Нови Кнежевац
Милан Савић

ДР МИЛАН САВИЋ

Др Милан Савић рођен је 1845. године у Турској Кањижи (данашњи Нови Кнежевац), а умро 1930. у Београду.  У Турској Кањижи је отац Риста Савић био управитељ добара народног добротвора Ђорђа Сервијског. Риста Савић се прославио 1846. године када је заузимањем и великим трудом спасао Банат од поплаве. За тај подухват наградио га је Сервијски са 100 јутара земље, а Торонталска жупанија именовала за почасног члана. За време Мађарске буне 1849. године Риста Савић умире од колере. Удовица Ана се са сином преселила у Нови Сад да би свом јединцу пружила више. Милан је основну школу и четири разреда гимназије завршио у Новом Саду, а вишу гимназију у Сегедину и Печују. Потом је уписао студије медицине у Бечу, па прешао на филозофију (историја и географија).  У Лајпцигу је 1876. године стекао звање доктора филозофије. Познат је као српски књижевник, позоришни критичар, преводилац, професор гимназије и секретар Матице српске.

800px-Milan_Savić.jpg

За члана Књижевног одељења Матице српске изабран је први пут 1874. године. У периоду 1877—1910. године сваке године је биран у ово Матичино тело. Дужност секретара Матице поверена му је 1895, и од тада па све до 1911. и доласка др Тихомира Остојића на то место мандат му је стално продужаван. Пензионисан је 1. јануара 1912. године.

Милан Савић је био један од највиђенијих људи у Новом Саду пре Првог светског рата. Из тог времена потиче велико пријатељство, лично и породично, између њега и орловатског сликара Уроша Предића. Ради разних договора око Матичиног рада виђали су се Савић и Предић и у Новом Саду и Орловату. Предић је деценијама био ангажован, управо захваљујући Савићу, на изради портрета српских добротвора и задужбинара при Матици српској. Модернизовао је корице Матичиног календара, и чинио друге услуге установи чији је питомац некада био.

Као секретар Савић је био и књижевни референт и критичар. Уређивао је и Летопис Матице српске (1896-1911), а у овом гласилу објављивао је приказе нових књига и чланака у часописима, расправе, некрологе, оцене рукописа за Матичина издања. Уређивао је и Рад и именик Матице српске, а под његовим уредништвом изашла је и споменица Живот и рад др Јована Хаџића Светића (1899).

Савић је ушао у књижевност од 1877. године, док је живео професорским животом у Новом Саду. Те године је на немачком језику објавио књигу под насловом: Der Serbisch ungarische Aufstand vom jahre 1735.

Опус му је необично разноврстан и обиман; писао је песме, приповетке, новеле, романе, путописе, позоришне комаде, фељтоне, реферати и биографије и друго.  Сарађивао је у бројним часописима и листовима свог времена. Заједно са Јованом Грчићем уређивао је новосадски часопис Стражилово (1885).

Значајнија су му дела из историје српске књижевности (о СтеријиИгњатовићуЗмајуКостићуМилици Стојадиновић СрпкињиТрифковићуЛазаревићуМатавуљу). Писао је и о политичарима: МилетићуПолиту и Миши Димитријевићу. На немачком је издао две свеске: Blau - Rot - Gold (Плаво-црвено-златно) и Froh und frei (Весео и слободан). На немачки је преводио српске песнике, највише Змаја. Значајни су и његови преводи Гетеових дела Фауст и Ифигенија на српски језик.

Постхумно је објављена његова аутобиографија Прилике из мога живота (2009).