Фото: Златан Фехимовић
Територија општине Нови Кнежевац захвата крајњи североисточни део АП Војводине и најсевернији део Баната укупне површине 305 километара квадратних. Северну границу општинске територије, у дужини од 21,2 км, чини део државне границе према Мађарској. Дужином од 23,4 км новокнежевачка општина се према југу граничи са чоканском општином. Према истоку, дужином од 14,9 км, излази на државну границу према Румунији. Западна граница је природна и њу чини део тока реке Тисе у дужини од 28,3 километара, која раздваја општине Нови Кнежевац и Кањижу.
Фото: Златан Фехимовић
Општина Нови Кнежевац се налази на депресији Панонске низије, просечне надморске висине од 80 метара, острвастог карактера, испресецан алувијалним равнима дуж сливова са заосталим барама, ритовима и рукавцима њихових меандара. Постоје и мања лесно-пешчана еолска узвишења у виду греда и хумки, што је утицало за насељавање људи.
Најстарији трагови живота припадају Керешкој неолитској култури с почетака петог миленијума пре Христа. Индо – европске сеобе су почеле око 2800- те године п. н. е. а тад нестајале потиска, тисаполгарска и бодрокерестурска култура. Сведоци тог културног наслеђа су хумке са гробовима.
Фото: Златан Фехимовић
У време бодрокерестурске културе је некропола из бакарног доба са 53 гроба у селу Подлокањ. У овом селу су нађени остаци значајног насеља Словена из шестог века. Од почетка нове ере па скоро пет векова на простору општине Нови Кнежевац су живели Сарамити, народи иранског порекла, међу којима се могу препознати и прва племена Словена.
Сарамити су опстајали и у временима великог досељавања Гепида и Хуна, који нису остављали материјалне трагове.
На просторима општине Нови Кнежевац, у другој половини шестог века, са Кавказа долазе Авари и остају скоро три века. Авари су оставили трагове у некрополама. Почетком деветог века општина Нови Кнежевац и шира околина су на крајевима два велика царства Франака са запада и Бугара на истоку. У првој половини деветог века овде су се сударали Велико-моравска кнежевина, држава Словена и Бугарског царства, које је владало овим крајем до краја деветог века.
Фото: Златан Фехимовић
Византијски цар Лав VI 895.године позива мађарска племена да дођу у Панонију и притекну му у помоћ јер је Симеон I, бугарски цар напао Византију. Наредне 896. године у Панонију долази савез од седам мађарских племена и са њима сродни Кабари. У делима Константина Порфирогенита који Мађаре назива Турцима, та племена су: Међер, Јене, Кер, Кеси, Њек, Тарјан и Кирт-Ђармат. Арпад потиче из племена Међер. Цео 10. век је поход Мађара према Италији, Грчкој, Немачкој, Француској и Шпанији. Мађари су поражени код Аркадиопоља у Турској 970. године од Византије и настањују се у Панонију кад почиње њихово покрштавање. Покрштавање словенских народа у хришћанску веру почело је у деветом веку, од стране Ћирила и Методија.
Фото: Златан Фехимовић
Из времена Угарске државе потиче прво писано помињање Новог Кнежевца као Цнеса, Кенеса, Кенесна односно Кнежа, реч словенске етимологије која значи кнежево место, а много раније је та реч означавала владара. За време младе угарске државе из 11. и 12. века, у општини Нови Кнежевац је сачуван велики манастирски комплекс Светог Ђорђа у селу Мајдану, са три цркве и некрополом.
Фото: Златан Фехимовић
У 13. и 14. веку је Нови Кнежевац, односно Рев Кањижа како се тада звао, био у поседу угарских краљева и 1329 године је добио статус варошице са правом одржавања годишњих и недељних вашара. Читањем из папских десетака, место је највише прихода остваривало наплаћивањем такси на препродају соли која је стизала на пристаниште и путарине.
Почетком 15. века у време краља Жигмонда Луксембуршког 1401. године, кнежевчани губе своја грађанска права и под власништвом су породице Чаки која га држи до 1509. године када га препуштају надбискупу Томи Бакочу. Средином 15. века Нови Кнежевац има око 300 становника и три улице.
Војна катастрофа Угарске на Мохачком пољу 29. августа 1526. године отвара пут Османској империји. Од 1551. године па све до потписивања коначног мира у Пожаревцу 1718. године између Аустрије и Турске, Кањижа, односно Нови Кнежевац како се тада звао, је под Турском влашћу, припадао је Темишварском елајету и Чанадској нахији. После ратова вођених између Угарске и Турске велики део становништва се разбежао. Да би вратили народ, Турци су увели блажи порески систем од Угарске краљевине. Пореске олакшице и добијање знатне површине плодног земљишта су привукле рају.
