ЈУЛИЈАНСКО ЈЕВАНЂЕЉЕ – ОБНОВА ЦАРИЗМА И ЦАРСКИ КАЛЕНДАР ПРАВОСЛАВНОГ ПРЕДАЊА/ДРУГИ ДЕО

 

 

0_0ognjen.png

 

 

 

 

 

 

 

Пише: Огњен Војводић

 

ЈУЛИЈАНСКИ  ЦАРСКИ  МЈЕСЕЦОСЛОВ

54462457_10216538957659338_3818943872877199360_n.jpg

Првобитни римски календар је имао десет мјесеци. Први мјесец је био март. У многим древним културама се вјеровало да је свијет створен у марту, када почиње прољеће, у годишњем периоду када сунце прелази из јужне у сјеверну хемисферу Земље, када се успоставља равнотежа дужине дана и ноћи, када почиње циклус цветања природе. Март су Римљани именовали по римском богу рата, када су почињали колонијалне ратове, или, према словенској етимологији, по мјесецу мертивих, култу предака којима се давао помен посебно пред војне походе. Римски календар је временом прилагођаван соларној природној години, пуном сунчевом кругу око Земље, односно Земље око Сунца. Римски краљ Нума Помпилије (753 – 673 прије хришћанске ере), наследник Ромула оснивача Рима, спровео је реформу римског календара којом су календару додата два мјесеца и заокружена календарска сунчана година. (У календар је уписано 60 дана изостављених из календарске године и тако повећана календарска година на 364 односно на 365 дана). Краљ Помпилије је два нова мјесеца, јануар и фебруар, додао на крај календара.

Screenshot 2023-03-28 at 16.47.26.png
Фрагменти конзуларних фаста из империјалног доба Museo Epigrafico, Rim

Године 46. прије хришћанске ере, владар Рима, Јулије Цезар, је у својству првог римског свештеника (pontifex maximus) са александријским математичарима реформисао календар тако да је додао 67 дана између новембра и децембра, чиме је продужио ту годину на 445 дана. Тако се следеће године 45. умјесто лунарног почео примјењивати соларни календар, који се користио у Египту, прилагођен римском рачунању тако да је у краће мјесеце уметнут одређен број дана да би збир био 355 дана. Године 54. п.н.е. за почетак године римског календара је одређен Јануар. Нови мјесец римског календара назван је по римском богу Јанусу – богу улаза и врата, који је симболизовао однос према прошлости и будућности, који је ликовно приказиван са два лица. (После зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана). Један од разлога за помјерање почетка године на 1. јануар било је добијање додатног времена потребног Риму ради сакупљања легија за поход на римску колонију на Иберијском полуострву, тј. новом конзулу је било потребно протоколом предвиђено вријеме до проглашења за конзула. Историчар Тит Ливије је у свом дјелу Од оснивања Града, у 47. књизи, записао податак о помјерању почетка године на мјесец јануар: „Конзули су од пет стотина и деведесет осме године од оснивања Града ступали на дужност на јануарске Календе (1. јануара). Узрок за промјену датума избора била је побуна у Хиспанији”.

roman-calendar-2.png
Минијатура фрагмента фреске предјулијанског римског календара. Натпис који садржи римски календар, периода прије јулијанске реформе. Репродукција фрагмента Fasti Antiates Maiores (око  60. год. прије нове ере) на коме се седми и осми мјесец називају Quintilis и Sextilis, а у крајњој десној колони је Intercalaris, месец који се додавао по потреби.

О римском календару који је почињао мартом свједоче називи мјесеци послије августа, названи латинским редним бројевима: септембар (седми), октобар (осми), новембар (девети), децембар (десети). Мјесеци Јул и Август су такође били названи по редним бројевома док нису у част Јулија Цезара и Октавијана Августа именовани Јулиус и Августус. (Латински називи месеци су транскрибовани на грчки када су Римљани освојили источни медитеран). Такође, данашњи назив „мјесец“ за календарску мјерну јединицу времена, потиче од назива за космичко тијело „Мјесец“, подсјећа на доба римског лунарног календара и рачунања времена по мјесечевим мијенама (што је можда био један од разлога мањег броја мјесеци и недовршености годишњег циклуса у старом латинском римском календару).    

