Не знам да ли вам се до сада догодило да искусите спознају. Да не буде забуне, то није оно до чега се долази процесом учења, када постепено слажете слојеве знања један на други и повезујете их арматуром логике. Спознаја се дешава наједном, као неки изненадни скок у паралелну димензију у којој важе потпуно другачији закони од оних које сте до тада познавали и у којима ваша дотадашња логика обично више није од користи. Људи различито реагују на такав догађај – неки буду збуњени, други постану екстатични, трећи се уплаше, а ја сам се ето смрзао. Претежно од хладноће, врло мало од страха.
Било је пола четири ујутру и тресао сам се узалудно умотан у ћебенце са извезеним Анубисима који, чинило ми се играју коло дуж рубова фине, али за ову ситуацију, сувише танке тканине. Није помагао ни додатак још тањег сатенског чаршава који сам стргао са хотелског кревета. Негде један сат пре тога, моја синоћна љутња са којом сам заспао је са изненадним буђењем превазишла све моје, кратким сном недовољно регенерисане пуферске механизме и ничим спутана, ескалирала у бес. Два спрата испод терасе на којој сам се мрзнуо, на травњаку квалитета голф терена шампионске лиге су се укључиле прскалице. Мекани звук водене измаглице у додиру са влатима траве је периодично прекидан реским сиктањем добовања капи по лабавом најлону и расквашеном картону згужваног бокса цигарета Александрија. Тај звук ме је додатно разгневио због потсећања да немам ни дувана јер сам цео бокс синоћ заврљачио преко терасе. Сада вода добује по њему и игра ми по живцима.
Али да кренем од почетка. То је био један од оних дана кад вам све крене наопако. Пре седам дана сам добио доста чудан налог за службени пут. Дестинација Каиро. Како се нисам сетио да на дан путовања одем директно на аеродром, одлучио сам да прво дођем на посао, а одатле кући по кофер и тек онда на аеродром. Са посла сам кренуо са колегом, у ствари добрим другаром још са студија. Узели смо такси који нас је прво одвезао до моје куће. Требало ми је мање од три минута да утрчим унутра и изађем са пртљагом. Наставили смо на Коњарник, да он узме своје ствари. Непланирано, уместо неколико минута задржали смо се пуних 45 јер тачно толико ми је требало да намолим полицију да га пусти да изађе из солитера. Чим је утрчао у зграду, почела је каскада случајних догађаја које само неко јако духовит може да намести у таквом низу. Уз урлање сирена дојурила су двоја полицијска кола, једни ватрогасци и једна хитна помоћ. Полиција више никоме није дозвољавала ни да уђе ни да изађе из солитера, а у међувремену су стигли још једни ватрогасци и својим возилом блокирали такси у ком сам очајан седео и немо посматрао како ситуација из минута у минут од сложене постаје трагична. Испоставило се да нека баба са предзадњег спрата стоји на прозору и хоће да скаче доле. Од свих прозора је одабрала баш онај изнад улаза у зграду и полиција зато склања све који су у близини тих врата, било да су испред или унутар зграде.
Када смо најзад некако пошли ка Сурчину остало ми је још једино да понудим таксисти дупли износ ако успе да нас довезе за 15 минута до зграде аеродрома. Срећом, изазов је био довољно стимулативан па је у последњем минуту трајања понуде ипак успео. Како сам попушио све цигарете које сам имао док сам преговарао са полицијом током оне драме са бабом и скакањем кроз прозор на Коњарнику, помисао да ћу у фри шопу купити бокс Малбора је била више него умирујућа. Међутим, тај план се брзо изјаловио јер се испоставило да нас двојицу кретена већ на царини чека нервозна и љута стјуардеса са задатком да нас најхитније спроведе и стрпа право у авион који је по свој прилици, само још нас чекао. У ствари, баш кад сам је екстремним напрезањем чубурског шарма скоро убедио да отрчимо до фри шопа, другар је, уместо да ћути, рекао – Не брини за цигаре имам ја колико хоћеш, а у Каиру има одличан дуван, рекла ми сестра кад је била прошле године. После тог глупавог истрчавања, стјуардеса више није хтела ни да чује да свраћамо било где осим најкраћим путем у авион.
