Данас сам се сетио једног вица из деведесетих. Два просјака на платоу испред Загребачке катедрале, у време завршетка недељне мисе. Просјак ближи улазу окачио себи око врата таблу са натписом Србин, а онај мало даље – Хрват. Испред сваког преврнут шешир. Људи полако излазе, виде првог и опсују или негодујући прођу, а када виде другог, драге воље му уделе милостињу. На крају из катедрале излази један старији господин и сажаливши се на првог просјака, посаветује га да и он следећи пут окачи око врата таблу са натписом Хрват. Када је одмакао, први просјак рече другом: Болан Мујо ђе нас нађе да ући маркетингу?

Драги моји, ако до сада нисте ”ућили” или ”наућили” тај маркетинг, сада вам је крајње време за то, нарочито ако покушавате да разумете шта се заправо дешава и евентуално искорачите из овог позоришта. Оне паметне који знају да представа не постоји, треба оставити да живе у њој, као што су живели и у свим досадашњим представама. 

На синоћњи састанак витезова сам дошао таксијем. Није да не волим да возим, него ми је овако комотније, дођем таксијем, па ако је лепо време вратим се пешке кроз београдске улице које иза поноћи добију један свечан и мистичан одсјај који ме врати много деценија у прошлост коју памтим као нека лепша времена. Када је хладно или некакав кијамет, не дају ми да се враћам пешке па ме неко од витезова увек довезе до куће.

Тако је било и јуче. Чим сам ушао у такси, возач ме је замолио да ставим маску. Питао сам га: 

–  Што, јел ви верујете у ту позоришну представу? 

• Не верујем, али је казна двеста хиљада. 
• А јел су некога казнили до сада?
• Нису, али да не будем први.
• Јел можда знате када је престала производња Голфа 1?
• Не.
• Када су га купили сви којима се свиђао па народ престао да га купује. Зато су лансирали Голфа двојку.

Све до испод Славије смо се возили у потпуној тишини. Негде код зграде владе, тајац је прекинуо таксиста одушевљен сопственим просветљењем:

• Јел хоћете да кажете да је ово са Русијом Голф двојка, а корона је била Голф кец?
• Хоћу.

Тако смо стигли до мог одредишта. Ја без маске, а он без казне. Док сам отварао врата да изађем, окренуо се ка мени и учтиво, али са видном дозом страха упитао:

• Извините, ко сте ви?
• Пријатељ.

Од свих живих бића на Земљи, само људима је усађена свест да су коначни. Само људи, барем већина њих, своје животе проводе у страху од смрти који више или мање доминантно саучествује у доношењу сваке њихове одлуке. Људске акције које проистичу из таквог промишљања су по правилу штреберски ограниченог домета и без и најмање шансе да угрозе постојећи систем. Људи то називају зрелим размишљањем, пре свега да би оправдали сопствени кукавичлук. Сви другачији, храбрији или енергичнији покушаји се у старту карактеришу као незрелост, непромишљеност или лудост.

Томас Роберт Малтус је живео од 1776. до 1834. године. Предвиђао је да ће становништво расти по експоненцијалној стопи, док ће понуда хране расти знатно спорије, по линеарној стопи. На тај начин ће се, по Малтусу, у будућности појавити велика несташица хране и глад, чије ће последице бити катастрофалне по људски род.

Потенцијалне препреке таквом развоју догађаја налазио је у узроцима смрти, пре свега беди, глади, болести и ратовима. То је био његов предлог решења, заједно са потенцирањем хомосексуалности и навођење сиромашних на уздржавање од рађања.

Малтусова теорија је прихваћена од елита током XIX века, почевши од Дарвина па надаље. Ова теорија је у XX веку извршила пресудни утицај на Римски клуб током 1960-их година као и на званичну политику Уједињених нација у правцу контроле рађања.

