Стогодишњица Првог свјетског рата и свјетске револуције

 c2fcb1e8d01c0ee8c590ab4d454b36dd.png

 

 

 

Објављено од Огњен Војводић

Пише Огњен Војводић

9715f-10404253_306119982910871_3291833034886153036_n.jpg

Стогодишњица Првог свјетског рата која се обиљежава ове године – првог рата свјетских размјера, до тада највећих војних сукоба, страдања и разарања у историји човјечанства, јесте и стогодишњица свјетске револуције – највећих револуционарних друштвено-политичких преврата у историји. Велики рат је био и велики преврат друштвених и државних уређења у свијету, револуционарни преврат свјетских размјера. Америчка револуција је прва револуција свргавања европске краљевске круне на простору краљевске колоније, у којој су учествовале европске масонске и револуционарне организације, поглавито француских револуционара. Прва револуција рушења европске краљевине је Француска револуција, која је спроведена у корелацији са америчким револуционарним покретом само шест година после Америчке револуције. Прва свјетска револуција је Први свјетски рат у којем су срушене велике царевине евроазијског копна, Царска Русија и Аустроугарска царевина, стубови међународне монархистичке политике, државних и друштвених уређења и односа, а тиме уклоњене и препреке револуционарном рушењу монархија евроазијског простора. Свргнути су или убијени суверени великих империја. Цар Николај II Романов је погубљен са својом царском породицом. Нестала је равнотежа између држава монархистичке сталешке хијерархије и држава републиканског друштвеног поретка. Окончањем рата спроведено је коначно рушење отоманског Султаната побједом турског револуционарног покрета, а затим и мањих монархија под ударима револуционарног терора. Велико кинеско царство се урушавало у борби са све јачим револуционарним покретима, претходно ослабљено ратовима са евроатлантским империјама.

 20b50-11988499_10206321318626071_3029156912100976041_n.jpg

На рушевинама универзалних држава – краљевина и царевина, формиране су националне републике. У републиканским државама државна сувереност је одвојена од суверена – краља, помазаника божијег, заштитника народа и вјере, а чије краљевско мјесто самодржца и домаћина државе је заузео нови носилац државне суверености – „народ“. Започело је доба демократије, “владавине народа“, воље просте већине, за коју је у 19. вијеку енглески социолог Џон Стјарт Мил, и сам либерал, написао: „Друштвено мишљење није друго до мишљење средње класе, већине која није ништа друго до колективни медиокритет“. Почело је доба „диктатуре јавног мњења“, писао је савременик Сјуарта Мила, француски социолог и државник Алексис де Токвил, у свом дјелу Демократија у Америци: „Јавно мишљење је оно којим ће управо контролисати и онемогућавати слободу другачијег и слободног мишљења, тј. и самог гласа народа и националног интереса. Наиме, сваког гласа различитог од потреба потрошачког просјека којег формирају моћне олигархије.“

ac539-politicka_babilonska_kula_lazi-1.jpg

Одбрамбена доктрина монархија није била дорасла стратегији револуционарних покрета. Узалуд је аристократија кокетирала са социјализмом и масонством, конструишући монархо-масонске моделе. За масонство, које је развијало своје сталешке степене, редове и религиозне ритуале, племство је представљало такмаца, као и монарси који су били „слободни зидари“. Племство је потискивано и од стране папства, због постизања престижа папства над племством, које траје од издвајања папства у засебну институцију. Револуционарна и римокатоличка интернационала су у програмском прогону племства један политички процес. Масонској стратегији свргавања племства и рушења монархија папство се није суштински супротстављало, већ је радило на успостављању папског примата на рушевинама монархија.

„Слободни зидари“ новог свијета пројектовали су нововавилонки друштвени поредак, римокатоличке фаланге и револуционарне снаге спремале су поход на царевине православног идалеког Истока – и док зараћене монархије нису слутиле сврху Великог рата, на првом мјесту она која га је плаховито почела, спроведен је план свјетског рата великих монархија и њихово рушење у свјетској револуцији. Данас је политичким теоретичарима и историчарима позната револуционарна стратегија ‘слободног зидарства’ и ‘великог капитала’, којом су преко револуционарних ‘националних’ покрета рушене монархије и свргавано племство, а затим рушене националне државе у нововавилонском свјетском поретку у коме нема мјеста ни за суверене националне државе. „Дрво слободе мора, с времена на вријеме, да се залива крвљу тирана и патриота. То је његова природна храна“, како је писао и прокламовао револуционарну рушилачку доктринарну девизу либералне демократије Томас Џеферсон, писац Декларације независности и трећи предсједник Сједињених Америчких Држава.

