Сабор летње ноћи

Сабор летње ноћи

У предвечерје прошлог петка сам као и већине осталих предвечерја извео моја два хрта у шетњу по Чубури. Немам навику да их стављам на поводац, осим у ретким приликама када идемо кроз њима непознате прометне градске улице, а и тада то чиним само са идејом да им створим осећај сигурности у бучном и агресивном окружењу. Изнад свега у хијерархији мојих вредности стоји слобода, зато јако пазим да слободу не ускраћујем ни њима. 

Били смо отприлике на половини наше уобичајене руте када је из правца Авале задувао једва приметан југо. У метрополи чија се једна половина у то време одмара од напорне радне недеље, а друга половина тек започиње припреме за ноћни излазак, појава оваквог ветрића пролази незапажено. 

Мени су се јавили они благи жмарци које израз ”узбуђење ишчекивања” тек донекле описује, али свакако нити довољно прецизно, нити довољно дубоко. Пре две или три деценије, јужни поветарац у предвечерје летње ноћи је био сигнал да се сви договори за то вече моментално откажу и да се најбрже могуће узме торба са основном опремом и крене ка Ади Циганлији. Многи од нас су такву торбу носили стално у пртљажнику аутомобила.

Сакупили би се код Округлог Купатила, при чему временски размак од првог који би дошао, до оног ко последњи пристигне, никада није био дужи од десетак минута. Неко би дошао сам, неко са целим друштвом са којим се то вече затекао, неко са збланутом новом девојком са којом је можда тек други пут изашао. Не једном је један од нас, композитор и професор на Музичкој Академији долазио у строгом, црном оделу са лептир машном, онакав какав је управо побегао са неког концерта на Коларцу.

У свечаној тишини би се пели спиралним спољним степеницама на други спрат Округлог Купатила и откључавали просторију за коју стотине хиљада Београђана нису имали појма да ту постоји иако су лети свакодневно пролазили поред ње. Врата су била идентична свим осталим вратима на педесетак минијатурних кабина широких метар, а дугачких два, поређаних по целом обиму савршено округле зграде. Једина разлика је била у томе што се кроз наша врата пролазило у централну одају Округлог Купатила где су нас на тристотинак квадрата чекале даске за једрење уредно поређене на вишеспратним носачима, а по ободу наслагани јарболи са једрима. Из наше светиње над светињама смо са највећом пажњом износили свако по једну даску, а затим и риг – јарбол са једром и бумом. 

Однос према опреми као реликвији је неопходан, пре свега из практичних разлога јер сваки ударац даском о нешто тврдо, зид или гелендер, неминовно доводи до стварања мање или више видљиве пукотине на њој, кроз коју после капиларно улази вода која је врло брзо отежа до преко сто килограма. Зависно од типа, даска је дугачка између два и три метра, није много тешка и носи се једном руком, под условом да јој пронађете тежиште. У ствари, свако мора да носи своју даску сам јер је удвоје немогуће проћи спиралним степеницама Округлог Купатила. Јарбол је висок четири метра, а када је на њега монтирано једро, оно је површине од шест па до дванаест квадратних метара. Носи се увек постављен хоризонтално са обе руке изнад главе јер са сваким, чак и најмањим одступањем од хоризонтале ће га и најслабији ветрић одмах истргнути из руку.

После изношења, на травњаку се обављају финална дотеривања опреме. Неко од старих мајстора овог спорта тада даје процену колико ће бофора да задува и у складу са тим се једра дотежу или отпуштају. Затим следи велико ишчекивање у коме сви крајње концентрисано пратимо танке млазеве топлог ветрића који долази са југа. На најмањи знак његовог ”окретања” на исток, онај ко то први запази рекао би свечаним гласом – почиње. Стари мајстори би обично климнули главом и поновили нашу свету реч, почиње. Сви би устали и снели свако своју даску и риг до воде, и један по један се лагано отискивали са мола.

Оваквих летњих ноћи у Београду има свега две до три по сезони. Евентуално пет у ретко срећним годинама. Негде на средини језера би у наша једра пристигли први рефули летње кошаве. А онда почиње магија. Све би наједном нестало – и светиљке са стазе око језера и хиљаде осветљених прозора са Бановог Брда, Сењака и остатка Београда у даљини. Ноћу се вода скоро уопште не види. Видите само звездано небо са црним троуглом који је из перспективе сурфера увек постављен у центру звезданог свода. То је ваше једро и ветар у њему, а ви летите изван простора и времена.

За градског човека рођеног у атеизму не постоји бржи и лакши пут дубоке спознаје основних елемената и закона стварања света. Све вам постане јасно у трену – и то да сте мрвица у космосу, али и то да сте истовремено већи од свега и да вас кроз све то води рука некога непознатог, а истовремено јако блиског ко у тамној ноћи брине о вама. Ко није прошао ову иницијацију, никада касније није смогао ни храбрости ни мудрости ни снаге да се отисне далеко од сигурних плићака уз обалу. 

Живот нас је после раздвојио, једрили смо по разним морима и океанима ове планете, на ветровима различитим по врсти, снази и правцу. Знали смо да једримо, а знали смо и где смо се запутили, па нам је сваки ветар био повољан. И сваки од њих нам је био и довољан. Понекад и понегде смо се случајно сретали, али далеко чешће смо били заједно у мислима и у срцу, нарочито када у летњој ноћи задува тихи поветарац са југа.