Назначење и култура календара су представљени називима дана, мјесеци и празника, а посебно догађајем одређеним за почетак рачунања времена. Помјерање почетка римске календарске године са марта на јануар свједочи о развоју римске календарске културе од простог паганског праћења природних циклуса до изграђивања календарске културе према друштвеној култури, државним и вјерским празницима. Мјесецослов представља културу и назначење календара – да ли су називи мјесеци сведени на називе биљних и животињских врста, природних појава, промјена вегетације, пољопривредних послова, или су култивисани називима вјерских и државних празника, именима историјских личности и догађаја, као културом човјековог друштвеног живота. Календар је календар људске заједнице, одређеног народа и друштва, а не “природе“ и “времена“. Календарско вријеме је организовано и осмишљено вријеме, сврха календара је култивисање времена, можемо рећи креирање календарског времена. Календарско вријеме је култивисано вријеме, изграђен одређен однос према времену, а не само временски прорачун као опште математичко мјесто свих календара.

Screenshot 2023-03-28 at 17.38.59.png
The Fasti Antiates Ministrorum Domus Augustae, with August outlined in red. See below for a detailed view of that section. Списак судија од 31-51 године нове ере са календаром, са августом означеним црвеном бојом.

Од прве људске заједнице, развој и формирање културе друштва и државе подразумијева грађење и развој градова, а не живот у „природи“ одређен законима природе. Први појам културе је значио култивисање природе, обраду и одгајање биљних врста као пољопривредних култура. У култивисању и организовању градине и градова битно средство, у равни државних закона, је био календар којим се канонизовала култура пољопривреде и полиса. У античкој Грчкој, и другим древним културама, коришћено је више календара различитих намјена, што је било достигнуће развоја античког друштва: календари пољопривредних послова, календар спортских манифестација, календари за државне и религијске празнике (као што је постојао антички календар за који су Олимпијске игре биле одређене као почетак рачунања времена). Познати су староримски фасти (fasti), календари који су означавали датуме вјерских обреда и државних празника. Приказивани су у облику натписа на јавном мјесту као што су храмови; неколико од ових фастија је сачувано у различитим фрагментима. Дакле, различити календари резултат су различитих култура, као и различитог погледа на смисао свијета, повијести и будућности, а не првенствено различитог прорачуна сунчане и тропске календарскe годинe.

the-fasti-amiternini.-see-below-for-the-section-enclosed-in-the-rectangle.jpg
The Fasti Amiternini. (погледајте испод део уоквирен правоугаоником)
Screenshot 2023-03-28 at 16.47.07.png

Close-up of the enclosed section (in colour!). See bottom left for ante diem xiv kalendas septembres (again identifiable from the letter G followed by XIV and VIN). This time the day is labelled ‘dies tristissi(mus)’ (‘a very sad day’).Крупни план обележеног дела (у боји). У доњем левом углу наведен је дан Августове смрти: четрнаест дана пре септембарских календи – тј. први септембар. Овде је тај дан означен као „веома тужан дан“

Мјесеци календара античке Грчке били су названи по државним и вјерским празницима или именима значајних архонтских аристократа, а само су поједини називи посредно асоцирали на годишња доба. Атински мјесеци су именовани по грчким боговима, фестивалима, историјским личностима, по чему се антички календар разликовао од месопотамског узора, јер су сумерски и вавилонски мјесеци именовани по пољопривредним пословима. Пагански римски владари су знали да су човјекова култура и наука, и религија као највиша разина културе, основе изграђивања и трајања друштва и државе – а не обоготворавање природе. У грчко-римском календару мјесеци су названи именима римских царева и божанстава као свједочанством римске религиозности и државности, и римским редним бројевима као изразом римске науке и човјекове словесности.

Стога мјесецослов јулијанског календара има назначење преласка из паганске у хришћанску културу календара, култивисања календара према повјести, историјским личностима и именима божанстава као култовима једне цивилизације, а не према законима природе и простој хрононимији. Јулијански календар је прихватила Црква и крштени римски Цар Константин Велики. Васељенски Сабори нису мијењали називе јулијанског мјесецослова. Прихватање јулијанских назива мјесеци у Цркви неупућени могу схватити као прихватање паганског предања и недоследност учењу цркве, али, поштовањем имена Јулија Цезара и Октавијана Августа у јулијанском календару поштујемо симбол успостављања царске власти као почетка испуњења библијског предања власти краљева као Божијих помазаника, оствареног у пуноћи у новозавјетном Новом Риму Ромејског царства. Називи мјесеци по промјенама вегетације дјелују „природно“, а на народном језику имају и значај очувања нацоналног језика и идентитета, али у календару као културној категорији називи мјесеци су важнији за вјерски и национални идентитет од самог језика, посебно од мјесецослова хрононима и вегетације. Зато јулијанске називе мјесеци по именима царева не треба мијењати, а ако бисмо мијењали јулијанске називе мјесеци назване римским редним бројевима и паганским боговима, требало би их назвати именима хришћанских светаца и празника, а не називима по метеореолошким и вегететативним промјенама у мјесецу.

Tagovi

Komentari (0)