Објавио:Огњен Војводић
Први део текста:
http://asrbija.com/vest-carski-%D0%88uli%D0%88anski-m%D0%88%D0%95s%D0%95c%D0%9Esl%D0%9Ev-281575
Завјетна тежња Јулија Цезара и царева старог Рима остварена је хришћанским опредјељењем римског цара Константина Великог који је саградио Константинопољ – Нови Рим и основао престоницу на Босфору испунивши хришћанску заповијест обнове царства. Промислом Божијим, побједом Јулија Цезара обновљена је римска царевина, а побједом и крштењем римског Цара Константина Великог побијеђено је паганско антихришћанско римско царство и основан Нови Рим Новог завјета. Новозавјетном државном и духовном доктрином Цар Константин је саградио нови град као пут Новог завјета. Премјештање престонице на Исток значило је повратак почелу Живота и источнику Откровења смисла свијета и живота, које је претхришћанско човјечанство чекало. Повратком на Исток Цар Константин Велики се вратио на земљу отаца и средиште Царства. Пресељењем царске престонице на Босфор, и оснивањем Константинопоља, Царство је постало цјеловито, утемељно на Истоку као средишту свијета и у библијском Предању Цркве и Новом Риму као Новом Јерусалиму. Цар Новог Рима је добио титулу новог владарског достојанства оличену и новим називом васељенског владара – Василевс. Цар Новог Рима није паганско “полубожанство“ обоготворено античком апотеозом – обожењем владара, него поданик Бога живога, владар којег крунише хришћански патријарх као заштитника Цркве, предања и мисије вјере. Црква је благословила владарско прејемство римских царева као библијско предање владавине Краљева помазаника божијих, а новозавјетни новоримски царизам je постао хришћанска државна и духовна доктрина.
Почетком четвртог вијека хришћанске ере на римски царски престо је ступио Константин I Велики (лат. Constantinus Magnus, рођен 280 у Наисусу у Илирији – грч. Ναϊσσός, лат. Naissus, данас Ниш у Србији; умро 22 маја 337 у Никомидији). После побједе у борби за римски престо под симболом знамења хришћанског крста Римски Цар Константин Велики је Миланским едиктом 313. године законски заштитио поштовање хришћанске вјере, укинуо закон идолопоклонства римског домината, прогласио хришћанство званичном религијом царства и омогућио мисију Цркве. Црква и Цар су сазвали Први Васељенски Сабор (у Никеји 325. године хришћанске ере) који је установио значајне каноне, разријешио спорове и осудио погрешна вјерска учења у Цркви, а посебно се бавио уређивањем и заштитом јединственог хришћанског календара Цркве и Царевине.
Васељенски Сабор је решавао питање календара поводом „пасхалног спора“ – покушаја старозавјетне заједнице да унесе промјене у хришћански календар, да измијени смисао празника Васкрсења Господњег, празника којим хришћани исповиједају смисао вјере и свједоче историјску истину догађаја Васкрсења Христовог. Сабор је установио Васкршњи календарски канон који сви хришћани треба да поштују, установио је правило израчунавања датума празника Васкрса којим се потврђује празнични поредак према повијесном редослиједу догађаја – догађаја Васкрсења у односу на старозавјетни догађај и празник Пасхе, што потврђује смисао догађаја Васкрсења и исповиједања хришћанске вјере. Сабор је одредио да се датум празника Васкрса одређује као промјенљив датум јер, према хришћанском учењу, празник Васкрса, као свједочење и доказ догађаја Васкрсења Христовог, не смије бити истог датума када празник старозавјетне Пасхе, нити прије Пасхе. Као потврду саборске одлуке, Цар Константин Велики је објавио и царску посланицу о календарском одређивању празника Васкрса.
