СРПСКИ КРСТУР
На северу Баната, са леве стране реке Тисе у општини Нови Кнежевац је село Српски Крстур са атаром од око 5.140 хектара. Најстарији писани документ о Крстуру се налази у делу др. С. Боровског из 1715. године, где се село помиње у 14. веку под именом Керезтур, а касније Папок – Керезтур, Папкерезтур, Кистур, Кересзтес…
Фото: Златан Фехимовић
По легенди име је добио по крсту који је подигнут у првом насељу где живе хришћани вероватно верници Оросламошког манастира са грчким калуђерима који се после пада Чанада селе и подижу манастир у овим крајевима и тајно шире своју веру хришћанство. По једном другом народном веровању ово место је име добило за време владавине Турака, пошто су његови становници пружали сталан отпор и одбијали да дају обавезе, Турци поред осталих облика мучења тукли су крстом па је и настало име Крстур.
Због повољног географскoг положаja ово место је имало своје становнике још у периоду неолита. Као доказ су ископине у непосредној близини Крстура, на Баиру као што су оруђа за рад, посуда и накит пронађени после другог светског рата, када су и извршена ископавања. Први становници Крстура су живели у земуницама и бавили се риболовом. То потврђује и пронађени рибарски тег израђен од иловаче и има карактер веома ретког оруђа које потиче из тог периода. Житне земунице и стари гробови такође сведоче о животу првих становника. Једна таква земуница откривена је у дворишту Светозара Шећерова приликом подизања нове стамбене зграде шездесетих година 20. века. Локација гробова је на великом пространству а пронађене фигурице од костију наводе на веровање да се већ тада живи неким обликом верског живота. Ископине из неолитског насеља на Баиру налазе се у Народном музеју у Кикинди, Народном музеју у Београду и Збирци Основне школе Јован Јовановић Змај у Српском Крстуру. У периоду антике Крстур се налази под влашћу Дачке државе. Касније су Крстуром овладали Сарамити, номадско племе које није оставило много археолошких трагова. У другој половини четвртог века из Азије долазе Хуни. Своју највећу моћ доживели су под Атилом од 434. до 453. године чија је престоница по предању била негде у овим крајевима у близини Сегедина. Половином шестог века појавили су се Авари па Крстур остаје под њима до 796. године када је Франачки владар Карло Велики уништио Аварску државу. Половином 10. века Угари су покорили Моравску државу, а у даљим борбама против Византије и Бугарске успели су да изађу као победници и тако оснују своју државу. За време Угарског краља Беле Трећег срушена је српска племенска ораганизација у Банату а учвршећена је жупанијска власт са успостављањем нових феудалних и друштвених односа. Банат је у то време познат као Међутамишје, Тамишка покрајина и Тамишки дистрикт. Његов највећи део а са њим и Крстур налазио се у Чанадској жупанији. Због надирања Турака са југа 1404. године Деспот Стефан Лазаревић склапа савез са Угарским краљем Жигмундом Луксембуржанином који му доживотно дарује Београд, Голубац, целу Мачву као и многе поседе у данашњој Војводини. Средином 1411. године Деспот Стефан добија на дар и друга места у Банату па и Крстур у то време Керестур.
Фото: Златан Фехимовић
Од септембра 1411. године до 19. јуна 1427. године до смрти деспота Стефана Лазаревића, Крстур се налази у Деспотовини. У то време српски живаљ се сели у северне крајеве. Њихов пут је начешће водио ка сливу реке Тисе и Мориша, а самим тим вероватно и у Крстур. Деспот Стефан Лазаревић је у Тати, у Коморанској жупањи, 1426. године склопио уговор са краљем Албертом Хазбуршким, по коме после његове смрти треба да га наследи деспот Ђурђ Бранковић. Крстур од 1427. године постао посед деспота Ђурђа Бранковића. Под притиском Хуњадија са једне стране а Турске са друге, Крстур потпада под потпуну власт Краља Матије Хуњадија. Доласком Срба из Рашке у долину Мориша, у ове крајеве Баната долазе и браћа Стефан и Дмитар Јакшић са 1.200 ратника који доводе са собом и породице. Угарски краљ им је даровао велике поседе у долини Мориша у жељи да придобије Србе и ојача одбрамбену снагу земље на граници према Турској.
