Свестраност је врлина глумачког позива

Milos-Cvetkovic.jpg

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Милош Цветковић, глумац, добитник награде за најбољег младог глумца на Данима комедије у Јагодини 2014. године за улогу Нина Вањаке („Велики маневри у тијесним улицама) и уметнички директор Академског позоришта у Нишу у коме је режирао неколико представа, говори нам о свом глумачком искуству, позоришту и и о предстојећој премијери представе „Деобе”.

 

  1. Да ли се сећате Ваших глумачких почетака и шта је оно што Вас је привукло овој професији?

Сећам се, да. Е сад, то шта ме је привукло… Вероватно је током основне и средње школе било неких показатеља да имам афинитета према томе, али ниједне секунде кроз средњу школу нисам заправо размишљао да ћу се тиме бавити и да ћу то радити. Моја првенствена идеја је била да студирам медицину, а након тога ме је глуми привукло нестудирање медицине. Ја сам се у ту професију заљубио, не као сви остали пре факултета, већ у току факултета, односно већ у другом семестру прве године, а онда после тога једноставно није било назад.

NPN-Cigani Lete u Nebo-1030.jpg 

  1. У којој сте се улози најбоље осећали до сада као глумац?

Некако никад нисам мерио улоге по томе у којој се осећам боље или горе. У свакој сам се осећао подједнако добро до сада. Али опет, мора да постоји нека од тих улога која је мени „најудобнија“. На неки чудан начин, за сада су ми најудобнији били негативци и то су ликови из представа „Драга Јелена Сергејевна”, „У чије име”, „Борилачки клуб”... Дакле, ти неки антагонисти који вуку причу на другу страну.

  1. А да ли постоји нека улога која Вам је привлачна и у којој бисте волели да се остварите?

Постоји, и ако то мислим да радим, ја бих то морао да радим што пре, зато што ми пролазе године за ту улогу. То је улога Неdа Kинастона (Ned Kynaston) у представи Compleat Female Stage Beauty. Он је историјска личност, био је глумац у Енглеској у време када је краљ тадашње Енглеске донео одлуку да жене могу да буду глумице и да могу да играју на сцени. А он је био најбољи глумац који је тумачио женске ликове и онда је, практично после ту уредбе, иако највећа фаца, остао без посла.

  1. Из перспективе уметничког директора Академског позоришта у Нишу, у којој мери је ово позориште расадник талената и колико је важно за глумачку сцену града Ниша?

То позориште је у највећој могућој мери расадник младих талената, зато што сваке године одређен број ˗ не појединци, већ број ˗ уписује академије у нашој земљи, а и изван наше земље и у Републици Српској. Тако да је то позориште значајно подједнако од тренутка кад је настало па до данас, свих 60 година. Репертоар алтернативног позоришта неминовно се разликује од репертоарске политике једног националног театра и тамо имамо право да радимо шта хоћемо, што је јако важно. У току короне постојали су онлајн фестивали. Одржали су се новосадски, крагујевачки итд. и ми смо на свим тим фестивалима поново добили по 3-4 награде. Мислим да једноставно треба мало више пажње да се обрати на то позориште зато што је то најуспешније студентско позориште у нашој земљи, а мислим и у читавом региону, а људи то не региструју у оноликој мери колико би требало.

  1. Реците нам нешто више о свом редитељском искуству, да ли имате омиљени пројекат или представу на којој сте радили?

Режирао сам три представе у Академском позоришту и ту заиста не могу да издвојим ниједну као најзначајнију,зато што је сваки од тих процеса био јако, јако узбудљив и притом ја то волим да радим. Е сад, да ли знам ˗ то је нешто друго. У том редитељском смислу имам неколико жеља, али за тако нешто треба да прође одређено време и да се стекну одређени услови да бисмо видели да ли ће се то и остварити. 

  1. Недавно сте имали премијеру „Деоба” у СНП-у, а 09. 04. нас премијера очекује у Нишу. Шта нам можете рећи о представи, а шта о лику Вашег имењака кога тумачите?

