Симболи времена

Симболи времена

 

 
Дуго сам размишљао шта је права сврха такозваних парада поноса када су се оне наједном, попут грипа рашириле по читавом свету. На неколико последњих тих назови парада у мом Београду је увек било око петстотинак учесника. Ја нешто нисам био специјално поносан због целе те појаве, али једна ствар ме је у први мах обрадовала, а затим и увукла у размишљање. У том жалосном и извештачено раздраганом мимоходу сам избројао отприлике 100 новинара и фоторепортера, око 150 активиста из разноразних невладиних организација, око 50 политичара и политичких агитатора, 50 такозваних културних радника, око 100 гостију из иностранства и 50 полицајаца у цивилу и припадника служби безбедности. Знате ли шта сам приметио? Нема хомосексуалаца.
 
Ако нема педера на геј паради, за кога се онда тај циркус прави?
 
Сврха свега овога је нешто сасвим друго. Да би се уништили последњи преостали симболи ове цивилизације у нестајању, потребно је створити једну разорну силу са којом ће се задати завршни ударац. Ако сте помислили да су та снага гејеви, љуто се варате. Они немају ни ту снагу нити их било шта слично занима. Прави хомосексуалци живе своје повучене животе без много експонирања, а ту ствар су инжењери овог поретка одавно схватили. 
 
Зато су створили геј параде у којима уместо гејева парадирају геј активисти, читајте - статисти за дневницу. Идеја овога je нешто сложенија. Намена ових парада никада није ни била да омогући да се хомосексуалци слободно прошетају јер ту слободу им нико никада није ни угрожавао, већ да се ломљењем преостале свести народа и урушавањем последњих преосталих симбола формира једна безоблична светина лишена сопствене свести и било какве воље или идеје, потпуно незаинтересована и равнодушна према свему. Тако се ствара четврти сталеж друштва, лига из које се не испада, али из које се никада и никуда не напредује.
 
Симболи су кључни елементи за развој сваког друштва. Они су нека врста  Ајнштајн – Розеновог моста односно духовне пречице која повезује удаљена времена или нивое у различитим димензијама кроз које се то друштво простире.
 
У последњем периоду у коме је ова цивилизација још увек колико - толико напредовала, постојала су само два сталежа. Први сталеж су били племићи. Симболи које су они пројектовали на народ су витешка храброст, поштење, жртва и одговорност. Прве титуле витеза су се стицале искључиво показивањем велике храбрости и пожртвовањем у борби. Други сталеж су били свештеници. Они су на народ пројектовали знање, чврсту веру и снажну везу са вишим духовним димензијама и хијерархијама.
 
На жалост, ова два сталежа су временом почела да се кваре. Наслеђивање, а не заслуживање титула, корупција и остали пороци све присутнији међу њима почели су да стварају растуће незадовољство у народу. Масе су уместо преваспитавања девијантних појединаца међу племићима и свештеницима, решиле да пљуну на симболе не схватајући да су управо такви симболи потребни првенствено тим истим масама, уколико желе напред. Али масе саме по себи, никада не желе напред. Оне прогрес увек и једино виде у лагоднијем животу, а никада у квалитетнијем и духовнијем. Искварено племство и свештенство им је изашло у сусрет и понудило нове симболе нижег нивоа - Слобода, Једнакост, Братство. Слобода од чега? Једнакост са чиме? Братсво са ким? Једна од кључних особина масе је да никада не поставља права питања.
 
Укидањем старих симбола и увођењем нових симбола нижег реда створен је трећи сталеж или грађанска класа. Са омасовљењем овог сталежа заустављен је сваки даљи напредак цивилизације. Прешла се преломна тачка графикона, његов зенит и линија је кренула на доле. Ослобођени стално присутних путоказа ка вишим циљевима, а јурећи за циљевима који су сада хоризонтално постављени у равни или мало испод, трећи сталеж или грађанска класа се размилела по материјалном. Што би неки рекли, прешло се са виска на либелу.
 
Прави владари су увидели да им је са таквима још лакше владати, па су им зарад учвршћења у слепилу материјализма сервирали и многобројне Декарте, Дарвине и сличне. Баш негде у време Француске Буржоаске Револуције, ето сасвим случајно на небу масовне хипнозе бљеснуо је и Хегел са својим законом преласка квантитета у квалитет. Порука је једноставна – само ти ради то што радиш и не обазири се на околност да ти је због тога сваким даном све горе. Ако вредно наставиш као до сада, десиће ти се резултат различит од досадашњег, односно прелазак квантитета у квалитет и пробудићеш се у благостању. Више не треба ни златна рибица, довољно је да ништа не мењаш и редовно излазиш на гласање.
 
Ова креирана потреба за послушништвом и подаништвом трећег сталежа је природном селекцијом изнедрила најгоре медиокритете и опортунисте међу њима као пожељан и савршенији облик живота у том грађанском демократском друштву. Када су се такви довољно намножили, од њих је кренуо да се ствара четврти сталеж. Медиокритет не таласа. Он увек везује коња тамо где газда каже. Опортуниста такође не прави проблеме. Њему је добро, а вама – шта он ту може. Наравно и  медиокритет и опортуниста увек гласају за власт.
 