1968. године Римски клуб, од својих оснивача назван невидљиви колеџ издаје монографију Границе раста у којој је Малтусова теорија претворена у бројке, графиконе и пројекције. На овој монографији су створили нову религију из које су нам сервирани НАУКА као врховно божанство у кога се мора беспоговорно веровати. Позивање на проверљивост резултата је постало највећа јерес, а припадници такозване струке су промовисани у безгрешне апостоле те нове религије која је уметнута да представља прелазну фазу у превођењу у сатанизам који је финална религија цивилизације. Разрада ове приче се одвија сваке зиме у Давосу. На том давоском колеџу се стварају млади лидери који ће водити свет у декларативну светлу будућност. Између осталих, Ангела Меркел је дипломац генерације из 1992., Емануел Макрон из 2002., а Себастијан Курц, унук фолксдојчера протераних из Темерина је генерација дипломаца из 2012.

Тако су Границе раста постале идеологија за спровођење цивилизацијског пада, духовног, моралног, емотивног, интелектуалног, друштвеног и сваког другог. Циљ овог нашег данашњег разговора је да вас уведе у размишљање којим алатима, механизмима и акцијама то можемо да зауставимо прво код себе и у својој околини, а затим (уколико је то уопште могуће) и шире. На које тачке ослонца можемо рачунати данас, а на које за 10 или 100 година? Кога би ваљало да позовемо да нам се придружи, на кога можемо рачунати у времену које долази, које силе ће нам бити савезник, а које би ваљало да затремо још у настајању?

Иако сам тему назвао Границе пада, покушајте да у свом размишљању не будете ограничени било каквом границом јер тиме би у старту промашили тему. Једина граница раста је ваш дух. Он ће вас одвести тачно тамо докле можете да добаците. У индивидуалном случају, границе пада одређује страх појединца који прво искључује дух свог носиоца тако што његов иначе тихи глас учини сасвим нечујним. Механизам одлучивања тада у потпуности преузимају уграђени програми. Зато је ово тема управо за нас, витезове и оне који би то желели да постану, јер управо посао је кандидата да препозна те убачене програме у своју свест и да их демонтира. То је тај припремни стаж после кога сте спремни за стварни почетак учења и тренирања за витеза. 

Што је страх дубљи и страшнији, моралне норме се лакше превазилазе. Престрављена цивилизација престаје да буде морална, губи способност критичког размишљања и регредира на ниво уплашеног детета.

Тренутно стање је такво, да су компромитовани сви друштвени одбрамбени системи типа образовања, науке, државе, цркве, академије наука… Ово су услови у којима је корупција престала да буде део система и уместо тога постала сам систем. Он је помоћу хакерских нељудских програма убачених у људску свест поробио већину човечанства и потурио им периодичну смену избора и демонстрација као вентил, забаву и замку за будале. Као што је рекао Крешимир Мишак, запитајте се да ли би птице изградиле не-птичији свет? Да ли би вукови створили не-вучији свет? Зашто је већина онда поверовала да људи стоје иза изградње овог не-људског света? 

Постоје различите и врло бројне школе мишљења о разлозима раста тираније у друштву. Оне имају једну заједничку особину – своје симпатизере, полазнике и следбенике увлаче до извесне мере у једну рупу, чиме их потпуно заслепе за могућност дубљег и ширег сагледавања главних аспеката завере и моћи, а онда негирају да та рупа уопште постоји.

Стандардна теза у објашњавању успеха режима који ускраћују слободу људи је да су људи глупи и као такви склони да следе уверљиве личности и њихова лажна обећања. Теорија и пракса комуникационих вештина је развијена до савршенства у методама убеђивања људи да је нека подметнута идеја заправо од самог почетка њихова. Ово не би било могуће без ослањања на стране програме који су претходно систематски убацивани у људску свест. 

Страни програми су веома бројни и различити. Можемо их поделити на опште и специфичне. Општи програми су главне теорије из свих такозваних наука. То је онај корпус тврдњи који се најоштрије брани у свим научним комуникацијама које обухватају школе, стручне скупове и научне часописе, уз тренутну екскомуникацију из света науке сваког ко покуша њихово преиспитивање или довођење под лупу било какве сумње. Евентуална компромитација ових програма би срушила укупно важећу парадигму ове цивилизације.

