ДР МИЛАН САВИЋ
Др Милан Савић рођен је 1845. године у Турској Кањижи (данашњи Нови Кнежевац), а умро 1930. у Београду. У Турској Кањижи је отац Риста Савић био управитељ добара народног добротвора Ђорђа Сервијског. Риста Савић се прославио 1846. године када је заузимањем и великим трудом спасао Банат од поплаве. За тај подухват наградио га је Сервијски са 100 јутара земље, а Торонталска жупанија именовала за почасног члана. За време Мађарске буне 1849. године Риста Савић умире од колере. Удовица Ана се са сином преселила у Нови Сад да би свом јединцу пружила више. Милан је основну школу и четири разреда гимназије завршио у Новом Саду, а вишу гимназију у Сегедину и Печују. Потом је уписао студије медицине у Бечу, па прешао на филозофију (историја и географија). У Лајпцигу је 1876. године стекао звање доктора филозофије. Познат је као српски књижевник, позоришни критичар, преводилац, професор гимназије и секретар Матице српске.
За члана Књижевног одељења Матице српске изабран је први пут 1874. године. У периоду 1877—1910. године сваке године је биран у ово Матичино тело. Дужност секретара Матице поверена му је 1895, и од тада па све до 1911. и доласка др Тихомира Остојића на то место мандат му је стално продужаван. Пензионисан је 1. јануара 1912. године.
Милан Савић је био један од највиђенијих људи у Новом Саду пре Првог светског рата. Из тог времена потиче велико пријатељство, лично и породично, између њега и орловатског сликара Уроша Предића. Ради разних договора око Матичиног рада виђали су се Савић и Предић и у Новом Саду и Орловату. Предић је деценијама био ангажован, управо захваљујући Савићу, на изради портрета српских добротвора и задужбинара при Матици српској. Модернизовао је корице Матичиног календара, и чинио друге услуге установи чији је питомац некада био.
Као секретар Савић је био и књижевни референт и критичар. Уређивао је и Летопис Матице српске (1896-1911), а у овом гласилу објављивао је приказе нових књига и чланака у часописима, расправе, некрологе, оцене рукописа за Матичина издања. Уређивао је и Рад и именик Матице српске, а под његовим уредништвом изашла је и споменица Живот и рад др Јована Хаџића Светића (1899).
Савић је ушао у књижевност од 1877. године, док је живео професорским животом у Новом Саду. Те године је на немачком језику објавио књигу под насловом: Der Serbisch ungarische Aufstand vom jahre 1735.
Опус му је необично разноврстан и обиман; писао је песме, приповетке, новеле, романе, путописе, позоришне комаде, фељтоне, реферати и биографије и друго. Сарађивао је у бројним часописима и листовима свог времена. Заједно са Јованом Грчићем уређивао је новосадски часопис Стражилово (1885).
Значајнија су му дела из историје српске књижевности (о Стерији, Игњатовићу, Змају, Костићу, Милици Стојадиновић Српкињи, Трифковићу, Лазаревићу, Матавуљу). Писао је и о политичарима: Милетићу, Политу и Миши Димитријевићу. На немачком је издао две свеске: Blau - Rot - Gold (Плаво-црвено-златно) и Froh und frei (Весео и слободан). На немачки је преводио српске песнике, највише Змаја. Значајни су и његови преводи Гетеових дела Фауст и Ифигенија на српски језик.
Постхумно је објављена његова аутобиографија Прилике из мога живота (2009).