Сврха одређивања датума празника Васкрса није у тачнијем прорачуну кретања космичких тијела и тражењу тачног датума догађаја као таквог, попут паганског метеоролошко-магијског подешавања датума догађаја и празника са временским циклусима у природи. Саборске одредбе о поштовању прецизно одређених астрономских промјена у одређивању датума празника Васкрса имају религијски разлог – утврђивање религијске разлике између старозавјетног и новозавјетног предања (јер старозавјетна заједница негира догађај Васкрсења). Сабор је одредио да се за одређивање датума празника Васкрса морају пратити одређене астрономске промјене према кретању Земље, Сунца и Мјесеца, да би се одредио временски размак између празновања Васкрса и старозавјетне Пасхе, сматрајући то довољним гарантом, јер ће Сунце тако излазити и залазити до краја времена. Канонизоване су одлуке да је потребно поштовати четири правила: 1. Васкрс се слави после прољећне равнодневице, после 14. Нисана, датума када Јевреји славе Пасху; 2. хришћани не славе Васкрс истог дана када и Јудеји своју Пасху; 3. Васкрс се слави после пуног мјесеца (уштап) – не одмах послије равнодневице него после првог пуног мјесеца иза равнодневице; 4. Васкрс се слави увијек у недјељу. Потребно је да се сретну и мјесец и дан да би се Васкрс славио – кад је пун мјесец и недјеља. Ове четири одредбе у православној цркви се поштују до данас.
Вријеме се од тада у Ромејском царству почело рачунати и од Оваплоћења на Земљи и у историји Господа Исуса Христа, а не само од оснивања Рима или од стварања свијета. Средиште и почетак рачунања времена је постао догађај доласка Творца у своју творевину, то јест личност Творца времена и простора, а не творевина као таква. Календарски временски прорачун се у Ромејском царству вршио према најбољим стандардима, али се „вријеме“ није надређивало друштвеној култури или перспективи „вјечног живота“ као човјековог онтолошког одређења.
У паганском вјеровању закони природе и космоса су симбол божанског, а календар – копија космичких кретања која одређују поредак, природу и религију човјекове заједнице. Календар је увијек био и религијска и опште култна категорија, од првих простих календара природних религија до религије Откровења. Календар никада није био само средство тачног прорачуна протока времена, средство праћења природних појава, већ и културна категорија, одређена човјековом културом, предање одређеног културног континуитета и уопште континуитета човјековог дјела и живота на Земљи, као словесног бића које култивише природу и изграђује друштво надређено законима природе.
Јулијански календар је канонизован Васкршњим календарским каноном, као “надвременим“ начелом одређивања датума Васкрса, што је значило успостављање новог односа према времену, вредновање времена у перспективи Васкрсења и Вјечног живота. У хришћанској ери Јулијански календар је постао свједочанство крштења старог свијета, икона крштења претхришћанског човјечанства, крштени календар паганског свијета, симбол освештања времена, хришћанског искупљења и крштења човјечанства, према ријечима Спаситеља: „Нисам дошао да укинем него да испуним“. Благослов саборског установљавања Васкршњег календарског канона у јулијанском календару пројављује се и видљивом Божијом благодаћу на празник Васкрса – појавом пламена Благодатног Огња Господњег у храму Светог гроба Господњег у Јерусалиму на богослужењу Велике суботе, уочи православног Васкрса.
Хришћанска црква и Нови Рим су поштовали ауторитет царске александријске астрономске школе. Александријска астрономска опсерваторија је сачинила прорачун првог Васкршњег календарског канона (хришћанске Пасхалије). Васкршњи календарски канон је и образац формирања укупног календарског богослужбеног и празничног поретка Цркве. Сабор је установио да епископ града Александрије сваке наредне године посланицом обавјештава цркве о датуму празника Васкрса. Тако је јулијански календар прилагођен хришћанској Пасхалији (Хришћанска или Новозавјетна Пасхалија је назив према теолошкој терминологији представљања заједничког старозавјетног и новозавјетног предања), или Васкршњем календарском канону (што је назив који користим у својим текстовима).