КРАЉЕВИНА ЦРНА ГОРА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ВАВИЛОНСКОМ ВРТЛОГУ

Краљевина Црна Гора, православна, патријархална држава, представљала је сметњу спровођењу пројекта југословенског `вавилонског` масонско-мондијалистичког мијешања. У вавилонски вртлог југословенства, са Србијом је увучена и краљевина Црна Гора. Царска Русија, заштитник монархистичког поретка Европе и Азије, била је заштитник и Краљевине Црне Горе и династије Петровић Његош. Русија је била против формирања Југославије, што је јасно саопштено представницима Краљевине Србије, али после 1917. године руска царевина је била у грађанском рату због револуционарног преврата. Погубљењем Цара и царске породице Романов од стране револуционарне власти више није било породичног пријатеља и заштитника династије Његош и Краљевине Црне Горе.

 9e7a9-1901786_885438061471699_1745732021143314342_n-1.jpg

„Кад је Врховна команда српске војске упутила (26. октобра 1918.) ојачан пук (из састава Југославенске дивизије) у Црну Гору да ослободи област, задала им је и да помогне ујединитељима, поглавито да спријечи повратак у земљу Краља Николе Петровића (који се од 16. јануара 1916. налазио у изгнанству, тренутно у Француској), којем би, речено је, Италија помогла да дође у завичај и продужи владавину,“ – пише академик, историчар Владо Стругар у књизи „Југословенски 1. децембар“. Одлуком о формирању Југославије били су затечени и условљени представници српског народа у Србији и Црној Гори, ослободилачка српска војска и учесници Подгоричке скупштине. Мало је ко знао каква се креација крије у политичком пакету југословенског пројекта. Српски народ у Србији и Црној Гори је 1918. очекивао српско, а дочекао југословенско уједињење. У народној и вјерској свијести Срба српско уједињење је подразумијевало сувереност Краљевине Црне Горе. Појам српства, изграђен као културно-историјски православни појам, у југословенској политици је замијењен политичким српством, а у Краљевини Југославији су према потреби релативизована начела и монархистичког уређења. Монархистичко начело је нарушено и злоупотребом националних демократских права српског народа, ради детронизације династије Петровић Његош. У формирању Краљевине Југославије је демагошки уведено демократско право прегласавања права династије Његош, чиме је суспендовано државно историјско право краља као суверена, када су као у републиканском поретку прегласани Краљ и Краљевина, и Краљу Николи I Петровићу није допуштен повратак у Црну Гору, а какво је касније користио југословенски комунистички покрет, противно вољи српског народа, у свргавању династије Карађорђевића и рушењу Краљевине Југославије.

САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ ЗА СВЈЕТСКУ РЕВОЛУЦИЈУ

Сагледавајући узроке и последице, укупне историјске исходе, ван наших неисторијских националних југословенских конструкција, у историјској синтези видимо да су резултати Великог рата револуционарни, и да су узроци и поводи Великог рата били револуционарни. Наиме, нису само поводи него и узроци Великог рата били револуционарне природе, национални покрети 19. вијека су били помагач за покретање народних маса у борби за „општељудску“ демократију, а не за посебна национална и вјерска права. Националнa пропаганда је била псеудоним за спровођење револуционарних начела.

Петар Слијепчевић у часопису Нова Европа 1925. године, Загреб. бр – 18, пише: „интересантно је да се републиканцем назива Гаврило Принцип на процесу, а на истом месту изјављује да Србију сматра пијемонтом Југословенства“, а у истом тексту Слијепчевић признаје: ,,Београд jeсте био у оно време тачка за оријентацију свих Југословена“. О идеологији младобосанаца свједочи њихово анационално изјашњавање на суду, као Југословена или Србо-хрват, Гаврило Принцип се на суђењу изјаснио као Србо-хрват, а Васо Чубриловић као Југословен. Југословенски пројекат, као колонијални њемачки пројекат, био је као југословенска идеја и у умовима српских интелектуалаца и политичара Краљевине Србије о чему свједочи Нишка декларација о југословенском уједињењу као ратном циљу српске војске, коју су почетком рата, децембра 1914 године, објавили влада и Краљ Србије.