Нови Кнежевац у 16. веку има 60 кућа. Живаљ је углавном мађарски, са мало српских кућа. Српска презимена су била на -ић што указују на староседелаштво Срба и треба их тражити у малом, војном, српском племству у време Угарске краљевине. Турака је овде било мало чиновника, трговаца и занатлија. Постојала је џамија и амам.
Фото: Златан Фехимовић
У време турске владавине Нови Кнежевац је моћан привредни центар, који држави доноси троструко веће приходе од тада војно-административног седишта санџака, Чанада. У Новом Кнежевцу, тадашњој Турској Кањижи, производило се 277 тона пшенице и 115 тона мешаног жита, знатне количине конопља, купус, лан и друге повртарске културе од којих је најчувенија била производња диња и лубеница, што је Евлија Челебија забележио, да су приноси толико велики па су читава кола бостана продавана за један бешлик, или осмину гроша.
Фото: Златан Фехимовић
Држава је највише прихода убирала од пољопривреде, а раја од узгоја крупне стоке и коња који нису опорезивани. Велика стада су држана на слободном поред села. Скоро свако домаћинство је гајило од 50 до 500 оваца. Било је много пернате живине која није опорезивана, рибе у изобиљу и пуно свиња, чија је продаја због муслиманске религије била забрањена на јавним местима. Свако домаћинство је имало велики број кошница, од којих је мали број пријављиван да би се плаћао мањи порез. Потрошња меда је била изузетно висока. Мед и восак су били изузетно тражени у Европи и продавани су на пчеларским вашарима.
У околини су били велики рудници шалитре од које се добијао барут. Сукно се ваљало у ваљаоницама, а жито млело у воденицама на Тиси. Трговина се одвијала Тисом бродовима и до 30 тона носивости.
У ратним окршајима за превласт над Банатом крајем 17. века између Аустријанаца и Турака, Нови Кнежевац се звао Мала Кањижа и био значајно место.. Аустријска војска 1694. године на обали Тисе гради одбрамбени замак и понтонски мост.
Фото: Златан Фехимовић
Део аустријске војске предвођен генералом Рабутином прелази овај понтонски мост, да би се придружила јединицама принца Еугена Савојског и учествовао у великој битци код Сенте. После победе у Сенћанској битци, Савојски се вратио у Малу Кањижу и овде одмарао војску. Према одредбама Карловачког мира, Мала Кањижа је 1701. године предата Турцима и од тада је њен назив Турска Кањижа. Темишварски елајет који је био погранично подручје, био је слободна земља за насељавање и народу је отписан стари и није се плаћао нови порез да би се граница што јаче утврдила. Тако је у Турској Кањижи било јако војно утврђење. Аустрија и Турска су поново заратиле, па је Турска Кањижа у јесен 1716. године ушла у састав Аустрије, што је потврђено миром у Пожаревцу 1718. године, када је граница померена на Дунав.
Фото: Златан Фехимовић
Међутим, садашњи Нови Кнежевац је ратовима опустошен. Народ се разбежао, земља је била у мочварама, а епидемије маларије, куге, трбушног тифуса и колере су додатно косиле оно мало људи. Аустрија да од Баната створи житницу и врати људе кућама предузимао разне мере. Једна од важнијих је насељавање граничара из развојачених потиско- поморишких шанчева. Близу поред Турске Кањиже насељени су Срби граничари 1753. године. Место је названо Јозефдорф, по имену најстаријег сина и сувладара царице Марије Терезије, Јосифу II. Срби су ово место звали Јозепово. Затим је царица Марија распродала коморска добра. Тако је 1781. године спахилук Турску Кањижу са 15.304 катастарска јутра купио за 90.000 форинти трговац из Новог Сада Марко Ђурковић. Куповином поседа добио је и племићку титулу, де Сервијски и уживао сва феудална права па постао господар од Новог Кнежевца.
Марко Ђурковић је започео 1792. године да гради свој једноспратни дом са двадесет две собе у стилу барока, један од најлепших двораца тога времена у Војводини. Марко је и први оснивач прве стипендијске задужбине за српску децу под називом Стипендариус Сервицкианус из 1794. године. Марко је завештао 30.000 рајнских форинти, велику своту новца у то доба да се исплаћује онима који се школују.