Александријска црква је сваке године посланицу о датуму прославе Васкрса слала и римској Цркви, која је требало да обавјештава удаљене Цркве Запада (Шпанија, Француска, Британија, Њемачка), али римска црква није поштовала посланицу александријске цркве (по којој је прољећна равнодневица 21. марта), јер је римски папа (Иполит) одредио за прољетну равнодневицу 18. март (када се пун мјесец поклопио са 19. мартом). Цркве Запада су слиједиле римског папу, што је резултирало да празник Васкрса славе 30 – 35 дана раније од датума одређеног одредбама Првог васељенског сабора. Разлика између датума празновања православног и латинског Васкрса су последице племенско-политичког сукоба и вјерске непросвећености Запада. Цркве Истока су поштовале упутства Александријске цркве о датуму празника Васкрса, а Римска црква је примјењивала, назовимо га тако, папско пасхално правило и славила празник другог датума. Правило александријског прорачуна Васкршњег календарског канона је на Западу увео Карло Велики у 9. стољећу, које је било у употреби до 1582. године када је папа Гргур поново промијенио “равнодневицу“ промјеном јулијанског календара.
МИСИЈА МЈЕСЕЦОСЛОВ
Примањем хришћанства словенски народи су прихватили јулијански календар, установљен као хришћански празнични и богослужбени поредак: Васкршњи календарски канон, хришћански седмични поредак мјесеца, хришћанске хронониме назива дана седмице и јулијанске називе мјесеци као назначење смисла хришћанског мјесецослова, а напуштања паганских назива мјесеци по вегетативним промјенама и пољопривредним пословима. Римокатоличка мисија је у словенским народима у римокатоличкој ревизији хришћанских календара спровела супротан поступак – повратак паганским називима мјесеци према природним појавама. Римокатоличка мисија је према Словенима, најбројнијој популацији која се граничила са романско-латинским племенима, спроводила вјерску и језичку колонизацију и преко календара, као културне категорије. Латинска католичка културна колонизација словенских народа је спровођена и римокатоличком рационализацијом хришћанства, као профанацијом вјере повратком натуралистичким начелима у уређивању календара или у умјетности.
Словенским римокатоличким народима су, са увођењем грегоријанског календара, као додатни дисконтинуитет са јулијанским календаром наметнути и нови називи мјесеци. Један од разлога промјене јулијанског мјесецослова је уклањање имена царева Јулија и Августа, као симбола царског ромејског предања, као што је царско име у јулијанском календару био један од разлога римокатоличког раскида са јулијанским календаром. Такође, у Совјетском Савезу су, у креирању совјетских словенских политичких нација, мијењани називи мјесеци јулијанског календара ради раскида са симболом царизма и хришћанским начелима календарског континуитета, а наметана натуралистичка начела нове религиозности као називи мјесеци по природним појавама. Култ царизма је избациван из календара римокатоличких Словена и као култ цезаропапизма – ограничења папске политичке власти од стране државе. Такође, царизам је симбол и црквене аутоекефалности и државне суверености, политичких категорија које римокатолицизам сматра подређеним папизму.
Називи мјесеци у савременим словенским језицима су дио вјерске и језичке политике, стандард књижевног и црквеног језика који су код словенских народа уређивани утицајем колонијалне политике германске славистике. Зато су код одређених словенских народа називи мјесеци на народном језику уведени накнадно (код „Украјинаца“, Чеха, „Хрвата“, „Бјелоруса“, Пољака), јер су ти народи употребљавали грчко-латинске називе мјесеци. Код римокатоличких словенских народа, Пољака и Чеха, словенски називи мјесеци су креирани као хрононими, по вегетативним карактеристикама мјесеца. Тако је и код „словенских“ новоформираних римокатоличких политичких нација, Хрвата и Украјинаца, као кандидата за конвертирање у католицизам, али и код Бјелоруса, од којих се покушава креирати словенска нација одвојена од руског народа и православља.
