Нема ни алкохола, ни асепсола. Само ми и они. Нема ни квасца. Ово за квасац нисам знао, али ми је рекла жена. Док сам ја удубљен у последње тренутке света каквог смо до сада познавали, она се спрема да меси хлеб. Само још некако да пронађе тај квасац. При томе није ни глупа, а није ни изван ових догађаја, шта више дубоко је у самом центру збивања. Некако интимно мислим да је доста паметнија од мене. Биће да је у ствари то та огромна стваралачка надмоћ женског креативног принципа над мушким, она златна нит која изнова и изнова зачиње цивилизације и упорно их подиже сваки пут од нуле.

Можда је зато управо сада право време да попричамо баш о томе, јер смо тренутно врло близу нуле. Схватићете до краја овог текста да анулирање система није толико катастрофична ситуација колико је медији једногласно представљају, већ је више као враћање система на његова почетна, фабричка подешавања. Да црно поново буде тамно, а бело поново светло и да престане да се у колективној свести бело префарбава у црно и црно у бело. И наравно, да се укине сиво. У сивом нам се током дугог времена баш свашта сакрило. Понајвише опортунисти који одатле скачу мало у црно, мало у бело, код оних које процене да су у том моменту јачи. Увек сам више ценио своје директне противнике од свих оних квази сабораца који ми усред битке окрену леђа и побегну у шуму изговора, јефтиних таман толико колика је њихова процена вредности сопственог духа.

Дуго нисам узимао оловку у руке. На много начина сам се устручавао да нарушим снежну белину чисте хартије у овим последњим временима која у трећој димензији имају тако поражавајуће мало белог. Ту белину сам хтео да сачувам по сваку цену, а цена није била мала. Није било лако громогласно ћутати док пркосите океанима таме који нас као плима за време пуног Месеца опкољавају тихо и са свих страна. Ћутање у таквим временима му дође као нека прећутна колаборација. У ствари није тако, само смо овај део свог посла морали да радимо у тишини. Идеја нам је била да одбранимо то последње бело поље из некада правилно прошараног црно - белог мозаика који је за само једну једину, истина нешто дужу ноћ Сварога успео потпуно да поцрни. Хтели смо да сакријемо последњи бели квадратић, да он послужи као тачка ослонца за полугу коју ће људи када се ослободе ипак морати на нешто да ослоне. Јер без тачке ослонца свака полуга је само још једна тољага. Руку на срце, до данас нисам имао ни коме да пишем. Они којима бих ове речи упутио, то знају миленијумима. Све остале то вероватно не интересује. Или не би разумели. Или би разумели погрешно.

Непосредно након последње велике победе смо видели да Црни, мерено тродимензионалним једносмерним протоком времена, никада неће одустати. У ствари, када је постало јасно да смо победили само зхваљујући томе што смо их затекли недовољно спремне на херојство праћено безрезервном жртвом, почели смо да изучавамо механизме њиховог деловања. Знали смо да их никада више нећемо затећи неспремне. Нисам никада био сам. Придружила су ми се моја браћа по крви и духу, репрезентативци Велике Расе, синови Ха Арије, Да Арије, Расена и Свјато Руса. Једном када смо се сакупили, више се нисмо раздвајали. Ево за који дан биће тачно 7529 година да учимо и ратујемо заједно, срце уз срце и дух уз дух. Црни нас зову Велико Бело Братство, некада и Посматрачи. Оставили смо их у том уверењу мада су имена, наравно нетачна. Истина и онако Црнима ништа не значи.

Иако смо окупљени заједно са једним заиста врло древним витешким редом, ми нисмо витезови. Тактика и методи нам нису ни мало витешки и не треба ни да буду. Ми смо мала специјална јединица, тренирана да се бори далеко од линије фронта дубоко у позадини противника, методама много горим чак и од самог ђавола. Кад кажем далеко, то се пре односи на далеко у смислу времена него у смислу простора. Мада, ни простор није увек овај, већ је чешће у питању астрал, виша фреквенција доњег света односно рај демона. Са Црнима се само тако и може. Ништа позивање на ферку, ништа врлине, никаква племенита осећања. И што је можда најважније, никакве емоције. Уплитање чак и најмање емоције вуче заметак егрегора насталог из те идеје право у поноре астрала, тамо где су Црни најгушћи. А егрегори су наши главни борци, ми их стварамо, учимо, надгледамо и водимо. Када се они грешком поставе у астрал, могућа су само два исхода: или ће такав егрегор Црни још у старту појести за доручак, што је боља варијанта или ће га и сами хранити да нарасте док не почне да им испоручује енергије све већег броја усисаних људи. То су две логике чобана који или одмах поједу јагње или га хране да нарасте у овцу како би га онда редовно шишали до голе коже. Уједно, то су два основна механизма како они часком човека претворе или у жртву или у корисну будалу.

