Српско атлетско злато за сва времена - Снежана Паjкић Jоловић

Животна и спортска прича хероине наше “краљице спортова” проткана jе храброшћу, вером, жељом и радом на томе да се постављени циљ реализуjе победом, без изузетка. Показала нам jе свима неброjано пута да ако имаш вере у себе стићићеш тамо где желиш, чак и да нико други у то не веруjе осим тебе самог. Из jедног таквог угла наша Снежана Паjкић Jоловић кренула jе на пут до злата са своjих 19 лета, до наслова наjбоље средњепругашице Европе.

 Snezana Pajkic.jpg

Трка на 1.500 метара, средњопругашка атлетска дисциплина где се трчи 3,75 кругова (на стазама дугим 400 метара), трка коjа захтева брзину, аеробну издржљивост, менталну снагу и добру стратегиjу донела jе Снежани спортску бесмртност. Многи стручњаци управо ову дисциплину зову “партиjа шаха” свих атлетских трка, jер простора за грешку нема, а добар старт и првих 100 метара трке jе кључ успеха. Маестралну “партиjу шаха” у атлетскоj трци девоjка из Ћуприjе, Снежана Паjкић демонстрирала jе на стадиону Пољуд у Сплиту 2. септембра 1990. године и заувек се уписала у листу шампионки Старог континента. Сензационална победа jугословенске тинеjџерке коjа ниjе била ни близу круга фаворита за медаљу препричавала се годинама касниjе. 

“За такве тренутке сваки спортиста живи и ради, то jе нешто што нам остаjе за цео живот какву год он имао фабулу, таj сjаj остаjе вечан и он покреће све турбине. Слика свемирског брода, стадиона Пољуд кроз коjи сам истрчала трку кариjере и коjа ће обележити све оно што радим никада ми се неће избрисати из сећања. У свакоj трци коjу сада гледам враћам се бар на делић секунде у таj дан коjи jе обележио моj живот. Иако сам пре доласка у Сплит имала иза себе jуниорска злата, два европска и jедно светско, нисам очекивала да ћу помрсити рачуне сениоркама коjе су биле знатно искусниjе и стариjе од мене. Ипак, чари спорта су управо у томе што су чуда увек могућа, а jа сам поносна што сам у иако краткоj кариjери направила то чудо, што сам из позициjе аутсаjдера показала свима да сви они коjи су у игри, нису ту без разлога, сви се равноправно боре за исти циљ, а победа ће отићи ономе коjи jе у том тренутку задатак набоље поставио и решио” – почиње причу златна Снежана, jедан од наj­сjаj­ни­jих би­се­ра ћу­приj­ске шко­ле про­фе­со­ра Алек­сан­дра Пе­тро­ви­ћа.

Легендарна српска атлетичарка са великом радошћу исчекуjе смотру наjбољих атлетичара планете коjа ће бити одржана у престоници Србиjе од 18. до 20. марта 2022. године у Штарк Арени.

“Светско првенство у Београду jе наjлепши могући сан свих нас атлетских радника, бивших такмичара, поклоника овог спорта. То jе признање доброг рада, традициjе, љубави коjу смо уткали у оваj спорт. Дочекали смо да након фантастичног Европског првенства у дворани 2017, сада имамо и планетарно, што нас све чини поносним и срећним. На делу ћемо видети актуелтне светске рекордере, олимпиjске шампионе, нашу златну децу на челу са Иваном Шпановић. Биће то три дана празника атлетике коjи ће док смо живи струjати нашим венама” – истиче српска рекордерка.

Биографиjе коjе прате светске спортске асове говоре нам да године у спорту нису препека, ако jе неко таленат и рођен за велика дела, ниjе важан датум првих корака, као ни место, само jе важно кренути. И сама Снежанина прича жив нам jе пример да jе све могуће када желиш.

“Ни скромни услови, ни поднебље, ни место, ни време, ништа ниjе одлучуjући фактор. Одлука jе увек на теби самом, колико си спреман да даш од себе, да се жртвуjеш, да будеш храбар и истраjан. И данас кроз рад у спорту и атлетици увек истичем важност да се деца усмере на то што jе њихов таленат, за шта показуjу склоност и љубав. Моj почетак jе био управо такав, са десет година на школском кросу са коjег ме професор Петровић упућуjе на стадион и тренинге, што jе за две године рада резултирало позивом у ре­пре­зен­та­ци­jу Jу­го­сла­ви­jе и учешће на Бал­кан­ском кро­су у Тур­скоj. Пр­ву ме­да­љу исковала сам 1986. на мом пр­вом светском jу­ни­ор­ском пр­вен­ству коjе jе било у Ати­ни и где сам освоjила брон­зу, а иза мене су стаjали огроман рад и вера у себе и своjе снове” – обjашњава Паjкић-Jоловић.

