ДЕКУТИНЦЕ
Положај и тип – Село лежи на Декутинској Реци, десној притоци Јужне Мораве. Код Декутинца поменута речица напушта клисурасту долину и улази у раван Врањске котлине. Већи део насеља изграђен је на плавини. Вода за пиће добија се из бунара дубоких 7 до 12 м.
Декутинце је насеље разбијеног типа и издужено од ЈЗ према СИ. Разликују се ове махале: Ковачевска, Качарска, Златанова, Томинска, Чифчиларска и Буштрањска. 1952. године село је бројало 51 дом. Село је 1952.г имало 51 дом.
Називи за потесе на атару су: Шупље Дрво, Чешма, Корењак, Ашанско, Кућиште, Дуње, Лазарева Шума, Кадиски Гроб, Суви Рид, Породин, Сува Долина, Асаноско, Салиоско, Максутов Рид.
Старине и прошлост – Потес Кућиште лежи у источном крају села. Ту је некада било „православно српско село“. На селишту, налажени су остаци од кућа и надгробни крстови „од кои век било село то нико не може да памти“. Данашње Декутинце није старо насеље. Основали су га око средине XIX века досељени Срби пореклом из планинске области Крајишта на истоку. Они су силазили на имања чифлик-сахибија, где су радили као момци и чифчије. Од најстаријих српских досељеника, који су 1878. год. бројали само 6 кућа, потичу данашњи родови: Златановци, Пупинци, Томинчани, Деда Миленкови и Анђеловци. Остали Срби досељавани су по ослобођењу од Турака. За време Турака сва земља Декутинца била је својина појединих Арбанаса насељених у суседној Јелашници. Последњи власници земље звали су се: Асан Дуда, Сали-ага, Бекташ, Максут Изаир и др. Власници су се иселили из ове области 1878.г. Тада су од њих обрадиву земљу купили Срби. Становници шуму су добили од државе.
Сеоска слава је трећег дана Духова. Ову славу становници су примили по ослобођењу од Турака. На дан поменуте славе раније се код сеоског крста (између Томинске и Чифчиларске Махале) гостима приређивао ручак а касније по кућама. Гробље лежи између Чифчиларске и Буштрањске Махале. Ашанско је потес у североисточном крају села, касније под утрином и виноградима. Име је остало по Цинцарима (у народу звани Ашани). Они су лето проводили са овцама и породицама на Варденику, а затим се склањали у Декутинце. Сено за овце куповали су у Јелашници. Домаћини последњих ашанских породица, које су зимовале у Декутинцу на почетку овог века, звали су се: Ванђел, Коста и Ђорђе. Доселили су се из Магарева код Битоља.
Порекло становништва – Приликом ослобађања од Турака у Декутинцу били су затечени родови: Златановци (Св. Арханђео), пореклом из Ржане код Босилеграда. У поменутом селу живео је предак Сокол. Једног лета тамо је „убио град“. Зато је Сокол натоварио на коња „каце и децу“ и водећи две краве дошао је у Декутинце да буде чифчија. То је било пре око 150 година (...Јеврем-Младен-Анта-Сокол). Овај род је добио презиме по Златану, унуку Соколовом. Путинци (Св. А рханђео), имају исто порекло као и Златановци. Томинчани (Св. Никола), су из Божице код Босилеграда. Зову их Божичани. Овде су дошли пред крај Турске владавине као чифчије. Најпре су направили „бурдељ“ и у њему живели. Деда Миленкови (Св. Арханђео), порекло и време досељења као код Томинчана. Анђеловци (Младенци), пореклом су из Доње Љубате код Босилеграда. Одатле су прешли у Грделичку Клисуру (село Манајле), па су пред крај турске владавине дошли у Декутинце као чифчије.
По ослобођењу од Турака доселили су се ови српски родови: Качарци (Св. Арханђео), дошли су после 1878.г. из Трговишта у Горњој Пчињи а пре тога из Црне Горе. Тамо су били браћа Анта, Китан и Русин. Анта је остао у старом насељу, док се Китан иселио у Декутинце, а Русин је отишао у околину Лебана. Китан је у Декутинцу имао седам синова и две кћери. Асларци (Петковдан), су из Ослара у подножју Прешевске Црне Горе. Ковачевци (Св. Арханђео), дошли су из Горње Пчиње. Тамо неки Мита ковач „убио је девет Турчина“ и побегао преко границе. Кумановци (Св. Никола), дошли су из неког села код Куманова. Буштрањци (Св. Никола), дошли су из Великог Буштрања. Буљесовци (Св. Арханђео), дошли су из Буљесовца. Тамо су имали рођака (Поп Нешини) досељених из Трна у Бугарској. Чифчиларци (Св. Никола), дошли су из Лепчинца а даље порекло је из Нерава у Горњој Пчињи. Тибуждани ( Петковдан), дошли су 1890.г. из Тибужда. Калајџици (Митровдан), дошли су као калајџије из Преображења. Они су посрбљени Цинцари (знају „и по нешто влашки“)
На основу последњег пописа становништва 2011. године, село има 245 становника, од тога 121 припадника мушког и 124 припадница женског пола.