Данас поподне сам фотографију изнад текста добио од једног нашег витеза, а ноћас сам сео да вам пишем.

Кад је неко баксуз, а уз то гледа свет широм отворених не само очију већ и свести, онда запажа свакакве глупости које нормалном човеку не оптерећују живот. Ако је за неку утеху, нисам једини. Има нас све више таквих, свесних, љутих и распоређених тамо где треба да будемо.

Грађевина у позадини што провирује испод билборда је Скупштина Београда. То значи да је он постављен између Скупштине Београда и зграде Председништва Србије у улици Српских владара (ако се још увек тако зове). Само срце круга двојке, епицентар друге Србије и да не набрајам шта је још ту у близини, што од конкретних ствари, што од симболике.

Слика говори хиљаду речи. Врховни лик на билборду је Рашид. Испод њега је Захра (претпостављам Рашидова супруга или једна од супруга), а скроз доле је Вукашин. На слици, Вукашин је хијерархијски најнижи, а обзиром да нешто залива са кантицом, изгледа да је њихов баштован.

На билборду Рашид има 47, Захра 44, а Вукашин 35 година. Рашид и Захра немају деце барем на овој слици, а слика је важна јер треба да вам се уреже у подсвест. Баш у тим нумеричким подацима има један проблем. У српској физичкој стварности просечан Вукашин има 43, просечан Рашид 19, а никаква Захра не постоји, ни појединачна, ни збирна, па самим тим ни просечна.

У ствари, ова Захра са билборда, Рашидова жена у улози заштитнице доњем Вукашину се још није појавила у физичком облику, али је у акустичном облику одавно овде. Има тих ”српских мајки” које већ годинама арлаучу исламске мелодије преко свих телевизија и тако нас припремају за физички долазак једне, свеобухватне српске мајке, Рашидове жене. Или једне од његових жена.

У овим као фол мигрантским колонама које се у савршеном војном поретку крећу по Србији нисам видео ни једну Захру, а баш сам се упињао да је видим. Све сами Рашиди, већином бар дупло млађи од Рашида са билборда. Али добро, друга клима, друга раса, можда су ови људи из војних колона само младолики. Верујем да Захре негде скривене стрпљиво чекају да се њихови Рашиди скуће, спријатеље са комшијама (како нас билборд учи) и наравно, пронађу свог баштована. Па то су нова радна места, ура!

Текст основне поруке ме је у почетку мало збуњивао. Није ми било јасно како смо то ми добре или било какве другачије комшије Авганистанцима у Авганистану. Када је кренула ова последња евакуација из Кабула, све ми се разјаснило. Наши медији на државним фреквенцијама су два дана славодобитно и са нескривеним поносом јављали да је започела евакуација српских држављана из Авганистана. На крају сам у вестима уживо чуо отправника послова из наше амбасаде у Индији који је задужен и за Авганистан. 

На страну то што је Индија друга или трећа по реду најмногољуднија земља на планети са добрано више од милијарду и кусур становника и једна од две у блиској будућности једине економске суперсиле, а ми без амбасодара у њој. Од отправника послова сам сазнао нешто много важније. То је да у Авганистану има укупно три Србина, два мушка и један женски. Ето, ипак смо комшије у Авганистану, билборд не лаже, у ствари није лагао цео један дан. Били смо комшије у Авганистану све док није започела евакуација сва три србина из те земље. Већ данас је то нека друга прича, али ко да памти ствари из тако давне прошлости као што је читав један дан у назад.

Предлажем да се покажемо као добре комшије у Србији, баш како нам билборд сугерише. Главна ствар у дипломатији је куртоазија, а одмах после ње је реципроцитет. Што пре треба да примимо једног Рашида, једну Захру и још једну особу из Авганистана, пол небитан јер толико је наших било тамо. Ако неким пребројавањем случајно установимо да их овде већ имамо више од троје, тај број треба одмах свести на троје. То је чак 50% више од онога чему нас овај билборд учи, али обзиром да је наших тамо било троје, а не двоје и да смо добри ђаци и још бољи послушници, троје је права мера.

На крају сам погледао ко су ови добри људи који нису жалили свог новца за овај лепи билборд како би нас нечем добром научили. Поглед ми је пао на последњи у низу логотипа, онај крајњи десни, што личи на знак за радиоактивност, вероватно са разлогом. То је невладина организација под именом Група 484. Међу оснивачима, давних деведесетих је била и ћерка једног генерала који је одувек волео добре људе, без обзира одакле они долазе. 

Тај добри генерал, само због свог дубоког алтруизма није прстом мрднуо када је маја 1991. благовремено упозорен на долазак немачких инструктора за специјална дејства на простор Словеније, која је у то време била његова зона одговорности. Располагао је са свим подацима довољним за акцију, а под својом командом је имао две моторизоване бригаде и једну оклопну, све што је неопходно да се трајно стави тачка на ову причу у року од најдуже 4 сата – информација, локација и потребна сила. Али ипак није урадио ништа. У ствари, урадио је много. Када су немачки инструктори наоружали словеначке шумаре, добри генерал је послао голобраде војнике у тенковима без муниције да им буду мета.

Вероватно ћу док сам жив памтити слику тенка са откинутом куполом, симбол издане и обезглављене војске. Ефекат дејства Амбруста, раменог бацача кумулативних противоклопних пројектила, немачког произвођача Месершмит Боко Блум, скраћено МББ и пре свега набројаног – ефекат генерала који су били издајници, а и свих оних који су спавали на стражи.

Тако је то кад се не заврши прича до краја са агресорима. Тако бива и кад се не заврши са издајницима. Врате се па вам соле памет, барем у почетку. После пређу на очигледнију наставу, много убедљивију од билборда.

Да вам не пишем о значају симболике и како симбол у сфери надреалног за час посла постане знак времена у области реалног. Да вас не гњавим причом колико је кратак пут од обезглављеног тенка до обезглављене војске, а одмах затим и до обезглављене државе и њеног нестанка. Да ли је овај билборд са Рашидом на врху, а Вукашином на дну узрок или последица, остављам вама да закључите. Ваш закључак ће у великој мери зависити од будности ваше свести, а реакција од стања вашег поштења. Зато је важно да препознате Амбруст у рукама непријатеља благовремено, баш као и стране инструкторе.

Бар за ово време које памтим, никада није била јаснија граница између добра и зла, подвига и срамоте, продане душе и непоткупљивог. И никад није било више оних који отворено прелазе на ону страну. Очигледно је дошло време подвлачења црте и израде завршног рачуна, па сваки плус мора да оде на позитивну страну, а сваки минус на негативну. Зато добро пазите где ћете се затећи кад музика престане.

Да закључим како сам и почео. Не ваља кад је човек баксуз, а уз то гледа свет широм отворене свести. А не ваља ни кад дуго памти свакакве глупости. Ако баш воли да буде ексцентрик, довољно је само једно од тога, овако све на гомили уме да буде превише. 

Некако се не уклапа у модерне трендове и беспотребно квари срећу онима што нам желе најбоље и онима који у њихове бајке верују.

Доктор са Чубуре