Требало нам је доста времена да признамо себи да Црни својим механизмима суверено владају трећом димензијом. У ствари, трећа димензија није баш јединствен простор, али о томе ћемо мало после. Нешто о тим детаљима смо понегде и записали, има тога чак и у Библији. Наравно, дискретно, неколико пута кодирано шифром са много замки кроз које само чист дух без накачених ентитета може да се провуче. Оставили смо то као путоказ не за нас већ за оне који су пошли путем прочишћења и ослобађања. Кад смо већ код Библије, да ли сте се икад запитали ако је Христ син Бога, а у Библији га зову јагње Божије, да ли онда његов отац има лик овна или може бити јарца? Верујем да знате ко често узима тај облик. Зар вам није било чудно што је старозаветни Бог тако грозне, преке нарави, сујетан и горд, а новозаветни Бог препун љубави, разумевања и опроста? Нису ли то два потпуно различита Бога, сваки владар по једног света - једног доњег и другог горњег који су чудним сплетом несрећних космичких околности суперпонирани један преко другог и већ сувише дуго се прожимају? Да ли Јованово јеванђеље говори управо о раздвајању фреквенција на којима осцилују та два различита света? То је оно о чему вам говорим. Ми смо тек понегде успели да прошверцујемо по неки делић истине. Прекрили смо га вишеструким алегоријама да би што дуже остао скривен од погледа цензора Црних који шпартају целом трећом димензијом уздуж и попреко.

Да будем самокритичан, дуго смо грешили. Сваки наш покушај да људима сазидамо било шта значајно на темељима врлина је још у току градње или у најбољем случају током завршних радова пропадао као кула од карата под налетом мана које људи толико воле и које би пре или касније почеле да извиру од камена темељца па до оног централног камена који држи краљевски свод сваке наше грађевине. Управо они за које смо то градили су фанатизовани сатанским енергијама уживали да буду употребљени као главна рушилачка снага у уништавању свега сазиданог. Једино се њихови крици током тих рушилачких ритуала мењају кроз време. Некада је то Живео Стаљин, некада Живео Тито, некада Алаху акбар… има тога још, колико хоћете.

Када смо схватили да ће Црни увек много ефектније пунити људе манама него што их ми снабдевамо врлинама, окренули смо се манама. Не људским, већ манама Црних. Идеја је била, кад већ не можемо да поправимо људе, хајде да покушамо бар да покваримо Црне и да их на тај начин преведемо у њихову негацију. Тако смо створили егрегор Уробороса, змију која једе свој реп или негацију негације. Имамо га и на нашем знаку. Имамо и два знака минуса и вертикалу која их спаја. Ко уме да чита симболе, порука је више него јасна.

Међутим, ту сад стижемо до једне компликације јер у ствари, постоје две класе Црних. Постоје Црни по задатку и они по убеђењу. Ови први нису људи, реч је о духовима високе класе, називају их и палим анђелима и они су легитимни представници оног доњег од наша два преклопљена света у истој димензији. Њима не смемо ништа, такав је Закон. Можемо евентуално само да их одбацимо даље од себе уз помоћ Пламеног Мача, али није нам дозвољено ништа више од тога. Пламени Мач су касније преузела и нека езотеријска братства као свој ритуални симбол, али нама је он неопходна алатка у свакодневном раду, а нарочито током ноћи Сварога. Други проблем са којим се сусрећемо је заједнички Закон преклопљених светова који духовним Црним омогућава имунитет за све што ураде до год су наши светови спојени. После ћемо да видимо, али још није дошло то после. А и кад дође, они више неће бити овде. Вратиће се тамо одакле су дошли.

Друга класа Црних су људи из оног примарно нашег, горњег света који су се укомбиновали са нижим духовима из доњег света, односно демонима. То спајање је обављено тако што су ти несрећни људи одбацили свој дух и заменили га одговарајућим демоном. Демон је такође врста духа, али није повезан на Бога горњег света од кога је настао већ се у току живота у човеку преспојио на Бога доњег света, односно ђавола. Демон је у ствари дух човека који је за живота због изразите потребе за нечим материјалним прекопчан са Бога на ђавола. По смрти таквог човека, дух као вечан наставља живот, али постаје екстремно незадовољан јер више не успева да задовољи неку своју материјалну потребу јер је физичком смрћу изгубио материјално тело са којим би то једино могао да постигне. На пример, не може да једе, а много воли храну. Зато трага за одговарајућим човеком да би истиснуо његов дух и кроз његово тело почео поново да задовољава своје материјалне потребе. То је та друга класа Црних и њих смо пре извесног времена решили да упропастимо. Они немају заштиту вишег Закона.