Специфични програми се односе на конкретну ситуацију и они се уграђују релативно непосредно пред планирану позоришну претставу. Постоји правило: однос према претходној претстави дефинише нечију судбину у следећој. То му дође као нека инстант карма, која стиже још за овог живота. 

Општи програми се уграђују у младости, претежно током процеса образовања, а специфични почињу са уградњом једну до две деценије пре него ће бити активирани и то је техника предиктивног програмирања. Заштита специфичних програма се спроводи на сличан, али много грубљи и бржи начин него код општих програма. То је искључење ”јеретика” из свих средстава масовне комуникације, уз оркестриран медијски напад на његову личност и дело и по могућству уз довођење у егзистенцијалну опасност. 

Практично, ову методологију је етаблирала католичка црква кроз инквизицију. Она је до детаља је транслирана у услове и могућности садашњице. Ломаче са главних тргова су пренете на главне медије, а њихов ефекат у очима гомиле је остао исти. Инквизиција је настала 1184. када су њену прву варијанту направили папа Луције трећи и Фридрих први Барбароса. Кроз векове, њено деловање се од очигледно бруталног поступно трансформисало у све мање очигледно, али подједнако брутално и ефикасно. 

Током инквизицијске без мало миленијумске активности појавила се потреба за једном структуром унутар овог система која би била задужена за високо стручан надзор и заштиту тих општих, базичних програма који се уграђују у људе. У ту сврху су формирани језуити. Они су посебан римокатолички ред који је 1534. године у Паризу основао Игнацијо де Лојола заједно са шесторицим студената Сорбоне. Од тада до сада њихово главно задужење су били наука и универзитети, а у последњих стотинак година зона њихове одговорности је проширена на системе средњег, основног и предшколског образовања. Данас они званично броје преко 20.000 агената који су под заклетвом и ко зна колико још уцењених и заведених који не знају шта заправо раде себи и својој деци. Актуелни папа Франциско је први папа који је нескривени припадник њиховог реда. Поред уштројене науке, резултат језуита за ових 5 векова рада је у томе да је већина научника атеистична. Неверовање у Бога је тихи, али незаобилазни услов за бављење врхунском науком, макар у мејнстриму. Управо тај податак оправдавај тезу да је наука пројектована као духовни вакуум који треба да послужи као широка преводница од познатих религија ка сатанизму. О методама, врстама и начинима тајног деловања језуита, као и њиховој присутности у практично свим тајним службама и тајним друштвима и њиховом тренутном покретању субверзивних акција на најмањи наговештај слободне мисли у тим организацијама можда ћемо разговарати неки други пут. То захтева посебну тему, а вероватно и аудиторијум. Ми настављамо где смо стали.

Највећи непријатељ добра није зло већ глупост и све оно што чини да човек убрзано заглупи. То је у првом реду изазивање страха. Против зла је могућа борба и оно се може победити. Многе структуре између којих и витешки редови уче како да га зауставе, спрече или привремено на једном простору искорене. У злу постоји једна олакшавајућа околност. Оно у себи редовно носи и заметак самоуништења оличен у слепој решености да негира Божије законе, тако да га је на овај или онај начин могуће ограничити у његовој експресији и трајању. Довољни су чист дух, чврста воља и знање како се одређене више енергије доводе на жељено место деловања. 

Против глупости смо у материјалном свету немоћни. Ту се ништа не постиже протестима или силом. Никакви аргументи ту не помажу. Чињенице које се сукобљавају са већ формираним ставовима глупака не пробијају зидине неверице. У критици истине глупан врло често испољава солидну дозу критичности од које је до малочас био потпуно оперисан, када је усвајао ставове које сада свим силама брани.