Отприлике када су се оштри погледи већине путника у нас двојицу мало умекшали, угасила су се упозорења о забрани пушења. Мој другар је био два реда испред и мало укосо од мене, довољно да му без устајања затражим цигарете које је обећао. Кренуо је у пипкање по свим џеповима, изводећи ритуал најсличнији оном кад келнер коме сте управо дали крупну новчаницу почне са видном муком да тражи паре да вам врати кусур у нади да ћете, ако све то довољно потраје, ви одустати од кусура. На крају ми је пружио једну савијену и напуклу цигарету и рекао – Извини, изгледа да ми је негде испала, имао сам још целу једну кутију.
Каирски фри шоп из неког разлога није имао Малборо, а такође ни Винстон који ми је био резервна опција. Имали су само своје марке, а међу њима и ту некакву Александрију и то црвену и плаву. Мој сапутник је био пресрећан да ми помогне у избору сматрајући да се тако искупљује за све оно до сада. Ауторитативно је сугерисао је да узмем плаву, то је много јачи дуван. Рекла му сестра, претпостављам.
Кофер ме није чекао у хотелској соби, а љубазан, готово феминизиран мушки глас са рецепције ми је објаснио да се то релативно често дешава и да ништа не бринем. Пошто је било време вечере саветовао ми је да слободно одем да једем, а када се вратим, биће све решено. Истуширао сам се и обукао ону исту кошуљу знојаву од пута и што је још трагичније, за сада једину коју имам и преко ње потпуно адекватно том стилу, изгужвано дневно одело. Како је то био стварно добар хотел, Мена Хаус Оберој, једино што ме је поводом мог трагичног вечерњег аутфита тешило је то да су овде виђали и много веће дрипце од мене јер је ту редовно одседао Тито кад се виђао са Насером, а сниман је и Џејмс Бонд.
Сео сам за сто и најзад запалио цигарету. Дошао је келнер и понудио пиће. Када се вратио са вискијем за који сам инсистирао да обавезно буде без леда јер се лед по хотелима прави од чесменске воде, а у овој каирској игром случаја станују амебе, учинило ми се као да ми је шапнуо да имам лепе очи. Помислио сам да је у питању трапав комплимент у сврху изнуде веће напојнице, али сам већ у следећем тренутку све заборавио. Да нешто по свој прилици озбиљно не ваља схватио сам кад је сасвим други келнер који ми је донео предјело некако случајно дланом прешао преко моје руке у одласку. Сачекао сам да га поново видим у сали и дискретно позвао. Руку сам намерно држао нехајно на столу, као мамац. На први додир сам га шчепао за прсте, искривио их и савио солидно преко границе бола, све то сакрио од погледа осталих гостију другом шаком коју сам ставио преко свега и уз најлепши осмех га упитао о чему се овде ради. Кроз стењање ми је објасно да се не љутим на њега и да сам ја дао сигнал да тражим момка за вечерас. Пошто ништа нисам разумео, појачао сам стисак. Сада је већ плачним гласом закукао – Плава Александрија господине, то је знак.