Ти­ме jе по­че­ла ни­ска од че­ти­ри од­лич­jа на ве­ли­ким так­ми­че­њи­ма у че­ти­ри jу­ни­ор­ске се­зо­не. На Европ­ском пр­вен­ству у Бир­мин­ге­му 1987. оки­ти­ла се зла­том. На Свет­ском у Сад­ба­ри­jу 1988. сре­бром, а уче­ство­ва­ла jе и на Европ­ском се­ни­ор­ском пр­вен­ству, обо­рив­ши др­жав­не jу­ни­ор­ске ре­кор­де на 1.500 и 3.000 ме­та­ра. Jу­ни­ор­ску ка­ри­jе­ру кру­ни­са­ла jе jош jед­ним европ­ским зла­том, у Ва­ра­жди­ну 1989. Сва та од­лич­jа Сне­жа­на jе осво­jи­ла на 1.500 ме­та­ра. Година 1990. била jе пр­ва се­ни­ор­ска сезона за Снежану са наj­ве­ћим иза­зовом, шам­пионатом Ста­рог кон­ти­нен­та у Спли­ту. Де­се­так да­на пред ЕП у на државном првенству у Са­ра­jе­ву jе пр­ви пут по­сти­гла се­ни­ор­ски др­жав­ни ре­корд – 4:08,21. Преко тешких квалификациjа у Сплиту стигла jе до финалне трке у коjоj ће засенити све атлетске звезде на Пољуду коjе су тих дана обарале и светске рекорде.

“У финалу сам била растерећена, без икакве обавезе и притиска. Тренер и jа ни­смо има­ли ни по­себ­ну так­ти­ку, до­го­во­ри­ли смо се да тр­чим у гру­пи и да из­др­жим ко­ли­ко мо­гу. Им­по­но­ва­ло ми jе да већ у пр­воj се­ни­ор­скоj го­ди­ни тр­чим у фи­на­лу са ве­ли­чи­на­ма ка­кве су Доj­на Ме­лин­те, Елен Ки­слинг, Људ­ми­ла Ро­га­че­ва. У по­след­њих 150 ме­та­ра по­ста­ла сам све­сна да мо­гу да осво­jим ме­да­љу. Та­да већ ни­jе би­ло све­jед­но. А кад смо ушли у циљ­ну рав­ни­ну, кад сам ви­де­ла да мо­гу да фи­ни­ши­рам у свом сти­лу, на­ста­ла jе еуфо­ри­jа, пу­бли­ка ми jе да­ла jош ве­ћу сна­гу и по­бе­ди­ла сам” – присећа се наjрадосниjег тренутка кариjере када су jоj за­си­jа­ле на ли­цу су­зе ра­до­сни­це, у за­гр­љаj jу jе при­хва­тио Дра­гу­тин То­пић, ко­jи jе ма­ло ка­сни­jе та­ко­ђе осво­jио зла­то.

Након гламорузног триjумфа Снежане на ЕП 1990. уследила су тешка времена, санкциjе, распад Jугославиjе, повреде, што jе резултирало напуштањем такмичарског погона, али не и спорта и атлетике. Jедно jе сигурно, никада ниjе рекла на стази оно што jе могла и што су били њени могући домети, али оно што jе учинила оставило jе вечни печат златне историjе наше атлетике.

По­след­њих година Сне­жа­на Паj­кић Jоловић jе во­ди­ла и бор­бу са опа­ком бо­ле­шћу, ко­jу на сре­ћу успе­шно за­вр­ша­ва, све време активно учествуjући у пословима везано напредак И развоj спорта на нашим просторима.

“Бор­ба са бо­ле­шћу ни­jе ме одвоjила од моjе вечне љубави, атлетике. И када вам живот сервира тешке приче, када су пред вама на изглед не решиве ситуациjе, увек имате опциjу да се борите, да наставите да даjете све од себе, да будете храбри, а срећа прати храбре. Хвала спорту и атлетици, од њих сам научила праве вредности живота коjе нису материjалне природе, већ су неопипљиве и узвишене” – закључила jе српска спортска хероина Снежана Паjкић Jоловић.

 

Tagovi

Komentari (0)