У историјско-идеолошком револуцонарном процесу, стогодишњица Сарајевског атентата се може сагледавати као стогодишњица Октобарске револуције и рушења Аустроугарске монархије. Југословенски револуционари су пуцали у аустроугарског престолонаследника не само као у окупатора, него као у друштвени поредак, препреку ширењу републиканског поретка и југословенског ванвјерског уједињења, као што је руски Цар био препрека успостављању Совјетског Савеза. Сарајевски атентатори можда нису били за свјетски рат, али јесу за свјетску револуцију, у својим југословенским провинцијским представама свијета и револуције – илустрација идеологизоване представе рата младобосанаца је и исказ атентатора Гаврила Принципа у судској истрази, да је у припреми атентата читао књигу Кропоткина и размишљао „шта можемо да учинимо у случају једне свјетске револуције“. Свједочанство револуционарног фанатизма и повезаности организације Млада Босна са револуционарном терористичком међународном мрежом је и сусрет идеолога Младе Босне Владимира Гаћиновића са Лавом Троцким (Давидом Бронштајном), теоретичарем и организатором Совјетске Октобарске револуције, и једним од организатора погубљења руске царске породице. Троцки је у вријеме Балканских ратова као новинар био у Србији и писао против српске војске која је од отоманске окупације ослобађала Стару Србију, Косово и Метохију, називајући је освајачком и злочиначком, а у листу `Кијевска мисао` Троцки је о Гаћиновићу писао као о ,,босанском идеологу револуције и младићу који има свој циљ“.

РЕВОЛУЦИОНАРИ ИЛИ РОДОЉУБИ

Српско `грађанско друштво` Књажевине Србије изграђивано је на узорима просветитељског позитивизма и атеизма, а одвајано од православног предања и образовања. У Књажевини, која је ослобађала своју сувереност и отаџбину од отоманске окупације и европског колонијализма, биле су инфилтриране „интернационале“ свих боја и пројеката, а будући Књаз је био политички школован у европским престоницама. Евроамеричке религиозне и револуционарне мисије су у балканским православним државама и народима спроводиле екстремне експерименте евроатлантског експанзионизма према Истоку. Начела Америчке и Француске револуције су најлакше наметана малим балканским државама, ослобођаним од османског ропства, које нису биле потпуно у систему православних монархија и у којима није био потпуно успостављен државни поредак.

 1ee6c-1509873_10204141920122938_5698474460828420134_n.jpg

У Српском патријархалном и сељачком народу изграђиван је култ политичке партије, а потискивано поштовање породице, цркве и државе. Мода масонских тајних и полутајних друштава у Србији је била достигла статус друштвеног достојанства и националног ангажмана. Програм црвене интернационале, ревизионизма историје човјечанства и раскида са православним предањем спровођен је у српском школском систему. Српска омладина је васпитавана револуционарним теоријама као начелима националног препорода. Ослобођење од отоманске окупације је представљано као ослобођење од патријархалности, породичности, црквености, аристократије, монархије, а не као ослобађање отачаства од османске окупације.

Српски епски архетипови приписивани су личностима револуционарних покрета. Српски историјски витешки архетип Обилића, обилићевског подвига одбране вјере и отачаства од османског освајача, представљан је као револуционарни антимонархистички пучистички чин. Косовски бој и Обилићевски подвиг су идеолошки инструментализовани као оправдање револуционарне српске политичке идеологије – од Мајског преврата, преко Сарајевског атентета, до пуча 27. марта. Преиначењем смисла српске епике, упрошћавањем појмова слободе и једнакости, хришћанских начела братства и жртве, поистовјећењем револуционара и родољуба, под псеудонимом патриотизма, демагози револуције подводили су српску омладину и подстицали на револуционарни терор.

Примјер револуционарне пропаганде усмјерене према српској патриотској патријархалној омладини је књига Владимира Гаћиновића (идеолога Младе Босне и члана Црне руке) `Смрт једног хероја` (посвећене Богдану Жерајићу који је у атентату покушао да убије аустро-хрватског генерала Марјана Варешанина), која је својеврстан револуционарни манифест и позив српским родољубима на револуционарно рушење „старог свијета“, тј. прилагођено интерпретирање теорије сукоба – дијалектичког материјализма непомирљивих закона природе, српском патријархалном православном народу. Наиме, која представља теорију дијалектичког материјализма перверзно прилагођену адолесцентној доби младих људи, поглавито патријархалног васпитања, а ради подстицања адолесцентне импулсивности и младалачког незадовљства у револуционарне сврхе.