Примјер креирања католичког сурогата словенског књижевног језика и словенског римокатоличког религијског речника хибридне хрононимије назива мјесеци је хрватски језик хрватске хибридне нације, креиран у Аустроугарској на дијалекту српског језика, у југословенској језичкој политици. Као што је на руским дијалектима на простору данашње Украјине под аустроугарском окупацијом формирана основа украјинског језика којем је додата хрононимија мјесецослова на народном језику, а који је довршаван у Совјетском Савезу.
У католичком креирању словенских дијалекатских књижевних језика стратегија се заснива на супротстављању нових језика словенским историјским језицима. Примјер су хрватски језик код кога су уведени словенски називи мјесеци, и словеначки језик код кога је задржан јулијански мјесецослов, јер раздвајање од јулијанских назива мјесеци, као православног предања и симбола царизма, није било од значаја код германизованих Словена у Аустријској царевини на генетској и говорној германској граници.
Сијечањ, травањ, липањ, српањ, листопад, студени су старословенски називи мјесеци, а такозвани хрватски називи мјесеци: вељача, ожујак, свибањ, коловоз, рујан, просинац сачињени су у програму аустрославистичког креирања хрватског језика. У XVIII вијеку у католичким колонијама на простору данашње Хрватске су постојала два скупа српских назива: штокавски и кајкавски (Загреб са околином). У њемачком славистичком Илирском покрету за формирање хрватског језика и народа, из словенске књижевности су узети називи мјесеци, а увео их је њемачки филолог Ludwig Gay (срб. Људевит Гај), креатор хрватске латинице и предводник Илирског покрета, чији је програмски наставак Југословенски покрет. У гласилима „Даница илирска” и „Новине илирске”, у другом броју „Данице” 1837. године Ludwig Gay је објавио уводни текст „Илирска дванајст мјесецах имена” у којем је истакао супериорност старијих штокавских назива. Данашњи систем назива усталио се половином XIX вијека у југословенском језичком програму (Maretić 1897: 241–242; 1999: 218-220).
Мјесецослов јулијанског календара има назначење преласка из паганске у хришћанску културу календара, из простог племенског у развијени друштвени поредак, култивисања календара према историјским личностима и именима божанстава, а не према законима природе и простој хрононимији. Јулијански календар је прихватила Црква. Васељенски Сабори нису мијењали називе јулијанског мјесецослова. Хришћанско прихватање јулијанских назива мјесеци неупућени могу схватити као прихватање паганског предања и недоследност учењу цркве, али, поштовањем имена Јулија Цезара и Октавијана Августа у јулијанском календару поштујемо симбол успостављања царске власти као почетка испуњења библијског предања власти краљева као Божијих помазаника, оствареног у пуноћи у новозавјетном Новом Риму Ромејског царства у сврху мисије Цркве.
Називи мјесеци по промјенама вегетације дјелују „природно“, а на народном језику имају и значај очувања националног језика, али у календару као културној категорији, називи мјесеци су важнији за вјерски и национални идентитет од самог језика, посебно од мјесецослова хрононима и вегетације. Наиме, јулијанске називе мјесеци по именима царева не треба мијењати, али ако би мијењали називе мјесеци назване римским редним бројевима и паганским божанствима, онда би те мјесеце требало назвати именима хришћанских светаца и празника, а не називима метеоролошких и вегететативних промјена у мјесецу. Треба очувати календарски континуитет јулијанског јеванђеља – јулијански мјесецослов назначења хришћанског календара; а када бисмо мијењали јулијански мјесецеслов, онда мјесеце треба именовати именима хришћанских Светих царева, Светих отаца и хришћанских празника, који ће у хришћанском мјесецослову, са називима царских мјесеци, Јула и Августа, представљати предање промисла Божијег у христијанизацији човјечанства.
Објави коментар