КАМАТНИ РАЧУН

КАМАТНИ РАЧУН

 

 

Каматни рачун

Остала ми једна навика из прошлости. Из оних времена када београдски Ургентни Центар још није постојао ни у пројекту, а њега наизменично глумиле Прва и Друга Хируршка. На дежурствима сам свашта научио, а једна од најважнијих ствари је била да када је најтеже, обавезно мораш да испричаш виц. Благотворно делује на екипу, а и на пацијента уколико је при свести.

Вероватно знате онај са Мујом и златном рибицом, али ћу га за потребе увода у ову причу у кратким цртама поновити.

Мујо упецао златну рибицу и имао три жеље - да буде богат, да буде славан и да буде моћан. Рибица му је све то обећала ако је пусти и рекла му да легне да отспава, а када се пробуди, ствар ће бити решена. Мујо је заспао и после неког времена нечија рука га дрмуса. Отвара очи, види да је у кревету са балдахином, на зидовима слике у златним рамовима, свуда око њега раскош и богатство. Благим гласом слуга му се обраћа: Устаните Фердинанде, крећете у Сарајево.

И тако је Фердинанд отишао у Сарајево, слепо верујући сопственој пропаганди да је његово царство најјаче на свету. Тамо су га неки момци који нису читали исте новине брзо ослободили те заблуде, а приде и свега осталог. Све у свему, провео се као Кенеди у Даласу.

Један други, нешто црнпурастији момак такође је, пре пар година упецао своју златну рибицу. И он је вероватно имао жеље које су у себи садржале богатство, славу и све друго што воле млади. Иако није обичај у његовој земљи да црнци иду на факултете, он је некако успео и да упише и да заврши. Уз помоћ своје златне рибице је извучен из шешира као путоказ својој раси да је то могуће. Само морају да наставе да сањају. Будућност у коју верујем, што би рекао његов колега из тог истог шешира, Обама.

Тај млади Американац је баш као и Фердинанд веровао пропаганди своје земље. Она га је научила две ствари: да су Американци најјача нација на свету и да све на овом свету може за паре. Отишао је мало да се проведе, где друго него на Закинтос. Ако све може за кинту онда је Закинтос прави избор. Номен ест омен.

На Закинтосу је у исто време било и нешто мало Срба. Они никада нису имали довољно новца да би им пало на памет да све може за кинту. Пре ће бити да су целог свог живота за нешто увек били закинути и да су по тој основи доспели на Закинтос, на фору.

И тако су се у тој једној ноћи, у дискотеци на Закинтосу судариле две супротне парадигме - једна у којој све може за кинту и друга у којој су сви за нешто закинути. Супротне по својим енергијама, предзнацима и историјама. И десило се шта се десило. Далеко било, не оправдавам. Могло је то и мање, са мером. Не би био ни први ни последњи кога су Срби научили да није најјачи на свету баш у моменту када верује да му је цео свет под ногама. Кад боље размислим, периоди мира у српској историји су само она времена у којима није било јасно ко је најјачи на свету. Чим се та позиција искристалише, тај нови најјачи удари на Србе.

Гледам сад тог покојног момка на свим светским телевизијама, испод слике и имена му обавезно потписују да је био студент тог и тог универзитета. Објашњавају како је имао своју модну линију и хтео да је промовише на Закинтосу. Сви коментатори се слажу да је невин настрадао. То што је први потегао флашу и разбио је о главу Србина, у њиховом свету вероватно није грех. Ако им је пракса да бомбама ослобађају и доносе демократију, онда је флаша у главу дипломатска куртоазија тог Дивљег Запада.

Полиција по снимцима сигурносних камера редом хвата и хапси све Србе који су то вече били у дискотеци. Међутим, на свим тим снимцима једна особа недостаје. Амерички истражитељи који заправо воде ову истрагу то или не виде или не желе да виде. А некада је за исход истраге много важније уочити кога нема него набрајати ко је све био присутан.

На снимцима упадљиво недостаје једна девојка. По мом мишљењу, требало је некако баш у то време да се и она нађе на Закинтосу. Лепа двадесетједногодишња црнка, крупних бадемастих очију, увек весела и насмејана. Она није студент ни једног универзитета и нема своју модну линију. А могла је све то, вероватно и много више од тога, само јој нису дозволили. Ево, да помогнем истрази. Она се зове Милица Ракић. Убили су је Американци у 9 сати увече, 17. априла 1999. године, бомбом Милосрдног Анђела. Имала је три године, седела на својој ноши и мајка је спремала за спавање у њиховој породичној кући у Батајници. Данас би имала двадесет једну годину.

Знам да постоје одређени виши принципи, постављени далеко изнад овог нама видљивог материјалног света. Такође знам да у оквиру њих, неко врло озбиљан води рачуна о очувању равнотеже са обе стране једначине. Тај неко сигурно није мала Милица. Она није стигла ни да разуме шта јој се тог априла догодило. То вероватно није ни мој народ. Он сувише лако заборавља и непримерено брзо прашта.

Оно што је најопасније у целој тој ствари је камата. Она у том свету чистих енергија уме толико да нарасте да вишеструко премаши главницу. После, знате како то иде - нико не пита да ли и теби неко дугује. Рачуна се једино колико си ти дужан. Зато драги моји, памет у главу јер када дођу извршитељи, жалба не зауставља извршење.

А сваки народ има свог Милосрдног Анђела.

 

 

Доктор са Чубуре

Komentari (0)

Остало у категорији