Злочинци са изузетком психопата, често имају извесну дозу гриже савести која се може искористити у борби против зла. За разлику од њих, глупан је увек задовољан собом. Он је потенцијално врло опасан јер се да тако кажем, на прво дрмање кавеза раздражи и прелази у контранапад. Управо због потенцирања те особине глупака је подметнут наратив да они који се евентуално освесте и искоче из кавеза заправо угрожавају колективну безбедност свих осталих. Тако систем уграђује у себе један аутоматски одбрамбени механизам који промптно реагује на сваку идеју о слободи. Једино о чему заиста води рачуна је да проценат глупака никад не падне испод неопходног минимума. Та игра се подметала кроз целу историју, а имали сте је и у овој прошлој позоришној представи под именом ковид.

Уопште не треба покушавати уверити глупана у истину коришћењем било каквих аргумената. То је узалудно трошење енергије. Једино што може раздрмати његов кавез је страх. О томе је нешто више било речи у Обуци витеза па се нећемо сада задржавати на тим детаљима. Надам се да сте их добро запамтили јер ће вам требати. Једно је сигурно – глупост не треба посматрати као дефект интелекта већ као специфичну психо-социјалну структуру личности која: 

1. жуди да буде заглупљена,
2. захтева вођу чврсте руке и кавез,
3. тежи колективној сигурности гомиле.

Тоталитаризам пре свега успева јер постоји један подебео слој у сваком друштву који га потајно у дубини срца воли и жели да се супресија манифестује. Ако би те људе назвали корисним идиотима, функционалан опис би био тачан, али патофизиолошки недовољно прецизан. Они нису обавезно несвесни шта раде већ донекле разумеју да помажу у уништавању туђих слобода. Шта више, они у мањој или већој мери – уживају у томе. Када су на мети слободе које они сами нису могли или нису смели да упражњавају, тада уживају највише. Са паметно компонованим миксом слобода које ће се прве наћи на удару, тоталитаран режим обезбеђује пуну сарадњу корисних будала. Када у некој каснијој фази, прогресија ускраћивања слобода погоди и њих, они су већ дубоко увучени у ону рупу дефекта мишљења са почетка ове приче и чврсто су укорењени у фази негирања да било каква рупа уопште постоји. Сигурно сте много пута били у прилици да ваши аргументи буду одбијени флоскулом – ма нећу то да слушам, све су то теорије завере. Она вам одлично може послужити у дијагностичке сврхе.

У мом животном веку, сви тоталитаризми (од комунизма, преко социјализма и револуционаризма у обе своје форме па до ковидијанизма и најновијег антирусизма) су користили овај исти слој друштва и овај исти модел за своје успостављање. Свакако да постоје одређени дубоки, врло извесно и потпуно нематеријални центри који ово смишљају, покрећу, намећу и кроз то поступно преузимају све већу контролу, али ништа од свега тога не би заживело без армије социопатских изузетака који живе међу нама. 

За морално слабе и неуке, подаништво је дар, а не проклетство. Сва настојања поданика се своде на позлаћивање сопственог кавеза, а не на излазак из њега. Свако ко заговара или покушава бекство из кавеза мора бити луд или опасан. Било какво присуство слободних људи угрожава социопате и доводи под знак питања њихову властиту покорност. Зато они тако свесрдно помажу да сви буду поробљени и покорни. Послушне систем никада не назива кукавицама већ их бодри низом измишљених врлина: примеран, праведан, поштен, ваљан, честит, моралан, коректан, савестан, поуздан, лојалан, доследан, брине о другима. Мислим да ћете све ове елементе лако пронаћи у свакој великој друштвеној кампањи, без да вам конкретно наводим било коју.

Оваквим примерцима нису потребне заслуге, достигнућа, знања, вештине, па чак ни мозак. Све што треба да ураде је да продају своју душу и ураде било шта да их запази олигархија.

Већ дуго овом цивилизацијом управља тај нељудски систем који фаворизује ауторитарност и психопатију. Да ли онда уопште може постојати простор за чуђење како се то догодило да људи изграде не-људски свет?

Зато је крајње време да ми почнемо да градимо наш свет, на древним темељима наше вере и културе, на свим нашим територијама. Не од сутра или од ”следеће године у Призрену”. Од данас, тамо где се свако од нас затекао. Видимо се на свим нашим градилиштима.

Доктор са Чубуре