Јакшићи добијају 1467. године поседе у Чанадској жупанији којој припада и Крстур. Из тога периода насељавања Баната из слива Велике Мораве остали су многи називи не само села већ и поља, бара, шума, и слично који су остали и до дан данас.
Фото: Златан Фехимовић
Почетaк 16. века представља период снажног продора Турака и један од најтежих у историји Крстура. У борбама против Турака у долини Тисе учествују многи Срби. Крстур се у том тренутку налазио на подручју ових битака. Банат од 27. јула 1552. године пада под потпуну власт Отоманског царства. Крстур се у то време звао Пап – Кересзтур. Из Турског дефтера од 23. октобра 1557. године до 12. октобра 1558. године где су набројана сва српска села у Турским пограничним нахијама у Крстуру живи десет породица. На основу пописа становништва из 1561. године види се да је Крстур у Сегединском санџаку а у њему има седам домова. У попису наводе старешине домова: Никола Вујић, Радак Бранић, Вук Радак, Милош Вук, Бене Ђурић, Никола Драго и Никола Радошев тако да је у Крстуру било свега неколико десетина становника. Због начина градње кућа и насеља за време Турака она нису представљала неку посебну вредност, нити напор за њихово одржавање у подизање. Становници су могли без великог колебања у случају опасности да напусте село и касније саграде ново па чак да се населе у другом крају. По предању село се под Турцима раселило, тако да се 1647. године назива пустим поседом. Међутим, у Крстуру према попису из 1690. године има 60 кућа,а то значи око 300 становника.
Турски султан кара Мустафа је стигао до Беча 1638. године. Опсада је трајала два месеца. Турци су претрпели страховит пораз па настаје период повлачења. Будим напуштају 2. септембра 1686. године. Аустријска војска се већ приближава Банату. Бечки двор прихвата помоћ Срба из Баната и за заповедника српске војске именује генерала Стефана Чакија. Падом Сегедина убрзо су ослобођена сва места у овој нахији као и Крстур.Турци се повлаче али убрзо крећу у снажан напад и поново надиру ка Дунаву и Сави. Српски народ бежи пред Турцима тако да долази до нове сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем Трећим. За време ове сеобе Срби стижу и до Крстура. Ако не одмах, онда преко потомака. Карловачким миром 26. јануара 1699. године, Крстур са целим Банатом остаје под Турском влашћу. Крстур је тада спадао у мала села са неколико кућа, али има своју месну власт на чијем је месту стајао кнез биров. Он се брине о насељавању раје прикупљању пореза па је имао извесне повластице. Половином друге деценије 18. века Крстур ће се ослободити турског зулума и улази у састав феудално – апсолутистичке Аустрије.
Фото: Златан Фехимовић
Управа над Банатом па и над Крстуром поверена је Дворској комори у Бечу која управља преко Земаљске администрације тамишког Баната на чијем се челу налазе војна лица све до 1751. године. Територија Баната подељена је на седам диштрикта, а Крстур се налазио у Чанадском диштрикту. За историју Крстура пресудну улогу је имала 1751. година. То је била пресудна година када се одлучивало да ли ће пасти власт племства у жупанијама, или ће остати царски војници ослобођени феудалних обавеза. Тако настаје шанац Крстур. Пошто је укидањем Потиско поморишке границе по наредби од 2. октобра 1751. године извршено провинцијализовање Војне границе, те је 28. октобра 1753. извршена нова организација, а овај део Баната подељен је у 6 компанија једна је Мокрин, Крстур и Јозефово под командом Саве Радевида. У овој компанији било је 540 војника граничара са војничким кућама и у Крстуру. Граничари удаљени од Турске постају све мање значајни због чега Марија Терезија 1764. године наређује да се војници ставе у стање службе на кордону према Дунаву. Крстур је у току 1751. године имао своју цркву. Тај податак је пронађен на малом еванђељу штампаном 1751. године које је из Москве донео и поклонио цркви 23. априла 1754. године Зека Дабић, барјактар, један од граничара који се тих година сеобе нашао у Русији а касније вратио. Црква се није налазила на данашњој локацији већ нешто даље на западној страни села на Баиру.Марија Терезија је српске граничаре који су пружали снажан отопр против потпадања под спахијску власт награђивала различитим повластицама и привилегијама тако да 12. новембра 1774. године, доноси привилегију којом се на територији шест компанија образује Великокикиндски крунски диштрикт у којем се налази и Крстур а администиративно управни центар се налази у Великој Кикинди.