Фото: Златан Фехимовић
Стипендијама из овог фонда школовале су се бројне генерације, а међу појединцима и славни Лукијан Мушицки који је спевао оду захвалности Марку Ђурковићу. Марка је наследио син јединац, Ђорђе Ђурковић де Сервијски, који је очеву стипендијску задужбину удвостручио. Ђорђе је на свом спахилуку производио пшеницу коју је превозио бродовима са свог пристаништа на Тиси које је било међу највећим у Банату. Насељавао је произвођаче дувана у Филићу и основаном Буџаку. Од Турске Кањиже је направио значајан трговачки центар и издејствовао да она 2. августа 1832. године добије ранг варошице с привилегијом и правом на одржавање три годишња вашара и недељне пијаце средом. Трговао је и стоком по Србији и често био као пријатељ и на двору кнеза Милоша Обреновића. Ђорђе је крстио великог српског песника Јована Јовановића Змаја, као кум његових родитеља.. Подигао је понтонски мост на Тиси 1845. године. Две године касније започиње градњу католичке цркве у Турској Кањижи, коју његови наследници завршавају 1858. после његове смрти. Ђорђе Ђурковић стаје на страну српских устаника у револуцији 1848.године. У његовом дворцу је био штаб генерала Кузмана Тодоровића и захваљујући што је био племић са именом Сервијски Турска Кањижа, односно данашњи Нови Кнежевац, остала поштеђена разарања.
Фото: Златан Фехимовић
Ђорђе се никада није женио. Његова миљеница, Катарина Миланковић Паћански, била је 22 године млађа од њега, са којом је често био на баловима Будимпеште и Беча. Катарина се први пут удала за граничарског капетана Вилхелма Шулпеа и са њим имала Теодору, Вилхелмину, Албертину и Емила. Како је Шулпе убрзо умро, Катарина се други пут удала за коњичког капетана Јохана Лукача и са њим родила још једну кћер, Фридерику. Ђорђе де Сервијски је упркос томе што је имао своју многобројну родбину, цео свој иметак оставио његовој Катарини и њеној деци. Удајом и женидбом Катаринине деце у Турску Кањижу су дошли племићи и овде изградили своје дворце, па је тако данашњи Нови Кнежевац постало највеће племићко место у Банату.
Фото: Златан Фехимовић
После смрти Ђорђа де Сервијског, земља је подељена. Дворац је наследио једини Катаринин син Емил Шулпе који се оженио бароницом Матилдом Њари. Били су добротвори и помагали мештане да преброде гладне године. Цар Франц Јозеф I дао им је због тога племићку титулу са грбом и предикатом, Шулпе од Турске Кањиже 27. јуна 1866. године. Имали су газдинство на 2.000 катастарских јутара земље где су производили житарице воће и поврће. Поседовали су и шарански рибњак који се простирао 16 катастарских јутара. Њихов син Ђорђе Шулпе рођен 1867. године је био велики хуманиста. Огроман је његов допринос европској социолошкој мисли и науци. Својим средствима подигао је 120 радничких станова у Братислави и касније позвао и друге индустријалце па су направили читав кварт за раднике, са болницом, библиотеком обдаништем, музејом и биоскопом, што је било први пут у Европи. Борио се против тада неизлечиве болести сиромашних радника, туберкулозе и одржао око 600 излагања на ту тему. Био је почасни доктор и члан већине европских академија наука, добитник је мноштва одликовања у свету. Саветник је цара Франца Јозефа II и витез реда Светог Јована.
Катаринина ћерка Фридерика се удала за Федора Фајлича, немачког племића који је по војном распореду стигао у Турску Кањижу, а претпостављени му је био Јохан Лукач, други муж Катарине Миланковић.
Фото: Златан Фехимовић
Федор Фајлич је пореклом из Кирбица – Саксоније. Старо су племство, а њихове породичне хронике их прате од 13. века. Као истакнути официр и племић је Фајлич 1847. године био примљен у високо племство Баварске краљевине добивши титулу барона. Гостујући на баловима код Сервијских, осим Фридерикине лепоте сигурно га је привукао и велики мираз па се њоме оженио 20. маја 1855. године. Исте године они су саградили дворац на обали Тисе, а данас је то хотел Парк. Имали су 1.700 катастарских јутара земље на Буџаку. За кратко напустише Турску Кањижу, а дворац предали породици Талијан, док су им земљу обрађивали велепоседници из Чоке.
Најстарија Катаринина ћерка Вилхелмина се удала за пуковника аустријске војске Андора Талијана. По предању, Талијани потичу из места Малеса у северној Италији. Одатле су два брата, који су за себе тврдили да имају племенито порекло и називали се де Малеса дошли као добри градитељи у службу угарског краља Матије Другог крајем 16. века. Настанили су се у Шпицикену у аустријском Бургенланду. По имену њиховог порекла мештани су их звали Италијенер или Талијани, што је касније и постало њихово званично презиме. Њихов предак Јохан је успео да добије обновљену племићку титулу од краља Матије Другог, којој су додали место тадашњег пребивања, Визецк и постали Талијан де Визенек.