Ово је била управо таква ноћ, у ствари сам њен почетак. Из тих размишљања ме је пренуо дубок и значајан поглед мужјака. У псећем погледу има хиљаду речи. Када се на пример нагло зачује неки продоран звук, тај поглед је питање – шта је то? Некада је то питање друге врсте (јел могу тамо?), када се у даљини појави неки други, њему занимљив пас. Или упитан поглед ”јел то она?” када очекујемо долазак кући моје жене. Женка није таква. Она се у свим ситуацијама држи близу мене и нема неку нарочиту жељу за тумарањем около. Током наших шетњи она је најчешће на око метар иза мене. Једино када постане по њеном мишљењу опасно, она муњевито креће у напад, а мужјак се склања. Иако су потпуно иста раса, они су типични представници две линије малих енглеских хртова – изложбене и радне. Он ће у свакој прилици изгледати пре свега јако отмено и лепо, а она претежно опасно.

Зато ме је овај његов поглед збунио. То није био ни један од оних погеда које знам, већ нешто далеко дубље. Када се уверио да су нам се погледи сусрели, само се окренуо и врло самоуверено одјурио ка Авали на југ. Женка ми је пришла, лизнула два пута ногу и отрчала за њим у мрак. Ови пси после једне и по секунде достижу своју максималну брзину. Код њега је то близу шездесет, а код ње око педесет пет километара на сат. За тридесет секунди прелазе кривудаву стазу од пола километра, за два или три минута су километрима далеко. Зато нисам пошао за њима. Није имало никаквог смисла, а уз све то сам имао и неограничено поверење у њих.

Следећа два дана и две ноћи сам најмање хиљаду пута изнова и изнова преиспитивао елементе свог поверења и сваки пут долазио до истог закључка – не знам шта се десило, али чврсто верујем да ће се вођени невидљивим тракама љубави, вратити.

У недељу предвече, баш у време за шетњу су се вратили. Видно уморни, али некако дубински срећни, као после такмичења у лур курсингу. Уопште нису били гладни, што је за ловачке псе невероватно стање, само су пили много воде и видно задовољни заспали. После два дана и две ноћи неспавања, одмах за њима заспао сам и ја.

Онда је дошао сан. Чудан, различит од свих које обично сањам. Овај сан је изгледао као јава, ништа није било ни нестварно ни другачије од стварности осим што су моји пси почели да говоре. Објашњавали су ми где су били и шта се дешавало претходна два дана.

Далеко на југу постоји један градић, ушушкан у котлини окруженој високим шумовитим планинама са свих страна. Никада није имао неку велику индустрију, па лоповима није био занимљив ни по једној основи. Има много воде, али се она са планина слива у безброј поточића који су премали да би се стављали у цев и на њима градиле мини хидро централе. Што је можда најважније, тамо живе људи који памте. Знају ко су, шта су и одакле су, још од почетка света. Такође, знају у главу када се ко потурчио, од фамилија које су биле склоне дефетизму. Укратко, знају ко су, шта су и одакле су, црно на бело.

У том градићу је организован Сабор. Нису га сазвали људи, већ су домаћини били вукови рођени на планинама око котлине. Позвали су своју браћу псе на договор шта и како даље. Позив је био упућен свим псима, не случајно баш у време вечерње шетње, када су пси напољу и могу да чују. Из врло објективних разлога само само они који су слободни, невезани поводцем су могли да се одазову. 

Одзив је био велики. Свега је било – свих раса и величина. Шнауцери, добермани, булдози, јазавичари, ова два хрта, дога, једна Мађарска вижла која је дошла чак са севера… баш сви су били заступљени. Као нарочите госте, домаћини су увели и једну делегацију немачких овчара, познатијих као вучјаци. Ушли су у савршеном поретку, показујући врхунску војничку утренираност службених паса. 

Уводну реч су држали домаћини, вукови. По њиховом мишљењу, људи су ушли у последњу фазу свог постојања. Постали су жртве својих амбиција и слуге својих страхова. Сабор је сазван да се направи договор како наставити даље, са или без људи.

Један крупни и уважени стафорд је говорио о томе како су се многи вукови кроз генерације претворили у пудлице и да такве треба пустити да изађу ако желе. Затим је реч узео један од вукова који је давно напустио родну котлину, али је остао ништа мање вук од својих блиских рођака, организатора сабора. Говорио је о слободи. Многим делегатима је погодио фреквенцију и активирао им давно успаван вучији ген. Најискуснији и најмоћнији међу њима је рекао пар важних ствари о самом вучијем братству, његовом значају и перспективама. Један од вукова је истакао да је то једини сабор који окупља вукове и псе који су још остали слободни. Мој бели салонски хртић је смогао снагу и изговорио неколико реченица о подизању заједничког барјака паса и вукова и стајању уз људе увек када се пред њима појави непријатељ који је најјачи на свету. Вукови су то поздравили. Пудлице су биле згрануте. 

Како се мој сан ближио крају, све теже ми је успевало да разумем шта ми моји пси говоре. Нисам схватио да ли је то била само идеја за будућност или су вукови тог краја још давно направили некакав постер са ликом белог хрта који им представља важну тачку светилишта у коме постављају своје вође чопора и васпитавају генерације вукова и слободних паса. Није ни важно. Оно најважније сам запамтио.

На први знак да сам будан, мужјак ми је лизнуо лакат, а женка стопало. Устао сам чврсто решен да их и у будућности не изневерим. Нисам сигуран да ли ћу их вакцинисати против беснила, болести која је опасна, али већ деценијама не постоји на овим просторима. Укратко, учинићу све да останем слободан и заштитим њихово право на слободу. Ако због тога будемо на добром гласу у круговима у којима се ви крећете биће одлично, пре свега за вас. Ако којим случајем не будемо, поздравите пудлице и поклоните им се. Оне цене подаништво.

 

 

Доктор са Чубуре

Komentari (0)

Остало у категорији