Излазак из лавиринта

Излазак из лавиринта

Ово је наставак који сам вам обећао. Историја се по ко зна који пут убрзано мења. Пишу се нове књиге и нове старе новине у којима се неки стварни догађаји никада нису догодили. Мењају се портали светских гласила. Репортаже из блиске прошлости се мењају пред очима оних који још увек памте, али ћуте. Измишљен је Мандала (или Мендела) ефекат да би све оне који и поред пропаганде ипак нешто сумњиво запазе, моментално одвукли у сфере паранормалног.

Претходни текстови, Аријаднина нит и Трамвај звани Илузија су увод у разумевање техника и фреквенција у догађајима дугог трајања. Када се стабилизује фреквенција на којој осцилује колективна свест једног народа, она онда представља шине по којима ће се тај народ кретати кроз своју будућност. 

Обзиром да шине треба да издрже терет трамваја који превози цео један народ или бар његову значајну већину, пруга ка будућности се брижљиво одржава. Инжењери њеног одржавања користе две технике у том послу – једну видљиву, која се одвија свима пред очима и једну дубоко скривену. 

Видљива техника на одржавању пруге је церемонијална магија. У ствари, већина људи је не опажа иако је потпуно јавна, већ види само њене да се тако изразим, позне и приземне последице. То су политика и медији, тачније – њихов садржај, теме и начини на које их обрађују. Има тога још, али ове две ствари су од најјачег утицаја на народ заробљен у шинама колективне свести. Ако којим случајем спадате у ону заиста малу мањину која је способна да препозна више ритуале церемонијалне магије у тренуцима њиховог извођења (а они су увек јавни и пред очима свих), ви сте у могућности да изненадите будућност, а не она вас.

Церемонијална магија је техника извођења ритуала који у појединачном случају изазивају нестанак или слабљење его – свести појединца и његово подвођење под колективну свест. У колективном аспекту, церемонијална магија доводи колективну свест одређене групе људи на фреквенцију одабраног егерегора (једног или више њих) који је претходно постављен или обновљен на тачно дефинисаној фреквенцији. 

Фреквенција новопостављених егрегора може бити иста као она на којој је колективна свест групе – у том случају се ради о шинама које су хоризонталне. Јасно вам је да шине за будућност осим водоравно могу ићи и узбрдо и низбрдо, где се онда ради о подизању колективне свести или о њеном спуштању. Ако се одабере егрегор више фреквенције и покретачке енергије народа се усмере ка њему, неминовно долази до дизања колективне свести. Ово важи и обрнуто – егрегор ниже фреквенције од оне на којој је тренутно колективна свест, доводи до њеног спуштања.

Раван колективне свести се увек поставља тако да пролази кроз тренутно активне егрегоре и она може бити хоризонтална или искошена. Ако су сви активни егрегори на приближно истој фреквенцији, раван колективне свести је релативно танка, лако је на њу деловати и предвидети већинску реакцију, а искакања или изненађења су готово искључена. У том случају две шине су идентично нивелисане што омогућава вожњу трамваја звани Илузија без љуљања и допушта веће брзине или како би неки рекли – незадрживо срљање у будућност.

Неједнако нивелисане шине односно егрегори расути по неуједначеним фреквенцијама за резултат дају две ствари: широк дијапазон фреквенција у колективној свести и љуљајуће кретање трамваја. То за последицу има да код сваког наредног инжењерског покушаја даљег спуштања свести или код додатног убрзања догађаја, неко увек испадне или искочи из трамваја јер је или остао необухваћен тамним психолошким операцијама или му његови стари и још увек присутни егрегори нису дозволили идентификацију са новим и сувише ниско постављеним вредностима. Пример масовног искакања из трамваја сте видели на случају последње пандемијске вакцинације у Србији – 60% је искочило напоље из матрикса. Срби данас су типичан пример народа чији су егрегори на различитим фреквенцијама – неко је на фреквенцији Милоша Обилића, а неко осцилује као Маца Дискреција или још ниже, као некакав политичар.

Она друга, невидљива техника у одржавању или постављању шина будућности је ритуална магија. Она у овом послу служи за подизање нових егрегора или за уништавање постојећих. Подизање добрих и рушење лоших егрегора се ради довођењем божанских енергија, а све остало уз помоћ демонских.

Нижа практична знања церемонијалне магије се уче у политичким школама, школама комуникације и односа са јавношћу, драматургији… Виша знања из ових области нису јавно доступна. Обе поменуте магије подједнако познају и тамни и светли, али их у потпуно различите сврхе примењују. На пример, Лени Рифенштал је била велики маг практичар који је кроз организацију и кореографију масовних парада Трећег Рајха најзначајније допринео увођењу Немаца на фреквенцију егрегора Ничеовог надчовека, као неопходну предрадњу за извођење онога што је следило. 

Оваквих примера има пуно. Приредба поводом отварања тунела Готард је такође био чин церемонијалне магије, исто као и отварање олимпијаде у Лондону. Ријалити програми на телевизији су церемонијална магија која треба гледаоце да доведе на фреквенцију новопостављених егерегора нижег света помоћу истакнутих учесника тог програма. Са друге стране, Љубичевске коњичке игре су такође својеврстан ритуал церемонијалне магије, али са потпуно другачијом и далеко позитивнијом наменом привођења вишим егрегорима. 