Дворац на обали Тисе, а то је бивша Тепихара, су саградили 1855. године. На земљишном поседу су изградили велики салаш, односно Талијан мајур. Имали су више деце, но најзначајнији за историју Турске Кањиже су били Бела и Емил Талијан. Бела је био министар пољопривреде у влади Мађарске и за заслуге добио 1911. године титулу барона, а Емил срески начелник. Белина супруга је била Марија Бајић од Варадије, познатија као праунука кнеза Милоша Обреновића.
Фото: Златан Фехимовић
Урадили су много за своје место. Подигли су понтонски мост 1885. године. Болницу су изградили 1895. године, а железничку станицу и општинску зграду у Обилићеву 1896. године. Срески суд су подигли 1903. године, данас је то зграда општине Нови Кнежевац. Фабрику свиле, забавишта, дом за незбринуте и старе подигли су 1908. године. У њихово време је основана централна штедионица, водна задруга, уређен је кеј уз Тису, калдрмисана је главна улица, уведена је ацетиленска расвета и започета електрификација места. На Великом салашу су имали расадник зван Маријина воћна плантажа по жени Беле Талијана, а њихове саднице и воће су добијали златне медаље на европским сајмовима. За данашњи парк и зелене уличне дрвореде Нови Кнежевац треба да захвали Емилу Талијану, чувеном ловцу и светском путнику, који је са својих путовања доносио различито ретко егзотично биље и први започео озелењавање данашњег Новог Кнежевца.
Катаринина ћерка Албертина је била удата за мајора Ота Бауера и имала кћер Георгину. Георгина се удала за доктора правних наука и високог племића грофа Артура Малдегема. Породица води порекло из места Малдегема у западној Фландрији, а породичне хронике их бележе од 12. века. У верским ратовима између католика и протестаната се католичка породица Малдегем увек стављала на шпанску страну, па су за храброст добијали различите похвале и титуле; 1605. године шпанско-холандску племићку титулу, 1648 титулу барона од Лајсхота, 1686.године је гроф Штенуфел. Тако су постали и власници четири града у Баден Виртембергу: Оберштоцингена, Нидерштоцингена, Бергенвајлера и Штетена. Грофовска титула им је још једном потврђена у Баварској 1820. године.
Прадеда последњег кнежевачког грофа Карл Малдегена је био витез малтешког реда и паж у Наполеоновој војсци, који је први јавио вест Парижанима о поразу на Ватерлоу 18. јуна 1815. године. Његов син Артур се оженио Георгином Бауер. Живели су у Братислави и имали јединца сина Артура млађег, који се оженио грофицом Вилмом Бетлем са којом је имао четворо деце. Како је је Артур млађи брзо умро, грофица Георгина је одлучила да се врати у стари завичај где је имала наслеђених 1.880 катастарских јутара земље и да овде подигне летњиковац. Зграда је подигнута у типу пољских двораца са стилским карактеристикама еклектике 1910. године. Данас је то зграда библиотеке. На имању су Малдегеми производили житарице и поврће, гајили су коње, говеда и свиње и имали шарански рибњак. После Другог светског рата имање им је одузето, а последњи гроф Карл Малдегем је наставио да живи у Новом Кнежевцу све до 1960. године, када је отишао код родбине у Немачку и тамо умро.
У Новом Кнежевцу живи нешто више од 6.000 људи. Некад је ово среско и општинско место имало више од 8.000 житеља. Нарочито је то било шездесетих и седамдесетих година прошлог века, али и између два светска рата.
Одсељавањем у веће градове и у овој средини је учинило да дође до смањења броја становништва. У ранијим пописима општина Нови Кнежавац је имала око 18.000 житеља, данас је то мање за један Нови Кнежавац. Тако да у општини данас живи око 11.300 становника од којих је 60 одсто Срба, 30 одсто Мађара, око пет одсто Рома и и пет одсто осталих десетак националних мањина.
Општинско место Нови Кнежевац је на атару од око 12.730 хектара и чини месну заједницу у чијем је саставу и насеље Филић, удаљено пет километара источно.
Фото: Златан Фехимовић
Савет Месне заједнице Нови Кнежевац чине: председник Ивана Беланчић и чланови Јован Миловановић, Ивица Брзак, Пера Урошев, Орос Урбан Чила, Кесег Ђула, Ујхељи Нандор.
Миломир Филиповић Фића