Владичин Хан
ГРАМАЂЕ

ГРАМАЂЕ


Положај и тип – Село лежи око ушћа Јелашничке Реке у Ј. Мораву. Средином насеља води пут Врање – Сурдулица. Околна села су: Јелашница, Декутинце и Лепеница. Вода за пиће добија се из бунара и са извора. Потеси на атару су: Ђелберија, Франиште, Лазарова Шума, Аниште, Вртакиње (шума), Кула, Бараница, Каурско Гробје. Грамађе је насеље разбијеног типа и дели се у четири махале: Доња, Горња, Чивлак и Симиговац. Последња махала чини најиздвојенији део села. Грамађе је 1952.г. имало 41 дом.
Старине и прошлост – Данашње Грамађе основано је око средине XIX века. Оснивачи су били досељени Срби који су радили као чифчије на имањима појединих муслиманских Арбанаса насељених у суседној Јелашници и појединих Турака насељених у Врању. Приликом ослобођења од Турака 1878.г. били су затечени ови власници земље: Бајрам, Ариф и Зенел из Јелашнице, а затим Абдула-бег из Врања. Бајрам је имао земљу данашње Симиговац Махале, док је Абдула-бегу припадалаЧифлик-махала. Прича се, како је Абдула-бег био син Хусејин-паше. Једна његова ћерка имала је чифлик у суседној Лепеници (Анамски Чифлик).
Приликом ослобођења од Турака у Грамађу су биле затечене само две стално насељене српске куће. Од њих потичу данашњи родови Стојичићи и Стефановићи. Осталу земљу чифлик-сахибије обрађивали су помоћу становника из суседних села. Највише становника Грамађе је добило новим досељавањем после 1878.г. Некада се у овдашњем селу на Јелашничкој Реци испирало злато из песка.
Пречишћени песак скупљан је у гомиле, у народу зване грамађе. По тим гомилама од песка, настало је име села. Испирање песка отпочело је да врши и једно енглеско друштво1914.г. Услед почетка Првог светског рата, тај рад је одмах престао.
Каурско Гробје зове се „брденце“ у северном крају села. Ту су се неко време под Турцима сахрањивали Срби чифчије из Грамађа, Декутинца, Полома и Јелашнице. Касније је Абдула-бег, један од чифлик-сахибија, забранио сахрањивање у поменутом гробљу. Отада Срби из Грамађа и Јелашнице основали су ново гробље „код јелашничког манастиришта“. Аниште је место крај пута у Доњој Махали. Назив је остао по хану, који је за време Турака држао неки „Грк“. У хану се радило до 1878.г. , па су те године њени власници прешли у Врање. Од њих тамо сада потиче род Костићи.
Поред Аништа је и место Кула. За време Турака ту је у једној згради постојала стража, која је контролисала саобраћај на важном путу Врање-Сурдулица-Власина. До Првог светског рата Грамађе се рачунало као махала Јелашнице. Отада је, због брзог нарастања и удаљености, издвојена као засебно село. Сеоска слава је Св. Никола пролетњи.
Порекло становништва – За време Турака доселили су се: Стојчићи (Св. Никола), пореклом из Бреснице код Босилеграда. Доселио се Дима предак из трећег појаса ( ...Стојан-Спаса-Стојица-Дима). Он је радио као чифчија на земљишту Арбанаса из суседне Јелашнице. Стефановићи I (Св. Никола), род је продужио „призећени пасторак“ из Полома. Прави Стефановићи , досељени од некуда, изумрли су.
По ослобођењу од Турака доселили су се: Милосављевићи и Стојковићи, славе Св. Николу. Дошли су из Великог Буштрања. Куће су им у махали Симеговцу. Антићи или Буштрањци (Св. Никола) дошли су после 1878.г. такође из Великог Буштрања. Стефановићи II (Св. Арханђео), доселили су се из Буштрања код Прешева. Маринковићи (Петковдан), дошли су из Црвеног Града у Горњој Пчињи. Николићи (Св. Арханђео), дошли су из Великог Рајинца код Прешева. Станисављевићи (Св. Никола), раније су се звали Марковићи. Пореклом су из околине Ћустендила. Тамо су живела четири брата. Једном су они „направили бељај“ па се преселили у врањски пашалук: Марко је дошао у Јелашницу (...Сава-Илија-Станисав-Марко), Јанко у Себе Врање (тамо се зову Јанковићи), Никола у Богошево, а четврти брат у Масурицу (тамо је основао род Читинци). Станисављевићи из Јелашнице прешли су у Грамађе 1897.г. (имају истоимених рођака и у Јелашници). Антићи (Св. Никола), дошли су из махале Карадаг у Прибоју. Златановићи (Митровдан), дошли су из Црне Траве у сливу Власине, Ђорђевићи (Ваведење), дошли су из Клиновца, Петровићи (Св. Никола), род је основао „призетко“ досељен из Репинца. Манчини (Св. Никола), прави Манчини су изумрли. Димићи (Св. Никола), потичу од „призетка“ досељеног из Големог Села из Пољанице. Ђуровићи (Св. Јован), пореклом су из Црне Горе. Род је основао Градимир, који је био службеник у Врању. Одатле је дошао у Грамађе на женино имање. Марковићи (Младенци), дошли су из суседног Декутинца. Тамо су припадали роду Анђелови чије је даље порекло из Доње Љубате код Босилеграда.

 

На основу последњег пописа становништва 2011. године, село има 212 становника, од тога 100 припадника мушког и 112 припадница женског пола.