Банатско Аранђелово је на северу Баната, Република Србија, Аутономна Покрајина Војводина, од Новог Кнежевца источно је 14 километара, Северно-банатски округ, седиште у Кикинди. Катастарску општину чине Банатско Аранђелово, Подлокањ и Сигет на површини од око 7.560 хектара.
Фото: Златан Фехимовић
На месту Банатског Аранђелова, три километра јужно, била су три мања насеља. Једно је Подлоканице, данас мало село Подлокањ. Друго је на Жежницама, а треће на Малом Сигету. Има предање да је фамилија Теованових прва дошла на брег, на месту где је био Стари Оросламош, у северозападном делу садашњег села. Теованови су се населили из Чуруга. Има их и данас у Чуругу. После Теованових дошли су Перлезови. За време Марије Терезије насељавана су села, али и пустаре које су касније постале села. У једном моменту тако је издељено Србима 80 сесија, а Мађарима шест.
Фото: Златан Фехимовић
Банатско Аранђелово се некад звало Оросламош, што на мађарском значи Лавово Село. Можда је име Оросламош потекло и од турске речи арслан, што значи лав. Садашњи назив добија 1922. године по цркви Св. Архангела Михаила и Гаврила која се налази у селу. Село Оросламош се у историји јавља око 1030. године, а помиње се и 1247. године, у време угарског краља Беле IV, у Крушевачком поменику, као српско насеље. У близини села, према Мајдану, налазио се и православни манастир Св. Ђорђа, саграђен у 11. веку за којег се претпоставља да је уништен од стране Татара у 13. веку. Недавно су откривени остаци чак три цркве и једног манастира као и опеке са представом лава. Ови храмови су окренути у правцу исток – запади верује се да су у њима били грчки монаси. Храмови, могу бити, у непосредној вези и са називом села Лавово или Лавље Село.
Фото: Златан Фехимовић
За време турске власти Оросламош се налазио у саставу Темишварског пашалука. Крајем 16. века имао је 20 породица. Ово село је потпало под аустијску власт, пре две године него што су Турци заувек отишли из Баната 1718. године. После тога у селу је било само 14 кућа.
Фото: Златан Фехимовић
Мештани Оросламоша су молили гувернера Баната, генерала и грофа Перлазу 1748.године да им се дозволи пресељење села око четири километра јужно од ивице Широке баре, старог рукавца реке Тисе. Молба им је услишена и саграђено је ново насеље коме је остало старо име села са 82 породице. Селидба је завршена до 1761. године. Срби 1763. године граде цркву. Међутим, црква од тврдог материјала је започета да се гради 1817. године и завршена 10 година касније. Освећен је као храм Светог Архангела Гаврила. Звоник је подигнут 1857. године са три звона на висини од 36 метара. Поред цркве је 1896. године ископан један од првих артерских бунара у Банату.
Оросламошке спахилуке Бабу и Валкању, од 6.000 хектара 1781. године је купио гроф Баћањи Сартман из Ердеља са циљем да исуши Широку бару, па је за копања одводних канала у Оросламош досељавао Мађаре од 1785. године. Канали су завршени 1800. године према реци Тиси и тек тада се земља могла обрађивати.
Оросламош је 1840. године имао 2.000 мештана од којих је Срба било 1.656, Мађара 344 и Јевреја 20. Пописом из 1875. године у селу живи 2.289 грађана од којих је Срба 1.486, Мађара 780 и Јевреја 23.У овом селу 1860. године постоји верска четворогодишња православна школа, а годину дана почиње да учи ђаке Државна основна школа са шесторазредном наставом на српском језику. До Оросламоша је из правца Новог Кнежевца, између 1888. и 1896. године изграђен један од првих макадамских путева у Банату
У Великом рату од 1914. до 1918. године, у аустријској војсци је било 420 мештана Оросламоша од којих је 66 погинуло на разним фронтовима. Један број Срба из овог села предао се у Русији и добровољно се пријавио да иде у српску војску како би се борили на Солунском фронту.
По завршетку рата 1918. године у Оросламош је досељено 130 породица добровољаца у српској војсци и населили су се у крајеве села Стари Мајур, Мали Сигет и Подлокањ. У Малом Сигету је основано 70, а у Подлокању 140 породица. Пописом из 1921. године сам Оросламош је имао 3.971 житеља, а заједно са Малим Сигетом и Подлокањом око пет хиљада душа.
Железничка пруга је прошла кроз Оросламош 1857. године којом се стизало до најважнијих градова Европе. Железничка станица је изграђена 1903. године. У селу је пошта почела са радом 1849. године. Између два светска рата у селу је била царинарница, здравствена и ветеринарска амбуланта, апотека.. Нова зграда школе грађена је 1910.- 1912. године, која је под заштитом државе, а ове 2018. године се потпуно реновира.
Име селу Оросламош у Банатско Аранђелово, промењено је предлогом на православној слави летњи Аранђеловдан 26. јула 1922. године. Једна група мештана на челу са адвокатом Савом Лазиним је желела да име буде Лавље Село, јер орослан на мађарском значи лав, а друга већинска група месног пароха Ђорђа Цвејића предложила је да буде Банатско Аранђелово, по слави коју село слави. Гласањем на Светог Илију 1922. године мештани су одлучили да буде Банатско Аранђелово.
Фото: Златан Фехимовић
Током Другог светског рата у Банатском Аранђелову је 09. јануара 1942. године стрељано 30 родољуба који су били комунисти. Село је угледало слободу 09. октобра 1944. године кога су ослободили банатски партизани и совјетски војници.
После ослобођења у Банатском Аранђелову било је више задруга; земљорадничка, обућарска, кројачка, берберска, јер је било општинско место све до краја педесетих година кад постаје Месна заједница са селима Сигет и Подлокањ. Банатско Аранђелово је у саставу општине Нови Кнежевац и последњих године у овом селу је доста тога урађено. Садашњи Савет Месне заједнице чине Раде Гојковић, председник и чланови Ирена Славковић, Ивана Закић, Милан Грујић и Деже, Чејтији, сви из Банатског Аранђелова, а у Савету представници из Подлокања су Драгослав Самарџија и из Сигета Драгица Вранковић.
Фото: Златан Фехимовић
Банатско Аранђелово је примерно мултиетничко село у којем живи око 54 одсто Срба, 27 одсто Мађара, 15 одсто Рома и испод један одсто осталих народа као што су Југословени, Црногорци, Хрвати, Македонци и други.
У Банатском Аранђелову су рођени први дечији лекар Гаврило Пекаровић, аутор књиге Чедољуб и велики српски глумац Александар Берчек.
Аутор текста: Миломир Филиповић Фића