ШЕТОЊЕ
Ратарско сеоско насеље збијеног типа, на (165 m) пространој заварни, у подножју Хомољских планина (940 m), северо-западно од виса Јежевца (723 m), 14 km југо-источно од Петровца на Млави. Површина атара износи 3.589 ha. Обухвата две целине: Извор (Извар) и Шетоње, које дели Шетоњска река, лева притока Млаве. Извор је раније био самостално насеље, о чему сведоче писани документи из XVIII века (Турати, 1783.-7-8 хришћанских кућа), који је по наредби кнеза Милоша спојен са Шетоњем и од тада административно чине једно насеље.
Шетоње се помиње у дубровачким изворима (1330, 1399. – „шетоњска царина“, 1509. и 1512) и турским дефтерима (1467 – 17 кућа). Године 1733, када броји 14 домова, седиште је истоимене парохије.
Становништво је српско (слави Св. Николу, Св. Јована, Ђурђиц, Св. Аранђела и др.; заветине Пренос моштију св. Николе и Спасовдан; вашари Ивањдан, Преобажење Господње и Петковица), стариначко и досељено из Тимочке крајине, Хомоља, старе Србије, Мораве, Ресаве и Шумадије.
Индекс демографског старења креће се у распону од 0,4 (1961) до 1 (1991). У Шетоње је рођен Мирослав Букомировић Букум, народни херој, по коме је осморазредна ОШ (почела са радом 1837. године) добила назив.
Православна црква Св. Михаила (споменик културе) подигнута је 1829. године на старом црквишту. Струју добија 1950. године, уличну расвету 1979. године, телефонске везе 1984. године, асфалтни пут 70-их, а централни водовод у другој половини 80-их година XX века.
Има дечји вртић (1992), дом културе (1949), КУД „Лала Којадиновић“, споменик борцима и родољубима палим у I и II светском рату (подигнут 1980. године), здравствену станицу, ветеринарску амбуланту, пошту, земљорадничку задругу, локалну пијацу (пазарни дан – петак) и др.
Између Шетоња и суседног села Ћовдина експлоатисан је лигнит од 1952. до 1962. године. Представља гравитационо средиште за три насеља – Ждрело, Ћовдин и Везичево.
Знатан број житеља је на привременом раду у европским земљама (Италији, Аустрији, Немачкој, Швајцарској и др.).