Грађани диштрикта и Крстура ослобођени су свих бесплатних послова и кулука како на државним тако и на феудалним поседима. Општине су добиле право да у присуству сенатора и комесара диштрикта сами бирају бирова и друге привилегије. Овакав положај Крстура представља корак напред у односу на стање у којем се налазио до тада. Све општине имају своје грбове који симболизују борбу против Турака. Грб Крстура садржи Светог Ђорђа који јашући на коњу белцу пробада копљем митолошку аждају, што симболизује сталну борбу и уништавање непријатеља. У Крстуру је 1777. године било 100. кућа са 273. мушких и 252. женских становника. То значи да се број становника повећао. Долази и до насељавања становника из Румуније као и првих Рома којих има и данас у Крстуру. Овакво стање није трајало дуго и 1779. године долази до крупних административно политичких промена у Темишварском Банату. Цео горњи део Баната изузет је из власти Дворске коморе у Бечу па је припојен Угарској. Од припајања Угарској, Крстур ће дуго година остати под називом Серб Керестур. Од тада настаје стална борба Диштрикта да задржи привилегије Марије Терезије али он долази у све завиднији положај од жупаније.
Од 1792. год. у Крстуру је био кнез Јефта Хајваз, а већ 1794. год. Максим Хајваз. То су најстарији подаци о првим кнезовима за време диштрикта. Тих година у Крстуру је први пут пренет дуд који се сади због гајења свилене бубе и развоја индустријске свиле у Новом Кнежевцу. Гајење свилене бубе представља нов облик занимања и извор нових прихода. Становници Диштрикта преузимају мере за подизање насипа и прокопавање мреже канала за одводњавање велике површине плавних терена, ритова.
Почетком 19. века наставља се борба диштрикта за обнављање привилегија и у њој учестују и представници Крстура. Крстур 1803. године има 140 кућа и постаје значајно место на путу Сегедин – Велика Кикинда – Бечкерек. Указала се потреба за грађење смештајног простора за путнике и њихову запрегу. Зидање нове цркве започето је 1818.године, коју је пројектовао и сазидао Матија Шварц. Црква је сазидана 1820. године за време епископа Стевана Авакумовића и аустријског Цара Фрање I . Са око 20 метара висине била је највећа грађевина у околини. Поред цркве је 1830. године започета је изградња прве школске зграде. Деца у Крстуру су од оснивања Диштрикта учила у приватним зградама узиманим у најам. Десет година касније почела је изградња општинске куће у Српском Крстуру и иста је завршена 1848. године.
Фото: Златан Фехимовић
Зграда за општинске потребе сазидана је у облику ћириличног слова Г на седам стубова, што је у то време одавало моћ села. Лепоту даје трем на главној фасади који носе јонски стубови на стилобату. Одозго се шири архитров који носи троугаони забат са тампоном. При темену троугаоног поља налази се свевидеће око са благодатним зрацима. Због историјске вредности овог објекта Покрајнски завод за заштиту споменика културе од 4. априла 1972. године прогласио га је за споменик културе.
Интезивна градња резултат је свакако и наглог пораста становника. Према подацима из 1820. године у овом месту има 174 домова са 1004. становника, женских 485, а мушких 519. Од припадника других народа у месту живи само 21 Румун и нешто Рома. За четврт века од 1771. број становика се повећао четири пута и то више захваљујући наталитету него новим насељавањем. У ово доба у Крстур долазе и прве породице мађарске националности и две јеврејске породице.