Једна од најперфиднијих тамних психолошких операција је набацивање осећаја кривице. Перфидност овакве операције је у томе што она ”гађа” оне припаднике друштва који би у редовним условима требало да буду носиоци његовог напредовања у више фреквенције. За ово вам нећу наводити никакве примере – ни Вуковар ни Сребреницу, а ни прародитељски грех Еве и Адама. Ви сами погледајте где тога има, ако га има и ко вам то ради, ако сматрате да вам неко нешто ради.

Показаћу вам сада нешто што обједињује све до сада побројано: фреквенције, егрегоре, мењање колективне свести, брисање праве историје и на њено место постављање лажне и набацивање осећаја кривице.

Наша новија историја нас учи да је зграда Скупштине Србије подигнута на месту где је некада била наводно прелепа Батал џамија, београдска Аја Софија. Нагризале су је многе битке које су се на простору Београда водиле, а завршни ударац је био погодак по сред минарета ђулетом испаљеним из Карађорђевог трешњевог топа из правца Ташмајдана за време битке за Београд током Првог српског устанка. Да скратим причу, Батал џамија је крајем деветнаестог века сравњена са земљом по наређењу намесника Блазнавца. Рушење су обавили Цинцари за плату од 230 дуката које донирао кафеџија Панђало. 

Тада на сцену наводно ступају масони и на самом почетку двадесетог века архитекта Јован Илкић коригује претходни пројекат Константина Јовановића из Беча и тако скупштина, још увек на папиру добија ове своје данашње пропорције и изглед. Камен темељац полаже Краљ Петар Први у присуству архитекте Илкића 27. августа 1907., ритуално клечећи на десном колену у северо-источном углу будуће грађевине, са три ударца сребрним чекићем. 

Ово је само делић званичне историје у коју до пре тридесетак година скоро уопште нисам сумњао. Овај пример сам одабрао јер ми је недавно из небуха пао врло занимљив доказ за постојање једне сасвим другачије историје.

Ослободио сам једну суботу при крају децембра за гледање шестосатног документарног филма о ведској архитектури и њеним ”покрштеним” остацима у данашњем свету. Филм је био заиста занимљив и нисам имао проблем да одржим максималну пажњу на сваки кадар. На истеку првог сата је наишао један због кога сам сцену враћао бар 20 пута и на крају сам је мобилним телефоном и фотографисао јер не умем другачије да извадим слику из филма.

Фотографија је врло речита, неки додатан опис јој није потребан. То је ова насловна слика, на почетку овог текста. На њој се види ВЕДСКИ храм спремљен за рушење и поред њега наша скупштина у изградњи. Фотографију сам одмах проследио на мрежу осталим витезовима. Како међу њима има заиста врхунских познаваоца савремених технологија (ми старији би рекли озбиљних хакера), прве реакције сам добио за десетак минута.

Стигла ми је фотографија идентичне грађевине, али за један спрат ниже, под садашњим именом – Знаменски сабор васкрсења Христовог у Курску.

unknown.jpeg

Проверавао сам до касно у ноћ и није било сумње, објекат из Курска је идентичан овом поред скупштине у изградњи. А онда сам већ уморан хтео да урадим још једну претрагу и случајно испустио васкрсење Христово, па сам у претраживач само укуцао Знаменски сабор Курск.

Ту онда почиње магија. На екрану почињу да ми се ређају слике објекта скоро идентичног данашњој скупштини.

caption-1.jpg

Нама је све јасно. На платоу садашње скупштине је постојала ведска црква. По основу тајних закључака Берлинског конгреса из 1878. морала је бити срушена и морали су се избрисати сви трагови о њеном постојању. Архитекта и мајстор свог (и још неких) заната Јован Илкић преправља бечки пројекат скупштине таман колико је потребно да она добије облик великог ведског храма, тачно на месту оног мањег, претходно срушеног.

Шта да вам кажем. Тако то раде мајстори. Има тих ведских грађевина још по Београду, а има их и по Србији. Сведоче о некада великој земљи Тартарији, чији су трагови постојања скоро потпуно избрисани. За чудо, у првом издању Енциклопедије Британике је под словом Т остао запис о Тартарији, као тихи глас истине који мора бити негде присутан јер без њега се на оном правом суду превара не може рачунати као избор слободне воље.

Ко бар мало познаје праву историју, без проблема разуме зашто су позиције за стрелце на Кинеском зиду окренуте ка Кини уместо ка њеној спољашности. Ко зна како је настала и како је нестала Хазарија, разуме зашто је данас западу толико важна Украина и зашто су пре годину дана покушали пуч у Белорусији. Разуме и зашто је Хитлер убио толико Јевреја и ко су ти који су дошли на то упражњено место и идентитете и сада се представљају као они.

Дуле, унук архитекте Илкића ми је другар већ више од 40 година. Дуго се нисмо видели. Данас сам га баш позвао да прошетамо по ветровитом Београду, ту по крају и мало до скупштине. Негде успут смо попили кафу. Била је одлична.

Доктор са Чубуре

Komentari (0)

Остало у категорији