Пише Огњен Војводић
СВЕТОСАВЉЕ
Сложеница „Светосавље“, састављенa од атрибутске придјевске вјерске одреднице Свети и имена средњовјековног светитеља Саве, српског архиепископа (1175 – 14. јануар 1236) Српске аутокефалне православне Цркве, формирана је међу српским богословима и интелектуалцима крајем 19. вијека као вјерска одредница православног хришћанског предања у српском народу у Књажевини/Краљевини Сербији која је спроводила културну и просветну политику „позитивистичког просветитељства“, као потом Краљевина Југославија, формирана 1918. године на простору Србије и скоро свом српском етничком простору – вишевјерска вишенационална државна творевина која је спроводила културну политику националног и религијског релативизма, ванвјерског југословенског јединства и римокатолицизма. Под државном политиком југословенског „вавилонског“ мијешања и мисијом римокатолицизма, Светосавље је у српском народу представљало православно предање не само као номиналну припадност него као опредјељење српског средњовјековног светитеља који је установио Српску православну цркву.
Древни је хришћански обичај именовање градова и држава, вјерских покрета и хришћанских појмова именом светитеља као симболом и синонимом хришћанског предања. Тако и Светосавље представља хришћанско предања именовања вјерске заједнице именом светитеља који симболизује православно хришћанско предање и одбрану православног предања од римокатолизације и ине антихришћанске асимилације којима је изложен српски народ од уништења српских средњовјекових држава. Поштовање светитељства је битно у мисији и животу Цркве, као примјера личног подвига вјере, али суштинско значење светитељства је свједочење вјере у Васкрсење Господње – посебно светост посвједочена и светим моштима као доказом да је Христово Васкрсење отворило човјеку, у овоземаљском животу, пут Спасења у Христу.
Свети Сава, син српског жупана Стефана Немање, који је као млади принц, Растко Немањић, отишао са двора у манастир на Светој Гори – Атосу, замонашио се и добио монашко има Сава, пресудно је утицао у обнови и одбрани хришћанског православног предања у српском народу, у вријеме римокатоличке војно-вјерске колонизације Босфора и Балкана. Године 1202. римокатоличка алијанса је покренула Четврти крижарски рат у војној кампањи одбране од исламског империјализма на хришћанском Истоку, а који је завршио освајањем хришћанског Константинопоља 1204. године, и подјелом ромејског царства са исламском империјом, који је од тада био под латинском римокатоличком окупацијом скоро 70 година. Римски папа је благословио избор римокатоличког патријарха и цара у Константинопољу. Латинска алијанса је спровела стратешку подјелу православног царства са исламском империјом. Православни Цар и патријарх су избјегли у Никеју и формирали Никејско царство. Управо у вријеме латинске војно-вјерске окупације Константинопоља, Сава Немањић је дошао у Никеју да од канонског патријарха и правог ромејског цара добије аутокефалност за српску православну цркву ради очувања хришћанског предања у српском народу.
Архимандрит Сава Немањић је добио чин архиепископа и аутокефалност православне цркве српског народа, на празник Успенија Пресвете Богородице 1219. године. Цариградски Патријарх Манојло I је у Никеји рукоположио Саву Немањића за „архиепископа српских и приморских земаља”, а српска црква је добила достојанство архиепископије. Сврха додјеле аутокефалности српској православној цркви била је саборност српског народа у Светом предању православне Цркве. Тако је Свети Сава из позиције под опсадом римокатолицизма вратио, уз Божију помоћ, вјерску сувереност православне српске Цркве али и бугарске, и помогао обнову статуса православне Цркве на Истоку под латинском и отоманском окупацијом. Зато се дјело Светог Саве од средњег вијека до данас поштује као подвиг одбране православног предања од римокатолицизма као геополитичке романо-германске колонијалне доктрине војно-вјерског освајања Средоземља и Свијета. Зато су дјело и личност Светог Саве од средњег вијека мета мисије римокатолицизма на простору Далмације и Балкана, потом и исламизма у времену отоманске окупације, а касније католичко-комунистичке-исламске кампање против православља у државном пројекту Југославија.
У вријеме отоманске окупације српских средњовјековних држава исламска власт је забрањивала поштовање Светог Саве, због чега је спровела физичко уништење моштију светитеља спаљивањем на Врачару 27. априла јулијанског календара 1594. године. Међутим, то није укинуло поштовање Светог Саве у православном хришћанском народу, напротив. Муслимански магијски однос према вјери, чија је вјерска заједница креирана као правно-политичка категорија, не познаје духовну димензију хришћанске вјере. После ослобођења од османске окупације и после муслиманског масовног уништења хришћанских храмова и скрнављења моштију светитеља, у српском народу је поштовање Светог Саве остало очувано као у средњовјековној Сербији.
