Булевар сумрака револуције

Булевар сумрака револуције

 

Имам неки унутрашњи отпор да на сваких двадесет година из почетка учим имена улица у мом граду. Убеђен сам да неко упорно покушава да ми ресетује систем, повади из њега оријентире и поремети неке одавно уцртане координате. Као да је циљ да се изгубим, репрограмирам и постанем део бесловесне руље. Израз ”руља” ми по мало жуља васпитање, али обзиром да се као алтернатива појављује још једино реч ”стадо”, некако сам се ипак определио за оно прво. Делује мало више људски, а мало мање анимално, мада дозвољавам да управо у томе највише грешим. Могуће да супротно од појма људски уопште није ништа анимално већ нешто далеко горе. Нешто што нема никакве везе ни са људима ни са животињама и ради о глави и нама и њима.

 

Можда баш због перспектива које су скучене градским улицама и испресецане високим зградама, Београђани су стекли навику да кад год могу дижу поглед у жељи да ухвате неке шире видике и небо, онолико колико је то могуће. Тако је небо постало наш заједнички холограм на коме је колективна свест исцртала главне улице и тргове овог града. То је корисно пре свега за путовања, а одавде се увек чешће одлазило него што се враћало. Ствар је једноставна – где год дођеш, само погледаш у њихово небо и холограмску мапу Београда спустиш на град у који си стигао. И све је одмах јасно – где им је Скадарлија, где су им Теразије, шта је њихов Калемегдан и тако даље. Добро, нешто мора да се мало растегне, нешто мало скупи, али у сваком случају више ниси у потпуно непознатом граду. Инсталиран је џи-пи-ес Београда и ти си колико толико на своме.

 

Све моје станове и хотеле по белом свету, а променио сам их можда и превише, ценио сам искључиво по количини незаклоњеног неба које сам могао да обухватим једним погледом са прозора или терасе. И наравно, сваки тај нови град сам мапирао координатним системом Београда. Име Кнез Михајлове су равноправно понеле Банхоф штрасе у Цириху и Нови Арбат у Москви, Пикадили трг у Лондону је премапиран у Славију, баш као и Синтагма сквер у Атини. Да парафразирам Бајагу, ни виски ни коњак нису ракија, али под одређеним, пре свега дозно зависним околностима Централ парк може да прође као Калемегдан, а Булоњска шума да се провуче као Кошутњак. Носталгија се тада на кратко повуче, а Њујорк и Париз оживе одсјајима мог Београда.

 

Само једном, на једном једином месту ми се десило да нека улица носи боље име од свог београдског парњака. То је било у Лос Анђелесу, граду чудно погођеног имена. Немојте ми замерити, не познајем претерано енглески правопис, а амерички поготово, уколико ово последње уопште и постоји. Све ми се некако чини да као што код нас постоји непостојано ”а”, тако они имају непостојано ”т”. Право име тог града би пре било Лост Анђелес или град изгубљених анђела, али то тренутно и није од неке пресудне важности за ову причу. Да се вратимо ми на улицу.

 

Булевар револуције се у Лос(т) Анђелесу зове Булевар сумрака. Возећи се Сансетом или Стрипом како га они још зову, мисли су ми нехотично претрчале Атлантик и отишле на наш Булевар и све наше револуције под лажном заставом као и све њихове сумраке који су у временима после њих неминовно следили.

 

Као да је Булевар револуције одувек постојао. Можда не баш одувек, али далеко пре времена у коме га је Београд својим ширењем сустигао и увукао у себе. Звао се различито – Цариградски друм, друм до Стамбола, Велика џада.., а ми смо га звали просто Булевар.

 

Његово прво име су му наденули они који су га први испројектовали и саградили. То су римљани, а назвали су га Виа Милитарис или војни пут. Име, то најважније знамење у додељивању вандимензионалних енергија и свевременских судбина, није омануло ни у овом случају. Без обзира на све своје потоње називе, Булевар револуције је био и остао Виа Милитарис у свим временима свог постојања. Њиме су у оба правца ишле хунске хорде, римске легије, турски буљуци, сви са истом намером – да руше и да убијају. И чим једни мало надјачају оне друге, ето их овуда и једни и други. Само они који су претходно освајали сада беже, а они који су претходно бежали сада их јуре. И нико од њих при проласку кроз Београд није пропустио да га поруши и спали.

 

Какву специфичну врсту памети је требало поседовати да се баш по сред таквог пута сагради мегалополис и главни град једне државе, да не расправљамо овом приликом. Далеко би нас та дискусија одвела, а можда и није све до наше памети, нешто је и у судбини и још по нечем што судбином управља.

 

Хајде онда да баш ту судбину и то још по нешто мало детаљније размотримо из аспекта Булевара револуције и његове најновије историје.

Последња револуција која се збила у Булевару револуције је била она петооктобарска. Између пола милиона и милион незадовољних људи се окупило на почетку Булевара, испред Скупштине и сменило тада актуелни режим. Запалили су Скупштину и телевизију. Сад, да ли су стварно сменили режим, то је дискутабилно. Скупштина и телевизија су стварно гореле, не много али таман онолико колико је потребно да цео игроказ буде уверљив оној погубљеној руљи са почетка приче. Шта нам је недостајало да оно што се назива Петооктобарском револуцијом стварно то и постане?

 

Зафалило нам је јако мало. Колико је то мало, најбоље се види из једне паралеле са револуцијом у Гани. Тамо је исто била слична ситуација са неким режимом који је народ чинио незадовољним. Страни пријатељи ганског народа и часни обожаваоци ганских природних ресурса су помогли финансијски да се организује пуч. Родољубиви генерали њиховог Доса су се под диригентском палицом тих добрих страних пријатеља окупили и испланирали државни удар. Међутим, у Гани се није догодио њихов пети октобар, али за разлику од нашег – јесте револуција. Главни кривац за то је капетан Ролингс. Елем, његов задатак је био да са јединим тенком ганске војске блокира зграду њиховог парламента. Међутим, он се ту није зауставио. Ушао је у парламент са све посадом свог тенка и себе прогласио за председника. Формирао је Револуционарно Веће Оружаних снага, наравно са собом на челу. Остатак тог већа је вероватно чинила она посада тенка. Стрељао је три бивша диктатора, подоста официра, скоро све своје колеге пучисте, бројне судије и ко зна кога још. Једном речју, спровео је лустрацију на начин како је тај појам разумео и тако да му нико у будућности не оспори одлуку и врати историју у претходно стање.

 

Ко је наш несуђени капетан Ролингс? Немам дилему, то је багериста Џо. На сву срећу, ми нисмо имали тенкове тог петог октобра. Наш тенк је био у ствари багер. Каква би нам била новија историја да је багериста Џо утрчао у Скупштину и прогласио себе за председника? Размислите о томе.

Ја некако мислим да смо могли боље да прођемо.

 

Ми ћемо даље онако како морамо и можемо, а шта ћемо са Булеваром? Нешто мислим да би најбоље име за њега била комбинација нашег и калифорнијског назива: Булевар сумрака револуције. Можда би онда са таквим Булеваром стално пред очима у некој будућности били боље среће, а вероватно и знатно боље памети.

 

 

Доктор са Чубуре

Komentari (0)

Остало у катеогрији