Огњен Војводић: Фабрикација црногорске политичке нације није завршена

 cropped-d09ed0b3d19ad0b5d0bd-1-1.jpg

 

 

 

Аутор: Огњен Војводић

26. мај 2020.

Како примјећују чланови Балканског Клуба Руске народне линије (РНЛ), услед масовних протеста у Црној Гори, процес „монтенегризације“ црногорских Срба нашао се пред неуспјехом. Данас у оквикру Балканског Клуба РНЛ помоћник главног уредника Руске народне линије, Павел Вјачеславович Тихомиров разговара са нашим сталним аутором, српским православним публицистом, филологом, Огњеном Војводићем.

 

kolaz1.jpg

Павел Тихомиров: Ситуацију везану за црногорски раскол коментарише наш стални аутор – ОгњенВојводић.

Огњен Војводић: Кад разматрамо проблем „црногорског раскола“, све вријеме заборављамо једну суштинску ствар: такозвана „Црногорска црква“ никако није производ религиозног раскола и није секта неких јеретика. Такозвана „Црногорска црква“ је група грађана са рашчињеним монахом који се представља као епископ. Ту групу је основала владајућа партија као један од инструмената за остварење својих програмских циљева. Сличну праксу покушавали су да спроведу СФР Југославији и ССР, али су комунистички режими у својству својих инструмената користили канонске епископе који су под присилом били принуђени на сарадњу.

П.Т: Али зашто је руководство бивше Савезне Републике Црне Горе прибјегло креирању протестантске секте византијског обреда, како се каже, «од нуле»?

О.В: Један од разлога противправославне политике владајуће у Црној Гори Демоктарске партије социјалиста, јесте чињеница да руководство ове политичке струје чине људи који представљају прво некрштено покољење. То су људи васпитани у духу комунистичког безбожништва.

П.Т.: То јест, људи који су свјесно рашчистили са било каквом традицијом. Људи који вјерују у Прогреси који искрено сматрају да је религија „кочница за развој човечанства“. Код нас су представници свјесно безбожног покољења изгинули у огњу Великог Отаџбинског рата, а послератни комунизам је већ био изгубио антихришћанску ревност, која је била својствена предратним атеистима.

О.В: Владајућа партија у Црној Гори је Савезa комуниста Црне Горе, који је 1991. Преименован у Демократску партију социјалиста. Осим милитантног атеизма, наслеђеног од Савеза комуниста, социјалисти су наследили још двије важне ствари. Ријеч је о тоталитарној психологији – чланови владајуће партије васпитаних у једнопартијском социјалистичком систему – као и о привржености идеологији формирања антисрпске политичке нације „Црногораца“. У томе су поборници црногорства имали за примјер совјетску украјинизацију.

ПТ: Да, аналогија између поборника „црногорства“ и „украјинства“ је такође интересантна и понечему што погађа нас, руски православни народ, а то је чињеница да се се Срби који су раскинули саправославном традицијом још увијек тјеше „југословенством“, баш као што денационализовани бивши Руси себе сматрају „совјетским“ народом.

 

ОВ: Црногорски идентитет у Краљевини Црној Гори је био повезан са традицијом црногорске државности и православном династијом Његоша. После ликвидације црногорске државности 1918. године и формирања Југославије, овај идентитет је доживио суштинске промјене. Прије свега, црногорски идентитет попримио је облик „отпора великосрпској хегемонији” и постао инструмент како католичке, тако и комунистичке пропаганде.

П.Т.: Који су мотиви савремених црногорских прогонитеља православља?

О.В.: Да бисмо разумели процес прогона православне цркве у Црној Гори, морамо имати у виду да је Митрополија својевремено направила грешку дајући подршку тренутно владајућој странци. Једна од последица тога била је да су се политичари те партије – преко митрополије – представљали у православном свијету у својству перспективних политичких пријатеља.

П.Т.: Да, у Москви су, такође, после свргавања Слободана Милошевића, Ђукановића доживљавали као конструктивнијег партнера, у поређењу са Зораном Ђинђићем – фактичким владаром мале Југославије, а такође и у поређењу са каснијим представницима званичног Београда. А онда је – из разних разлога – геополитичка тежина Црне Горе нагло порасла и Ђинђић је постао „човјек Запада“. Сада му митрополит Амфилохије више није потребан. Исто тако, Ђукановићу и Москва више није потребна, што он редовно и демонстрира, као што отворено игнорише и мишљење православног свијета.

О.В.: Други разлог прогона православља је директан налог атлантске алијансе. Православна вјера не може да служи као заједнички именитељ за дио држава које су ушле у НАТО.

П.Т.: Да, сећамо се како је својевремено један од прилично утицајних људи износио романтичну мисао чија је суштина била у томе да ће, након уласка Украјине у НАТО после Грчке, Бугарске, итд. ,православље постати једна од религија овог савеза што ће, наводно, довести до колективногповратка Запада светоотачкој вери. Данас је чак срамотно за тог човјека како не схвата једноставну чињеницу да ће се „православље“, стекавши легитимност у земљама које су постале јавни вазал и северноатлантске цивилизације, свести на фолклор, обреде и екуменистичку вулгарност.

О.В.: Трећи разлог је везан са идејом о формирању велике Албаније, која треба да постане главнисавезник НАТО-а на Балкану, а такође и главна база „ислама” који је добио легитимност од странеевроатлантиста.

П.Т.: Шиптари још од почетка 18. вијека играју улогу потенцијалног надзорника других народа на Балкану. Нико их не воли, ни Грци, ни Словени, и они су свјесни да Велика Албанија (која укључуједио Македоније, Косово и Метохију) може имати доминантну улогу само под условом спољашње подршке. У почетку су их у овој улози користиле Османлије, потом Хабсбурзи, а сада – НАТО господари.

О.В.: Четврти разлог је – проблем са формирањем црногорске политичке нације.

 

П.Т.: Да, за фабрикацију „црногорске политичке нације“ неопходно је прекинути све везе са свимоним што је атрибут српског свијета. А пошто је процес трансформација Српске православне цркве у „конфедерацију митрополија“ дошао у застој, они који стварају „црногорски идентитет“ су почели да дјелују грубље и оштрије.

О.В.: Пети разлог је материјална корист, присвајање добара која припадају православној цркви, њихово коришћење у комерцијалне сврхе, или чак елементарна препродаја драгоцености. Обећање награда на рачун овог ресурса може бити додатни мотив који подстиче партијске функционере да раде против Цркве.

П.Т.: Наравно да ће најамници, увјерени у своја „три дана за пљачку“, много приљежније јуришати.

Tagovi

Komentari (0)