О представи могу да кажем да је то свакако нешто што ће бити освежење за нашу публику на нивоу целе земље, јер је естетика те представе јако специфична и другачија у односу на оно што се последњих година дешава на нашој сцени, тако да с те стране мислим да ће публика у најмању руку бити изненађена. А што се тиче мог лика, мог имењака, то је један значајно млађи човек него што сам ја, пун енергије, својих убеђења, својих схватања. Због својих схватања и сопствене младалачке идеологије он пркоси свом оцу и то је главни разлог због чега настаје раскол у породици, па самим тим и деоба унутар те једне породице и генерално сукоб и проблем у комаду који играмо.

  1. Како сте се припремали за ову улогу и у којој мери је она била изазовна за Вас?

Па била је подједнако изазовна као и свака друга, процес је увек мање-више исти. Оно што је било другачије јесте сусрет са новим ансамблом и са новим партнерима на сцени. Ја мислим да је за глумца јако значајно да има нове партнере на сцени, зато што су то неке друге енергије, други начини размишљања, друге перспективе. Самим тим, у разговору са колегама са којима смо радили представу долазили смо до лепих решења, до лепих закључака, зато што је атмосфера унутар ансамбла у овој представи, иако се практично нисмо знали, била јако добра. И то је онда резултирало и добрим односима на сцени. 

  1. Ваш колега из ансамбла Народног позоришта Ниш Дејан Цицмиловић такође игра у представи. Какав је однос ваших ликова?

Нас двојица се на сцени не сусрећемо, у једном тренутку он прича о мени, о томе шта је тај мој лик урадио, али се не сусрећемо. С друге стране, наше полазне тачке су потпуно различите и наше идеологије су тотално опречне. Дакле, он је поборник једне стране, а ја друге.

  1. А шта приватно мислите о свом старијем колеги?

Такве више не праве и то је велика штета.

  1. Које су то сличности и разлике СНП-а и Народног позоришта Ниш ˗ од продукције па до саме архитектуре зграде позоришта?

Немам ја искуства што се тиче продукције у СНП-у. Ова продукција јесте била сигурно другачија од њиховог начина рада због тога што је то копродукција, која укључује још два позоришта поред СНП-а. Она је сама по себи била другачија од било које друге продукције унутар једног позоришта. Е сад, како они функционишу ја искрено не знам, зато што нисам радио ниједну представу у њиховом позоришту а да је то само њихова продукција. Сцене у Новом Саду су поприлично другачије од осталих сцена у нашој земљи због тога што је отвор тог портала, односно ширина сцене по 2 и до 3 пута већа од било које ширине сцене у нашој земљи. И онда та сцена може да се користи на разне начине у односу на Нишко позориште на пример, или било које друго. Зависно од габарита представе, од начина на који је стварана у смислу мизансцена и сценографије, једно ће позориште имати предност, а једно ману и обратно. Неке представе које ће супер визуелно и естетски моћи да „легну“ унутар простора Народног позоришта Ниш имале би можда проблем у СНП-у зато што би вероватно биле сувише мале за  то, а с друге стране, представе које тако могу да се рашире на сцени СНП-а ће сигурно губити у том естетском смислу у нашем позоришту, једноставно због тога што је оно другачије и мање.

  1. Којом другом професијом бисте се бавили да нисте глумац?

Свачим бих се бавио. Верујем да штагод да сам изабрао да бих се томе посветио, а исто тако мислим да није нужно да се човек определи само за једну професију. Мислим да човек може да се паралелно остварује у различитим професијама, а то је иначе значајно и за саму глуму. Човек треба да има пуно неких хобија и других интересовања како би могао боље да се остварује у глуми, зато што је глума ипак на крају крајева подражавање истине из нашег живота. Ако се ми закопамо само у глуми и тражимо само глуму на сцени, а не у животу, ми ћемо остати да се вртимо само у једном кругу познатог и то би онда морало у једном тренутку да престане да буде истинито и стварно јер немамо никакав нови уплив или неку нову информацију из спољног света, који заправо мора да нам буде инспирација.

 

 

Аутор: Станислава Петровић

Tagovi

Komentari (0)