БУЧИЋ
Ово село је насељено у турско време од Срба који су долазили из околине Пирота и крајева на данашњој српско-бугарској граници. По предању, назив села потиче од честог бучања, плавне Југбогдановачке реке.
Власник Бучића у турско време био је Јумер ага, који је у селу имао кулу и поседовао око 75 хектара земље. Сељаци су срушили кулу и то камење искористили за изградњу нових грађевина. И дан-данас се у овом добричком селу спомињу називи „Параспурне“ и „Османове“ њиве у рејону Дебелог брда, што нам указује о строгом спахијском систему који је овде некада владао.
По ослобођењу од Турака, Јумер ага је остао власник те земље, коју је наследио његов син Изет. Тек 1910. године, Изет је продао имање Ранчићима, који су дошли из села Сурчева у бабушничком крају. На излазу из села постојала је турска воденица на Југбогдановачкој реци, који су такође откупили Ранчићи. Остала је легенда да се Изет на силу оженио девојком из породице Станковић.
Када су српски војници 1912. године у српско-турском рату ушли у Битољ, тада су неки Добричани пронашли овог Изета, који им је доста и са сетом причао о богатом и лепом животу у Добричу.
Бучић је у прошлости био сточарски и ратарски крај, а на Брду су били бројни виногради, од којих је остало петнаестак хектара. Становништво се данас бави пољопривредном производњом за своје потребе.