Прво смо пронашли узрок њиховог преласка на тамну страну, а онда уместо да отклањамо било тај узрок, било њих саме, што би на први поглед било поштено и логично, ми смо њихов основни узрок додатно појачавали. Пумпали смо им его до крајњих граница издржљивости. Негде смо и претерали па се трагично завршило. На жалост, морало је тако док нисмо калибрисали систем за дозирање.  То је било као неко наше клиничко испитивање нове опреме. Сада већ одавно не грешимо у дозирању.

Его је те, некада људске духове одвојио од Бога јер су му поверовали да су већи од Бога. Ђаво то маестрално ради. Само шапне на уво појединцу или читавим народима - Ти заслужујеш много више или Ви сте изабрани народ. Пошто нам је обавио најтежи део посла, ми смо само наставили тамо где је он стао када их је регрутовао. Почели смо те демонизоване људе систематски да убеђујемо да су већи и од ђавола. Како су поверовали њему, још више су веровали нама. Ђаво није могао да их упозори јер би тако разоткрио себе и срушио матрикс који је тако дуго стварао као свој параван. Све у свему, ми смо свој део посла обавили. Уплашили смо ђавола са његовим производом, помогли смо да се створи класа Црних који су црњи и од самог ђавола и омогућили смо им да дођу на све истакнуте политичке и друштвене позиције. Тако смо их осветлили и учинили их видљивим свима.

Тако је ђаво, мало по мало, не само изгубио своју војску већ се она окренула против њега и пошла на заузимање његовог трона зла. Зато је био приморан да започне кидање енергетских веза са њима. Како то уживо изгледа могли сте да гледате на телевизији - од полузомбираних људи који бауљају улицама потпуно несвесни себе преко чудних трешења неких веома моћних политачарки до изненадног склањања истакнутих звезди Холивуда у некакве карантине. Да не дужим, отприлике то би била у најкраћем хронологија нашег рада од настанка до данас.

Да. Има и та Корона. Волео бих да разумете да је она само добро подметнут повод. Морали су некако људи који су незаражени, не вирусом већ тамним енергијама да буду уклоњени са улица. Да јаким шоком макар привремено буду извучени из матрикса који их држи несвесне миленијумима. Тако је добијен један тајм-аут, време изван времена као поклон људима да се окрену себи, својим најближима и наравно, Богу. Да на крају овог времена некако спознају себе. Не да препознају лоше у истакнутим личностима овог доба, то је очигледно, већ да уграђене делове лошег открију у себи и одбаце их са свог духа. То је једини преостали корак који људи морају сами да пређу, без наше помоћи јер само тако се рачуна. Ако људи успеју у томе, победили смо сви заједно и као људи и као горњи свет. Ако не успеју, штета, овог пута смо били тако близу.

Ми свакако настављамо. Настављамо даље или опет крећемо из почетка. У томе смо бар искусни. Мит о Сизифу је наша алегорија. Врх брда је горњи свет, камен су људи уроњени у материјализам, гравитација која вуче материју на доле су Црни. Ми смо мали, откинути део Сизифа који је баталио камен и решио да се обрачуна са гравитацијом. До год људи хране гравитацију својим материјалистичким егом, наша мисија ће бити узалудна.

Да вам не останем дужан, то не би било лепо у овим временима. Намерно сам вам до овoг момента ускратио информацију где смо то сакрили онај последњи бели квадратић мозаика са почетка ове приче. Пошто се прича сада завршава, преостало је да вам још то кажем. Сакрили смо га у вама. Ако га пронађете у себи, даље ћете моћи да наставите сами. Знање које вам успут може затребати је одавно записано у вашем духу, само пратите упутства.

Ако у себи и после свега не успете да пронађете ту последњу трунку белог, није крај света. У ствари, за вас јесте, али како кажу, видимо се у неком другом филму. Ми ћемо сигурно навратити с времена на време. То нам је у овој димензији једини посао, да будемо тамо где можемо користити добру.

 

 

Доктор са Чубуре