У периоду између два рата о Крстуру нема пуно података. У Другом светском рату, после напада фашиста на Југославију 6. априла 1941. године за само шест дана у Крстуру су биле непријатељске снаге. Одведен је велики број младих људи у немачко заробљеништво. Главни задатак немачке полиције био је да Банат држе у покорности као веома значајну житницу за снабдевање војске на свим фронтовима. Омладина Крстура прихвата идеје комунистичке партије и формира организацију СКОЈ-а. Тако се припремају и прве акције које изводе ударне групе. Немци су у Банату имали све у својим рукама, од власти па до моћне полиције и осетили су да би им непрегледна равница и голо поље били најбољи савезник у борби против устанка. Циљ им је био да се униште сви наоружани борци све партије и организације. Док се одвијају акције здруженог Севернобанатског партизанског одреда и планира одлазак у Србију, у Банату почиње систематско и планско разбијање устанка и масовно хапшење. На трећи дан Божића 9. јануара 1942. стрељани су борци партизанског одреда, припадници КПЈ и СКОЈ-а. Међу њима је било и њих 11 из Крстура.
Од почетка па до краја окупације Крстур је морао да даје окупаторским снагама огромне количине жита, стоке и својих производа као и саму радну снагу. Ограничена је и количина хлеба по члану домаћинства. Ипак Банат не посустаје. Севернобанатски одред је и 4. октобра 1944. године ослободио 140 заробљеника из логора Мацахумка. Организује се и акција за акцијом. Црвена армија се налази на вратима Баната. Ослобођа се место за местом. Немци се повлаче у Бачку и Сегедин а већ 10. октобра цео Банат је био ослобођен. Крстур је ослобођен 9. октобра 1944. године. Почиње нов живот у домовини која је претрпела страшна разарања, паљења и уништвања привреде, почиње период изградње.
Крстур почиње да се обнавља и изграђује. 1950. године сазидан је Задружни дом, а 1953. године свечано је предат на коришћење Земљорадничкој задрузи. У њему су смештене и продавнице и позоришна сала од 400 места. У сељачку радну задругу учлањује се 107 домаћинстава. Набављају се први трактори и прикључне машине, јача економска моћ чланова а самим тим и целог места. Од 1957. године Крстур припада општини Нови Кнежавац са срезом у Зрењанину.
Изградња школе је започела 18. јуна 1964. године а завршена је 4. јула 1966. године. Школа носи име нашег великог српског писца Јована Јовановића Змаја. Поред редовних одељења организује се рад и за децу са посбеним потребама. Отвара се и забавиште школске 1952/53. године. Народ овог места је волео народне песме и гусле, музику на тамбури и хармоници. Одмах у првим данима ослобођења основано је Културно уметничко друштво Бранислав Нушић које постоји и данас под другим називом КУД Милан Ајваз. Име је променило после смрти Милана Ајваза, првог великог крстурског глумца Народног позоришта у Новом Саду.
Седамдесетих година у Крстуру живи 2.200 становника од чега је 1.742 Срба, 382 Мађара, 88 Рома и 8 становника друге националности. Међутим, бољи стандард и већа могућност школовања младих, у веће градове доводе до миграције људи. Млади после завршетка школовања, настављају живот у градовима и тамо заснивају своје породице. Село остаје без младих нараштаја и током осамдесетих година. Ратних деведесетих Комесаријат за избегла и прогнана лица гради насеље у Крстуру са 68 станова у које је смештено 240 избеглих лица из Босне и Хрватске, у току 1994. и 1995. године.
Фото: Златан Фехимовић
По попису из 2002. године Крстур има 1.658 становника а по последњој евиденцији од децембра 2005. године у селу је 1.396 становника са 458 домаћинстава. Празних кућа је 75, а паду склоних је 16. Број становника у несељу је сада 1.207. Што се тиче националне структуре, Срба је 887, Мађара 144, Рома 346 и 29 осталих националности. Број старачких домаћинстава са лицима преко 65 година је 131 у којима живи 173 лица. Укупно запослених је 165, а незапослених до 45. године 245. Регистрованих пољопривредних домаћинстава је 145. Укупан број пензионера је 208, а од тога 42 пољопривредика. Број корисника разних видова помоћи се попео на 139. Укупан број ђака и студената је 284. Од тога основну школу похађа 197 ђака, средњу 58 и 29 студената. Морталитет становника од 2001. до 2005. износи 109, а наталитет у истом периоду свег 67.
У Савету Месне заједнице су председник Радован Јанчић и чланови Прода Шећеров, Љубица Матић, Славко Теофанов и Александар Миладинов.
Аутор текста: Миломир Филиповић Фића