СОЦИЈАЛИСТИЧКО СВЕТОСАВЉЕ
У континуитету католичке колонизације Балкана поштовање и дјело Светог Саве су били примарни „предмет“ прозелитизма у прогону православног хришћанског предања, али које није спровођено само физичким уништењем споменичких и књижевних култова Светосавског православног дјела, него и фалсификовањем и первертирањем смисла и садржаја дјела Светога Саве. Римокатоличка колонизација хришћанског српског народа имала је највише учинка у Краљевини Југославији и Социјалистичкој Југославији, колонијалним државним творевинама формираним на историјском етничком простору српског народа у сврху националнe, државне и вјерске колонизације српског народа. Програм „југословенске“ просветне политике се базирао на ревизији историје српског народа учитавањем српско-хрватско-словеначке повијести у нове југословенске историјске уџбенике, тј. изједначавањем историје српског народа са историјама Хрвата и Словенаца (покатоличених словенских заједница у процесу католичког колонизовања српског народа), као конститутивних народа Краљевине Југославије. Такав прозелитски просветни програм је подразумијевао промовисање религијског релативизма у српском народу и програмско первертирање дјела Светога Саве.
Прва јавна примјена римокатолизације на простору Југославије било је увођење грегоријанског календара као државног календара Краљевине Југословије, (првобитно назване Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца), умјесто јулијанског календара који су користиле Српска православна црква и православне хришћанске краљевине Србија и Црна Гора (као све православне монархије), које су после Првог свјетског рата припојене пројекту Југославије 1918. године. Пошто су Хрвати и Словенци, као римокатоличке заједнице, користиле римокатолички календар, увођење грегоријанског календара у Краљевину Југославију представљало је превођење на католички календар Краљевина Србије и Црне Горе, и православног хришћанског народа на простору Југославије.
Транскрипт Закона о изједначавању старог и новог календара
Законом о изједначавању старог и новог календара, усвојеним 10. јануара 1919. године, објављеним у првом броју Службених новина Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, одређено је да 15. јануара 1919. године јулијанског календара престаје важење јулијанског и проглашава се 28. јануар 1919. године грегоријанског календара. Тако је у Краљевини Југославији 1919. године, након празника Светог Саве 14. јануара јулијанског календара, почео 28. јануар грегоријанског календара. Дакле, датирање празника Светога Саве 27. јануара григоријанског календара датира од формирања Краљевине Југославије. Српска православна црква поштује јулијански календар према којем се празник Светог Саве празнује 14. јануара иако је југословенска држава покушавала наметнути грегоријански календар и Српској православној цркви.
Кулминација католичке кампање према Српској православној цркви у Краљевини Југославији био је Конкордат са Ватиканом, усвојен на скупштини Краљевине Југославије 23.7.1937. године, којим је Српска православна црква била подређена римокатоличкој цркви. Због таквог Конкордата српски народ и православно свештенство су протестовали у литијама улицама Београда када је југословенска полиција тукла протестанте и српско свештенство. Због бруталног пребијања народа и свештенства догађај је назван „крваве литије“. Српски патријарх Варнава је посланицом објавио протест против Конкордата и против папске политике Краљевине Југославије. Патријарх Варнава је у току црквених протеста уморен тровањем. Синод Српске православне цркве је изопштио из Цркве све српске посланике који су гласали за усвајање конкордата. Југословенски Конкордат је сужавао сувереност и државе Југославије и успостављао доминацију државе Ватикан, а што је био програм посредног сужавања суверености европских и балканских држава у предратној кампањи фашистичке Италије и нацистичке Њемачке. Конкордат је подразумијевао да сви државни закони и будући међудржавни уговори и закони морају бити усаглашени са католичким канонским правом. У члану 31 Конкордат је подразумијевао мијешање Ватикана у одбрану и безбиједност државе. Поред државне одбране и цркве, Конкордатом се уређивао државни и школски празнични програм у којем је било наглашено да се православни празници не уводе школе, а поготову да се празник Светог Саве као школска слава не прославља као слава свих ученика „који могу бити вјерски повријеђени таквом православном прославом“.