Како је у салу управо улазио мој ”саветник” за куповину цигарета из фри шопа, пустио сам овог несрећника, скочио са столице и појурио ка њему. Одмах је почео да бежи вичући – Сад сам хтео да ти кажем, проверио сам са сестром, требали смо да узмемо црвену, а не плаву Александрију. Спасила га је пристојна кондиција и брзо трчање које му је остало од тренирање атлетике на Ломоносову док није избачен оданде и уписан на трећу годину београдског Медицинског факултета где смо се и упознали. После десет минута бесомучне јурњаве по травњацима, цветним аранжманима, око палми, тениских терена и базена, мене је прошао налет беса и одустао сам од тога да га ухватим и убијем на лицу места. А није ми више било ни до јела. Отишао сам у собу и одмах згужвао онај бокс плаве Александрије. Намерно сам га бацио преко терасе, да сви потенцијално заинтересовани виде да нисам то што им се учинило да јесам. Пртљаг је у међувремену стигао и ја сам легао у кревет. Само сам пре тога, онако врућ од трчања појачао климу на најјаче. Није било никаквог звука па сам закључио да не ради и уморан од свега врло брзо заспао.
У пола три ме буди неописива хладноћа. Клима не да није радила него је радила одлично, само јако тихо, практично нечујно. И није имала једно место одакле дува већ је дискретно дувала са целе површине плафона. Сетио сам се одмах искуства са скијања на Бледу. Као и сваки Србин, знао сам све, само што већину од свега тога још нисам пробао. На пример, цепање дрва за потпалу. Пошто сам у првом замаху промашио цепаницу и поломио дршку секире, нисмо имали чиме да загрејемо кућу до следећег јутра, док нисмо открили где комшије Словенци држе своја нацепкана дрва. Разумете шта хоћу да кажем. Како је у кући било минус девет, а напољу минус седам, одлучили смо да отворимо прозоре и тако се загрејемо макар за та два јадна степена. Кад смо заспали обучени у све што смо имали, као Јамајканска боб репрезентација када је стигла на зимску олимпијаду у Калгари, пробудио нас је некакав северац и драстичан недостатак Целзијуса од минус једанаест.
Своје богато искуство са смрзавањем је требало само да транспонујем на ову афричку катастрофу која очигледно још траје и не планира да стане. Прво ми је пало на памет да емигрирам на терасу јер је напољу сигурно топлије него у соби. И било је, али истовремено је било и довољно хладно да ми буде сасвим солидно непријатно. Без вечере, без сна, без никотина и очигледно без памети, остало ми је да још покушам да некако прекратим време до јутра. Знао сам да су ми пирамиде ту негде близу и почео сам да напрежем очи тражећи по тамној линији хоризонта три мале троугласте силуете. Колико год да сам се трудио, ништа. А све друго се види као никада дотле. Хиљаде звезда титрају на црном небу, потпуно огољене недостатком влаге које у сахарском ваздуху нема ни један посто. Опет тражим пирамиде. Опет ништа, нема их.
Почело је да свиће. Црвена светлост се лагано ширила са истока. Поново сам прошпартао погледом хоризонт. Пирамида и даље нема. А онда ми се наједном указала слика од које сам се дубоко препао. Није била на хоризонту. Била је свуда испред мене. Из црвене нијансе праскозорја на истоку, постепено се диференцирао светло сиви троугао који је заузимао добру централну трећину мог укупног видног поља. Тик испред мене је стајало нешто високо као две Београђанке, а широко као четири. И све то ми је стајало целу ноћ директно пред очима, а ја га упркос свом труду нисам видео.
То је та спознаја.
Свиће јутро Сварога. До спознаје је сада лакше доћи него што је то било икада раније. Овде ћу да се зауставим, само привремено. Имам јаке разлоге за то.
Да не остане недоречено, из сваке приче би ваљало извући макар некакве закључке. Моји су следећи:
- Неке технике раде у дубокој тишини.
- Ако можете, немојте да пушите. Многе невоље се могу избећи ако сте непушач.
- Пробајте да не палите Александрију. Ни црвену, ни плаву, ни било коју трећу. Изгледа да само педери то раде.
- Ако педери ипак запале Александрију, гледајте да ваше књиге и ваша знања не буду тамо. Требаће нам свако паметан и учен кад поново покренемо градњу цивилизације.
Доктор са Чубуре
Објави коментар