Животна и спортска прича хероине наше “краљице спортова” проткана jе храброшћу, вером, жељом и радом на томе да се постављени циљ реализуjе победом, без изузетка. Показала нам jе свима неброjано пута да ако имаш вере у себе стићићеш тамо где желиш, чак и да нико други у то не веруjе осим тебе самог. Из jедног таквог угла наша Снежана Паjкић Jоловић кренула jе на пут до злата са своjих 19 лета, до наслова наjбоље средњепругашице Европе.
Трка на 1.500 метара, средњопругашка атлетска дисциплина где се трчи 3,75 кругова (на стазама дугим 400 метара), трка коjа захтева брзину, аеробну издржљивост, менталну снагу и добру стратегиjу донела jе Снежани спортску бесмртност. Многи стручњаци управо ову дисциплину зову “партиjа шаха” свих атлетских трка, jер простора за грешку нема, а добар старт и првих 100 метара трке jе кључ успеха. Маестралну “партиjу шаха” у атлетскоj трци девоjка из Ћуприjе, Снежана Паjкић демонстрирала jе на стадиону Пољуд у Сплиту 2. септембра 1990. године и заувек се уписала у листу шампионки Старог континента. Сензационална победа jугословенске тинеjџерке коjа ниjе била ни близу круга фаворита за медаљу препричавала се годинама касниjе.
“За такве тренутке сваки спортиста живи и ради, то jе нешто што нам остаjе за цео живот какву год он имао фабулу, таj сjаj остаjе вечан и он покреће све турбине. Слика свемирског брода, стадиона Пољуд кроз коjи сам истрчала трку кариjере и коjа ће обележити све оно што радим никада ми се неће избрисати из сећања. У свакоj трци коjу сада гледам враћам се бар на делић секунде у таj дан коjи jе обележио моj живот. Иако сам пре доласка у Сплит имала иза себе jуниорска злата, два европска и jедно светско, нисам очекивала да ћу помрсити рачуне сениоркама коjе су биле знатно искусниjе и стариjе од мене. Ипак, чари спорта су управо у томе што су чуда увек могућа, а jа сам поносна што сам у иако краткоj кариjери направила то чудо, што сам из позициjе аутсаjдера показала свима да сви они коjи су у игри, нису ту без разлога, сви се равноправно боре за исти циљ, а победа ће отићи ономе коjи jе у том тренутку задатак набоље поставио и решио” – почиње причу златна Снежана, jедан од наjсjаjниjих бисера ћуприjске школе професора Александра Петровића.
Легендарна српска атлетичарка са великом радошћу исчекуjе смотру наjбољих атлетичара планете коjа ће бити одржана у престоници Србиjе од 18. до 20. марта 2022. године у Штарк Арени.
“Светско првенство у Београду jе наjлепши могући сан свих нас атлетских радника, бивших такмичара, поклоника овог спорта. То jе признање доброг рада, традициjе, љубави коjу смо уткали у оваj спорт. Дочекали смо да након фантастичног Европског првенства у дворани 2017, сада имамо и планетарно, што нас све чини поносним и срећним. На делу ћемо видети актуелтне светске рекордере, олимпиjске шампионе, нашу златну децу на челу са Иваном Шпановић. Биће то три дана празника атлетике коjи ће док смо живи струjати нашим венама” – истиче српска рекордерка.
Биографиjе коjе прате светске спортске асове говоре нам да године у спорту нису препека, ако jе неко таленат и рођен за велика дела, ниjе важан датум првих корака, као ни место, само jе важно кренути. И сама Снежанина прича жив нам jе пример да jе све могуће када желиш.
“Ни скромни услови, ни поднебље, ни место, ни време, ништа ниjе одлучуjући фактор. Одлука jе увек на теби самом, колико си спреман да даш од себе, да се жртвуjеш, да будеш храбар и истраjан. И данас кроз рад у спорту и атлетици увек истичем важност да се деца усмере на то што jе њихов таленат, за шта показуjу склоност и љубав. Моj почетак jе био управо такав, са десет година на школском кросу са коjег ме професор Петровић упућуjе на стадион и тренинге, што jе за две године рада резултирало позивом у репрезентациjу Jугославиjе и учешће на Балканском кросу у Турскоj. Прву медаљу исковала сам 1986. на мом првом светском jуниорском првенству коjе jе било у Атини и где сам освоjила бронзу, а иза мене су стаjали огроман рад и вера у себе и своjе снове” – обjашњава Паjкић-Jоловић.
Тиме jе почела ниска од четири одличjа на великим такмичењима у четири jуниорске сезоне. На Европском првенству у Бирмингему 1987. окитила се златом. На Светском у Садбариjу 1988. сребром, а учествовала jе и на Европском сениорском првенству, оборивши државне jуниорске рекорде на 1.500 и 3.000 метара. Jуниорску кариjеру крунисала jе jош jедним европским златом, у Вараждину 1989. Сва та одличjа Снежана jе освоjила на 1.500 метара. Година 1990. била jе прва сениорска сезона за Снежану са наjвећим изазовом, шампионатом Старог континента у Сплиту. Десетак дана пред ЕП у на државном првенству у Сараjеву jе први пут постигла сениорски државни рекорд – 4:08,21. Преко тешких квалификациjа у Сплиту стигла jе до финалне трке у коjоj ће засенити све атлетске звезде на Пољуду коjе су тих дана обарале и светске рекорде.
“У финалу сам била растерећена, без икакве обавезе и притиска. Тренер и jа нисмо имали ни посебну тактику, договорили смо се да трчим у групи и да издржим колико могу. Импоновало ми jе да већ у првоj сениорскоj години трчим у финалу са величинама какве су Доjна Мелинте, Елен Кислинг, Људмила Рогачева. У последњих 150 метара постала сам свесна да могу да освоjим медаљу. Тада већ ниjе било свеjедно. А кад смо ушли у циљну равнину, кад сам видела да могу да финиширам у свом стилу, настала jе еуфориjа, публика ми jе дала jош већу снагу и победила сам” – присећа се наjрадосниjег тренутка кариjере када су jоj засиjале на лицу сузе радоснице, у загрљаj jу jе прихватио Драгутин Топић, коjи jе мало касниjе такође освоjио злато.
Након гламорузног триjумфа Снежане на ЕП 1990. уследила су тешка времена, санкциjе, распад Jугославиjе, повреде, што jе резултирало напуштањем такмичарског погона, али не и спорта и атлетике. Jедно jе сигурно, никада ниjе рекла на стази оно што jе могла и што су били њени могући домети, али оно што jе учинила оставило jе вечни печат златне историjе наше атлетике.
Последњих година Снежана Паjкић Jоловић jе водила и борбу са опаком болешћу, коjу на срећу успешно завршава, све време активно учествуjући у пословима везано напредак И развоj спорта на нашим просторима.
“Борба са болешћу ниjе ме одвоjила од моjе вечне љубави, атлетике. И када вам живот сервира тешке приче, када су пред вама на изглед не решиве ситуациjе, увек имате опциjу да се борите, да наставите да даjете све од себе, да будете храбри, а срећа прати храбре. Хвала спорту и атлетици, од њих сам научила праве вредности живота коjе нису материjалне природе, већ су неопипљиве и узвишене” – закључила jе српска спортска хероина Снежана Паjкић Jоловић.
Објави коментар