У Социјалистичкој Југославији је спровођен прогон Српске православне цркве и забрана православних празника, а комунистичка културна политика је спроводила преиначење православних хришћанских култова учитавањем атеистичких и паганских “природних“ начела у хришћанске појмове. Комунистичка културна политика учитавања ванвјерских култова у историју и културу хришћанског српског народа представљала и континуитет политике европског позитивистичког просветитељства – преиначења хришћанских појмова у атеистичка паганска „народна вјеровања“. Културна политика Социјалистичке Југославије је према совјетском моделу пропагирала „паганизам“ као повратак „народним“ обичајима “природних“ религија, а отклон од православног хришћанства. У том програму је посебно обрађиван култ Светога Саве као симбола хришћанског православног предања. Пошто нису могли потпуно избацити из историје и из народног памћења поштовање Светога Саве, креиран је појам „светосавља“ у агенди атеизма – ванвјерског политичког национализма, комунистичког космополитизма, религијског релативизма, просветитељског позитивизма – који је промовисан као историјски идентитет српског народа.
У југословенским атеистичким идеолошким интепретацијама историје Цркве и историје српског народа креиране су представе о Православљу и о Светосављу као о два “духовна“ правца: о православљу као империјалном грчко-јеврејском наметнутом наслеђу, и светосављу као о српској варијанти православља – дограђеној националним начелима, народним обичајима и српским историјским “истинама“. Данас многи Срби, школовани у просветном систему комунизма и посткомунизма, пишу о “православљу“ и “светосављу“ као о два правца српског религијског развоја, два хронолошки и вриједносно одвојена пута. Дефиниција “светосавља“ као православља „српског стила“ није схваћена као стил српске иконографије и архитектуре у православном канону, него као српска интерпретација православља.
Римокатолички мегаломански храм у главном граду Црне Горе, у Подгорици у којој живи један одсто римокатоличког становништва, а на простору Црне Горе живи 3 одсто римокатолика. Храм је саграђен у вријеме Социјалистичке Југославије када је званична идеологија била атеизам а православна религиозност сматрана антидржавном дјелатношћу.
У Социјалистичкој Југославији програм преиначења православног хришћанског предања се у Црној Гори разликовао у тактици од стратегије спиновања појма Светосавља у Србији. На простору Црне Горе се у Југославији спроводила непосредна римокатоличка мисија против православног предања, као што је креирање наратива о средњовјековном православном племству на простору данашње Црне Горе као окупаторском, које је, предвођено православним владиком Светим Савом и православном Црквом, покорило домаће романско римокатоличко становништво и наметнуло православно хришћанство и словенски језик. Југословенски совјетски програм пропагирања паганских култова у Социјалистичкој Црној Гори је промовисан креирањем националног наратива и историјске имагинације о староримском насељу Дукља, које се налази у близини главног града, и “Дукљанима“ као романском изворном идентитету Црне Горе и Црногораца као политичке нације проглашене у Социјалистичкој Југославији по називу географске области по којој је названа држава Црна Гора. Програм „дукљанизације“ Црне Горе је био дио комунистичке културне политике проналажења претправославне паганске повијести ради раскида са хришћанским православним предањем.
Римокатолички прозелитски планови према простору Црне Горе датирају од средњег вијека, а највише су успјеха постигли од 1918. до 1990. године то јест од формирања до распада Југославије. Очигледан примјер римокатоличке мисије у Социјалистичкој Црној Гори је изградња мегаломанског римокатоличког храма 1972. године у главном граду Црне Горе, Подгорици, у којем нема 3 одсто римокатолика. (У Црној Гори римокатоличког становништва живи 3 %, а православног 85 %). Изградња великог римокатоличког храма у Подгорици је почела непосредно после рушења православне цркве на Ловћену, погребне капеле владике Петра II Петровића Његоша и симбола православног предања Црне Горе (која је била и у грбу Социјалистичке Р. Црне Горе), док је историјска православна црква у Подгорици прокишњавала, а већина православних храмова служила као сметлишта.
