ЏЕП
Положај и тип – Џеп је познато насеље у Грделичкој Клисури. Околна насеља су: Дупљане, Копитарце, Теговиште и др. Поједини крајеви атара носе ове називе: Бостаниште, Ширина, Бежанија, Старо Село, Раскрсје, Задиниште, Самоков, Аниште, Грчка Њива, Крива Њива итд. Џеп је насеље разбијеног типа. Ипак сродничке куће су једна другој ближе и више груписане. Разликују се три махале: Ридарска или Поповска, Моравска и Доња Махала.
Село је 1958.г. имало 41 дом.
Старине и прошлост – Крива Њива је на граници са суседним селом Копитарцем. Приликом обрађивања земље тамо су сељаци „наодили римске цигле и зидине“.
Назив Старо село односи се на место у североисточном делу атара. То је више земљиште на граници са суседним насељем Гарињем. За време Турака у Џепу је постојао „турски самоков“.
Налазио се поред ушћа Џепске реке. На месту Самокова до 1948.г. налазила се „згурија и друго што ти немало“. Поменуте године била је велика поплава и тада је вода однела све старине са самокова. У џепском самокову радили су Срби саљаци и Цигани ковачи. Срби су већином правили дрвени ћумур. Место Задиниште је близу поменутог самокова, узводно од Џепске реке.
Опште је предање, да су данашње село Џеп основала 4 досељена домаћинства, три су припадала данашњем роду Поповића (Поповци, Стамболци и Деда Јовинци), док је једно домаћинство припадало данашњем роду Млађинци.
Место Аниште је поред садашњег главног пута у Грделичкој клисури. Ту су становници садашњег рода Поповићи најпре имали хан. Они су хан продали Грку Василију Јанићу. Његов син Стерија, који је постао учитељ, хан је уступио неком Србину (Авраму) из села Житорађе у околини Сурдулице. Поменути Грци овде су изумрли. По њима се зове потес Грчка Њива у близини ранијег Хана.
1878. године, сељаци из Џепа крили су се у густој шуми сада званој Бежанија. У Другом светском рату ту су шуму потпуно посекли бугарски окупатори.
Сеоска слава је Спасовдан. Некада је, на тај дан „селски збир“ био на месту званом Раскрсје.
Џеп има посебно гробље. Налази се поред Џепске реке, близу ранијег самокова. О већим празницима сељаци су најпре посећивали цркву у селима Горње Јабуково и Мртвица, а сада посећују цркву у Предејану.
Џеп се налази на подједнаком растојању између Владичиног Хана на југу и Лесковца на северу. Зато становници Џепа пијачним даном посећују оба градска насеља. До 1955.г. Џеп је припадао Врањском односно Владичин-Ханском срезу. Поменуте године је припао Лесковачком. Данас је Џеп насеље које је у склопу Општине Владичин Хан.
У Другом светском рату немачки окупатори вршили су рударску експлоатацију у планинском селу Мачкатица. Зато су они долином Џепске реке изградили аутомобилски пут. У Џепу, око тога пута, брзо је било организовано једно трговачко-занатско насеље. Имало је око 20 дућана: ковача, обућара, бакала, две кафане. Године 1948. поплава је однела највећи део тога насеља и разорила поменути пут за Мачкатицу.
Порекло становништва – Од припадника српске националности родови су: Поповићи (Св. Арханђео), род је основао Ивко предак из четвртог појаса (...Томо-Стеван-Петар-Миленко-Ивко). Поменути Стеван и Петар били су свештеници, док је Миленко био ханџија у Џепу. Стамболици, Деда Јовинци и Станојвићи ( Св. Арханђео). Они су „делбина“ од рода Поповића а потомци су од претходно поменутог претка Ивка. Млађинци (Св. Никола), потичу од претка Србина, који је живео у селу Мртвица и тамо био ожењен Циганком. Затим су из Мртвице прешли у Џеп. Данашњи становници овог рода „не наличу“ на Цигане.
Качарци (Св. Јован зимски) и Станојини (Св. Никола), дошли су из суседног Теговишта. Качарци су овде купили воденицу. Они су у Теговишту припадали истоименом роду досељеном из Јабукова код В. Хана. Голошици (Св. Арханђео), досељени су у турско доба из села Губеревца код Лесковца. Тамо су припадали истоименом роду. Мишинци (Св. Ђорђе), досељени су из Граова. Тамо имају бројних рођака досељених из Бјелопавлића у Црној Гори. Миајловци, Ничићи и Милосављевићи славе светог Николу. Досељени су из Ружића (и тамо су од некуда били досељени). Ничићи у Ружићу припадали су роду Деда Велковци. Милосављевићи у Џепу су били кафеџије.
Православни Цигани су Стаменковићи, славе светог Николу и Младенце. Дошли су 1878. године („када су отишли Турци“) из суседног вишег села Ружића. У Ружићу сада Цигана нема.
На основу последњег пописа становништва 2011. године, село има 182 становника, од тога 95 припадника мушког и 87 припадница женског пола.