Тековина изградње револуционарног новог националног мита, а уједно поновно комунистичко суђење круни, је понављање Солунског процеса 1953. године, одлуком Александра Ранковића, савезног министра безбиједности СФРЈ. У поновљеном процесу су рехабилитовани Драгољуб Димитријевић Апис, генералштабни пуковник Краљевине Србије, вођа организације „Уједињење или смрт“, познате као Црна рука, са своја три официра, који су 1917. осуђен на смрт због оптужбе за покушај атентата на регента Александра Карађорђевића у Солуну. Један од покретача обнове Солунског процеса био је Моша Пијаде, који је био близак организацији око Аписа и стални сарадник у дневном листу Пијемонт, гласилу „Црне руке“. Као академик, Пијаде је био ментор на одбрани докторске дисертације Аписовог сестрића Милана Живановића, одржаној убрзо после завршетка обновљеног процеса. Солунски процес је права потврда правила да „револуција једе своју дјецу“, масонско колико и монархистичко суђење српском револуционарном национализму који, пошто је испунио улогу рушења два царства, мора да се преусмјери и контролише. Оба југословенска процеса ‘црнорукцима’ примјер су комунистичке и југословенске употребе српског политичког национализма, који је као сваки политички национализам оруђе револуције.

 7a56e-gavrilloprincip2.jpg

Заговорници сарајевског атентата треба да пажљиво погледају фотографије Гаврила Принципа прије атентата, или из суднице непосредно после хапшења, лице револуционарног адолесцентног афекта, кога су идеолози револуције перфидно подстицали у малољетницима, наводећи младе родољубе на револуционрно рушилаштво. Фотографија Гаврила Принцима по којој га памтимо је слика после тамновања и мучења, човјека изнуреног и сломљеног садизмом римоктоличке инквизиције, младића клонулог душом и тијелом. То је и слика српске судбине у двадесетом вијеку, у коју су српски народ увели комунистички и југословенски идеолози, слика  српског народа у рукама револуционарних и римокатоличких џелата, слика српског страдања која се поновила у Другом светском рату у комунистичком терору и римокатоличком јасеновачком геноциду. Зато, слика мученика Гаврила Принципа, распињаног римокатоличким мукама, а претходно отрованог и распетог револуционарним отровом, не смије бити путоказ, већ опомена, какве немани вребају српски народ ван православног пута и предање.

ЗАКЉУЧАК

И данас већина Срба смисао свог постојања тражи у политичком и повјесном признавању српске жртве и подвига од Европе. Напримјер, очекујући европску похвалу убиства европског принца и престолонаследника најмоћније европске монархије од стране револуционарне организације. Српско подвојено поимање смисла српске историје се испољило и на стогодишњицу Великог рата, тражењем заједничког смисла прославе Видовдана и Сарајевског атентата као избора европског и револуционарног пута, а препуштања православног предања прошлости и Цркви.

 1acbc-13900225_10208113662091717_8193470718604527331_n.jpg

Данас видимо да је све било боље од Великог рата, револуције и Југославије, чак и план полуокупације Халтинг Белгрејд, локализације ратних сукоба у Београду и премјештања српске престонице у Ниш, а привременог препуштања Београда аустро-угарима. Сачуван би био српски народ од југословенског пројекта и геноцида, а опстале би православне краљевине Црна Гора и Србија. Министар спољних послова Русије Сазонов и британски министар спољних послова Едвард Греј су били против југословенског ратног програма Србије. Греј је тврдио:`Побједа савезника ће обезбиједити Србији најмање ослобођење Босне и Херцеговине, њихово уједињење са Србијом и широк излаз на Јадран у Далмацији`. Српска војска у Великом рату није знала да гине за Југославију, као што су многи српски родољуби били обманути револуционарним покретима и касније се касно враћали српској војсци.

Двадесет година послије Првог свјетског рата Иво Андрић у листу Милоша Црњанског, Идеје пише: ,Година 1914. нас је толико распршила и покосила, тако и толико да се више никад нисмо могли сабрати и придићи“. Али, српску трагедију у Великом рату не чине само небројени изгубљени животи најбољих српских синова и изгубљена држава, већ нешто много горе, а то је неразумијевање и погрешно схватање смисла српског страдања, поднесених патњи и жртава. Да ли су Срби данас способни за повезивање повјесних чињеница, узрока и последица? Да ли су способни да поред непосредних непријатеља у рату и ропству, у свјетском рату виде трећу и четврту страну свијета које су учествовале и тражиле интересе у Сарајевском атентату?

Зато обиљежавање стогодишњице Великог рата треба да буде повод за српско расуђивање о смислу српског страдања, за увиђање српских идеолошких заблуда, за проналажење излаза из стогодишње агоније југословенства, да би се српска голгота Великог рата завршила васкрсом српског народа, а не Југославијом, да би пробој Солунског фронта био пут повратка српској, а не југословенској држави, испуњење Косовског завјета, а не Нишке декларације, повратак православним, а не југословенским и револуционарним принципима.

Tagovi

Komentari (0)