ИЗМИШЉЕНА ИДЕОЛОШКА ИЗЈАВА И ПИСМО ПРИПИСАНО СВЕТОМ САВИ
Југословенски комунистички идеолошки појам светосавља има и идеолошки слоган у идеолошкој измишљеној “изјави“ приписаној Светом Сави, политичку паролу/поруку о вјерској и геополитичкој “несврстаности“ српског хришћанског народа и српског повјесног простора у односу према Истоку и Западу – да су „Исток запада и Запад истока“. “Изјава“ приписана православном средњовјековном српском светитељу пласирана је у „народној“ вјерској литератури као потврда историјске исправности политике наводног несврставања Социјалистичке Југославије према Истоку и према Западу, као порука Светог Саве српском народу да буде национално неутралан према православном хришћанству као према једној од страна света, а да се национално опредјељује према економском екуменизму, римокатолицизму, исламизму…
Због познавања текстова Светог Саве у стручној јавности, који су јасно и недвосмислено написани, тешко је било у дјело Светог Саве учитати другачије значење и дописати реченицу. Зато су протагонисти имплантирања атеистичке агенде у српску националну свијест приписали Светом Сави измишљену “изјаву“, политичку паролу/поруку о вјерској и геополитичкој “несврстаности“ српског народа и српског повјесног простора у вјерском и политичком односу према Истоку и према Западу, неутралности према православном хришћанском Истоку и православном хришћанском предању.
Измишљена реченица је цитат из измишљеног писма које је наводно Сава Немањић упутио епископу Иринеју, да је „Исток мислио да смо ми Запад, а Запад да смо Исток… А ми смо Срби судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку, и да признајемо изнад себе само небески Јерусалим, а на земљи никога“. У југословенском идеолошком инжењерингу историје српског народа, ову идеолошку изјаву, приписану Светом Сави у прогаму југословенских евроатлантских идеолошких интеграција српског народа, до данас многи Срби наводе као цитат у варијантама идеолошке инспирације и интерпретације. Професори и доктори наука на научним скуповима, новинари у новинама, али и свештеници у проповиједима, цитирају измишљену реченицу Светог Саве као својеврстан слоган српске „светосавске“ културе.
Подметнуто писмо Светом Сави плод је идеолошке политичке пропаганде у којој је Свети Сава стављен у службу „хладног рата“ као присталица „трећег свијета“ и евроатлантског екуменизма, политички и вјерски несврстан и слободан од Светог православног предања. Социјалистичка Југославија је, као предводник покрета “несврстаних“ народа “трећег свијета“ у односу на СССР, креирала култ вјерски и политички “несврстаног“ српског светитеља, а сличне идеолошке „историјске изјаве“ су у југословенској политици ревизионизма српске историје приписиване скоро свим познатим личностима српске историје.
Југословенски политички покрет „несврстаних“, формиран ради НАТО неутралисања народа и простора „трећег свијета“ од утицаја СССР-а, имао је еквивалент у евроатлантском екуменском покрету, Савезу свјетских цркава, као програму неутралисања православног хришћанства и разграђивања вјерске саборности православних хришћанских народа. Главна организација тог покрета је „Свјетски савјет цркава“ (The World Council of Churches), међународна екуменистичка организација, основана 1948. године у Амстердаму, чија се дирекција у Женеви. Римокатоличка црква није члан „Свјетског савјета цркава“, него има улогу надзорног органа. У контексту кампање евроатлантског екуменизма и комунистичког космополитизма измишљена је и идеолошка изјава Светога Саве о вјерској неодређености српског православног народа.
Академик Симо Ћирковић је у сарадњи са професором Радмилом Маринковић пронашао спорни текст у књизи Милана Д. Милетића „Бројанице Светог Саве“ објављеној у Крњеву 1980. године, и обзнанио на научном скупу „Свети Сава у српској историји и традицији“, одржаном 1995. године поводом четири стотине година од спаљивања моштију Светог Саве. Књига „Бројанице Светог Саве“ је збирка приповједака за које аутор каже да су „засноване на историјским материјалима који потичу из његовог (Савиног) и нешто каснијег времена и свака прича обрађује догађаје који су у тим списима забележени или пак слободно описује оне црте Светог Саве које су несумњиво постојале“. Измишљени цитат налази се у причи под насловом „Сâд“. Иста прича са истим „цитатом“ објављена је у другом издању књиге која се под измијењеним насловом „Бројанице Светог Саве – Повест о љубави“ појавила у Новом Саду 1997. године.
Међутим, и после честог медијског објављивања чињеница о поријеклу реченице приписане средњовјековном српском светитељу, измишљену реченицу Светог Саве о вјерском и геополитичком несврставању српског народа до данас многи Срби понављају као повјесну и политичку поуку “несврстаног“ светитеља “несврстаном“ српском „социјалистичком“ народу. Реченицу религијског релативизма, приписану Светом Сави, југословенски и атеистички васпитани српски интелектуалци, радници, политичари, до данас декламују као духовно- државну доктрину, као завјетно вјерско и геополитичко опредјељење српског народа за евроатлантски екуменизам и комунистички космополитизам.
Објави коментар