ограђено. Подаци о изградњи саме цркве веома су оскудни. Велики броj ратова, више пута паљена архива азбресничке цркве, отуђење народа од вере у послератном периоду, догађаjи су коjи су избрисали податке. Иконостас цркве урађен jе одмах по подизању саме зграде, а на иконостасу су карактеристичне иконе непознатог аутора руске школе иконописа. Зидови цркве нису осликани, а црквени свод израђен jе од лима. Поред цркве jе подигнут камени звоник на коме стоjи звоно непознатог порекла. На jужноj страни звоника стаjале су четири мермерне плоче на коjима су била имена погинулих Краjковчана у Првом светском рату. Плоче су скинуте после Другог светског рата. После изградње цркве, подигнута jе и црквена кућа, наjпре коришћена за крштење деце у зимском периоду, а после jе имала различите намене. Темељ куће био jе од камена, а зидови су били земљани. Имала jе три просториjе. Пре рата црквена кућа jе коришћена и као школска зграда, а после рата била jе чак и општинска канцелариjа. Осамдесетих година прошлог века, у кући су се окупљали млади људи Краjковца. Деведесетих година прошлог века црквена кућа jе срушена.
После Другог светског рата, друштвене активности преселиле су се у зграду школе. Интересантна jе прича о првом телевизору кога су купили сви мештани и сместили га у куjну тадашње школе. Увече би читаве породице седале и пратиле програм. Улаз се наплаћивао, а улазница jе била две банке.
Седамдесетих година су Краjковчани подигли и Дом културе и почели да се ‘’културно уздижу’’. У то време организовани су Сусрети села и то jе била прилика да се истакну одређени људи. Сваке зиме у сали jе одржавана проба и ту jе играо фолклор, увежбаване су драмске улоге, певало се, рецитовало и припремало за наступ. Наjбољи фрулаш био jе Станимир Милоjевић, а и данас се памти улога пиjанца, коjу jе одиграо Драги Илић. Интересантан детаљ из тог периода jе начин на коjи се спремао фолклор. Горан Дичко jе правио кореографиjу, а како ниjе било хармоникаша, ни уређаjа за репродукциjу музике, он jе звиждао мелодиjе и увежбавао фолклор. Касниjе, на наступу, уз пратњу хармонике, све jе перфектно функционисало.