Четврти сталеж више не види ни хоризонталне симболе трећег сталежа, нити има било каква сећања на њих. Њега је трећи сталеж временски и физички изоловао од духовне вертикале и свих знања која су за свега сто или двеста година пала у дубоки заборав. Створена је једна гомила, руља која устаје против свега што није хаос и свакога ко покаже чак и у најмањој мери било какав смислен смер и циљ. Они неће дозволити никакву поштену акцију, ништа добро или племенито. То је деструкција подигнута на ниво егрегора а затим материјализована у целом једном слоју, класи која је већ сада постала најбројнија у друштву.
 
То су људи тренутка, сплета повољних околности које они нити виде, нити разумеју, нити имају било какву идеју да на њих утичу. У њиховој свести не постоје ни јуче ни сутра. Они мозак не користе. Све њихове акције су рефлексне, полазе из периферног нервног система, а осећања су им лимитирана на свега неколико најнижих – гладан сам, бојим се, забавно ми је, бесан сам и мрзим. Да би те ниске страсти биле задовољене и додатно појачане ничу толики киосци са брзом храном и таблоидни медији који добијају националне фреквенције и огромне, субвенционисане тираже.
 
Четврти сталеж је веома разоран. То је најразорнија снага која је икада постојала у нашој цивилизацији. Све претходне опасне групације попут Хуна, Авара или било кога другог да се сетите, сви они су рушили једне системе да би их заменили неким другим, такође системима. Једино су анархисти покушавали да сруше систем и замене га слободом од било ког система. Међутим, четврти сталеж не ради ни једно ни друго. Он ефикасно руши систем без жеље да га замени неким другим, а истовремено не доноси никакву слободу већ додатно повећава постојеће подаништво и трансформише га у безусловно ропство. Са том наменом је од почетка стваран, са том наменом се он данас и узгаја.
 
У сваком друштву па чак ако посматрамо и животињски свет, свака велика побуна или устанак одраслих мужјака на одбрану је увек у непосредној вези са одбраном неког симбола - поноса, опстанка, плодности, будућности. У животињском свету ти симболи се пројектују на територије, женке и младунчад. Када се укину симболи једног друштва престаје свака одбрана. Зато све ово протиче без видљивог отпора. Ствара се брисан простор око оних све малобројнијих појединаца који се својих симбола још увек сећају. Једино још то спорадично и веома ретко присуство неког морално исправног појединца показује руљи колико је она неморална. Нестанком тих последњих репера нестаје доказ неморалности четвртог сталежа и успоставља се нови златни стандард у новом систему вредности. Зато сви медији о моралним људима тако нападно ћуте. Они су у медијима већ неколико деценија мртви јер сваки истински подвиг мора остати скривен. Само у тами ова ствар може да опстане.
 
Одсецање мозга односно децеребрација као завршни поступак у стварању четвртог сталежа има и своје опасности по оне који су томе прибегли зарад лакшег владања масама. Баш те опасности по систем ће условити секвенцу догађаја која следи у времену које долази.
 
Постојећи систем масовне обмане (пре свега медији) ће постати недовољан. Медији све више показују слабост и недовољност у контроли грађанских маса јер да би могли некога да контролишете медијима, тај неко мора да буде барем медиокритет. Испод тог нивоа медијске и сублиминалне поруке не делују и настаје један слој у вакуму који излази ван контроле. То је слој толико заглупљен да не реагује чак ни на најпростије стимулусе. Инжењери овог поретка, лишени сваке креативности покушавају да очајничким потезом, повећавањем дозе поврате утицај. Логика је - ако неће силом, узми већи чекић. Доза се повећава везивањем маса да што дуже буље у телевизоре. Зато су створени ријалитији чија се доза повећава не само њиховим телевизијским трајањем већ и прављењем новинских вести о њиховим опскурним протагонистима. Обзиром на ниво деволуције човека, постигнути степен његове заглупљености и ниво спуштања на животињско, веома је извесно да ће телевизија у блиској будућности потпуно изгубити своју улогу.
 
У том моменту се губи и последњи контролни механизам за управљање крдом и једино што господарима овог света преостаје биће мотка, а она је већ спремна. Мотка је есперанто животињског света и сви је савршено добро разумеју. То је тачка на којој потенцијално може доћи до ”просветљења” четвртог сталежа и спознаје да су господари овог света у ствари лоши. То ”просветљење” може да се превенира само на два начина. Или стварањем нове религије, са основном паролом ”И батине су за људе” или уградњом контролних чипова. Врло вероватно да ће бити нека комбинација обе методе, све прошарано холограмским пројекцијама по небу и допуњено визијама у главама посматрача, створеним синхроним емитовањем микроталасних предајника којима су благовремено начичкани сви наши градови.
 
На крају, први настали примерци четвртог сталежа су актуелни политичари. До сада су такви увелико попунили парламенте, владе и председништва већине држава. Последњи припадници трећег сталежа убрзано довршавају своје одумирање или прелазак у четврти сталеж, а малобројни неискварени и духовно чисти рудименти прва два сталежа су се повукли у најдубљу илегалу појединих дискретних друштава која још увек чувају древна знања и традицију.
 
Има ли било чега доброг у свему томе?
 
У добра времена и медиокритети врше посао. У злим временима су потребни изузетни људи. Ако сте већ стигли довде, рачунам на вас. Остали ме и онако неће разумети.
 
 
Доктор са Чубуре

Komentari (0)

Остало у категорији