Пише: Огњен Војводић
Мјесеца маја, не зна се тачно којега мајског дана, 1780. године рођен је на Космају Милован Видаковић (Неменикуће, мај 1780 – Пешта, 28. октобар 1841) , први популарни српски романописац, филолог, слависта, „српски Валтер Скот“, како су српски књижевници и читаоци његових романа назвали Милованa Видаковићa, по популарном шкотском романописцу модерних витешких романа. Милован Видаковић је постао популаран као писац романа жанра витешко-љубавне и авантуристичке приповијести. Такође, романи Милана Видаковића представљају почетак жанра епске фантастике у модерној српској књижевности. „Тек што је какво Српче или Српкиња дорасла да може књиге читати, већ је Видаковића у руке узела. Свака класа радо га је читала“ – записао је српски књижевник Јаков Игњатовић.
О животу Милована Видаковића највише се сазнало из његове Аутобиографије, објављене 1871. године, тридесет година после смрти писца, коју су критичари оцјењивали као највредније књижевно дјело Милована Видаковића. Видаковић потиче из имућне домаћинске породице космајског краја, која је као већина српског хришћанског народа морала од исламског ига османске окупације да бјежи у Аустријску царевину. Пред опасношћу рата између Османског царства и Аустријске монархије, који је почео 1788. године, бројне српске породице космајске области прешле су у Хабзбуршку монархију. Тако је будући романописац и филолог могао да се школује у престижним школама Аустријске царевине. Године 1799. почео је похађање гимназије у Сегедину, гдје је завршио трогодишњи курс граматике. Једну годину је боравио у Темишвару, а затим опет у Новом Саду. Године 1805. објавио је своју прву књигу, Историја о прекрасном Јосифу. Након гимназије у Новом Саду, 1805/06. похађао је течај филозофије у Сегедину. На студије филозофије и права отишао је у Кежмарк (данас у Словачкој) 1807. године. Видаковић је 1809. забележен у Кежмарку у списку претплатника Историје Синдипе философа као јестествених (природних) наука слушатељ. Радио је као предавач у Српској православној гимназији у Новом Саду од 1817. до 1824. године, а потом је до своје кончине живио од давања приватних часова и прихода од својих романа. Као приватни учитељ, био је наставник дјеци угледних српских породица која су постала значајне личности српског народа – Ђорђу Стратимировићу, српском војсковођи и племићу, синовцу митрополита Стефана Стратимировића, српском писцу и политичару Јакову Игњатовићу, родоначелнику српског модерног романа.
Видаковић је објавио седам романа: Усамљени јуноша, Велимир и Босиљка, Љубомир у Јелисијуму, Касија царица, Силоан и Милена, Љубезна сцена у веселом двору Иве Загорице и Селим и Мерима. Први роман „Усамљени јуноша” објављен је у Пешти 1810. године. Двије године касније објављен је и други Видаковићев роман, „Велимир и Босиљка”. Потом пише роман „Љубомир у Јелисијуму”, као својеврсну трилогију, коју је штампао и објављивао од 1812. до 1823. године. Међутим, Видаковићева трилогија је постала више од популарног романа – медијум повјесне полемике у српској књижевности и филологији о смислу, стилу и сврси књижевног језика, о њемачкој колонијалној културној политици раскида са континуитетом књижевног српског језика и одбрани континуитета српског књижевног језика. Романи Милована Видаковића су били негативно критиковани од српских сарадника канцеларије њемачке славистике (аустрославистике) у Аустрији због језичког стила, књижевног језика, тематике, коришћања ћириличког писма.
Милован Видаковић је био и филолог, слависта. Писао је полемичке текстове о актуелним питањима српске језичке политике и филологије. Својим полемичким текстовима је постао познат у свијету славистике када се супротставио њемачком југословенском језичком програму колонизације српског језика, полемишући са српским сарадницима аустрославистичке канцеларије Аустријске царевине. Германска славистика је у југословенском језичком програму спроводила распарчавање цјеловитости српског језика и разградњу српског књижевног језика као фактора кохезије и континуитета српског језика, идентитета и цјеловитости српског народа. Програм њемачке колонизације српског језика је био раскид континуитета српског књижевног језика и кодификовање простог „народног“ српског књижевног језика у програму колонијалне категоризације српског народа на рурални речник за руралну природу послова. Аустрославистичка канцеларија је са српским сарадницима у Аустријској царевини израдила главне граматичке радове за кодификовање дијалекатског и колоквијалног говора као српског књижевног стандарда, а у истом програму је организовала пропаганду против српског књижевног језика и српских културних дјелатника који нису хтјели одбацити књижевни језик и постојеће српско ћириличко писмо.
Аустрославистичка колонизација српског језика је у српском народу представљана у форми српског фолклора – као реформа српског језика и писма коју спроводи самоуки даровити филолог, Вук Караџић, са својим српским саборцима који „народни“ језик ослобађа од „наметнутог“ књижевног језика грађанске класе, аристократије и цркве. Вук Караџић је био избјеглица од отоманске окупације у Аустријску царевину гдје је врбован за српског сарадника аустрославистичке канцеларије у југословенском језичком програму, као припадник одговарајуће друштвене категорије условљене својим материјалним стањем, нестручношћу и одређен својим идеолошким ставом. Вук Караџић је у колонијалном културном програму аустријске славистике, назване „реформа српског језиака и правописа“, сакупљао рурални речник, „народне“ просте ријечи, простачке изразе, турцизме и туђице свих страних језика које су негдје коришћене у српском језику, као језичку грађу за кодификовање „народног“ српског књижевног језика као антипода постојећем изграђеном српском књижевном језику и говору школоване грађанске класе. Такву језичку стратегију њемачке колонизације српског језика Караџић је обзнанио у предговору своје „Писменице“, наводећи да српски књижевни језик треба да буде одређен говором сеоске просте већине „Срба који живе по селима далеко од градова“.
У српској штампи су програмски нападани српски угледни културни дјелатници, противници њемачке реформе српског језика, од стране српских сарадника аустрославистичке канцеларије, а посебно Милован Видаковић као писац популарних романа који су популарисали српски језички стил грађанске класе, ученог српског свијета, као српски стандард који треба кодификовати као српски књижевни језик. Позната је у историји српске књижевности и филологије књижевно-филолошка полемика Милована Видаковића и Вука Караџића, започета Караџићевом критиком Видаковићевог романа. Прва српска књижевна рецензија, на Видаковићевог Љубомира у Јелисиуму, 1817. године, обрачун је са противницима „народног језика“. Обрачун почиње 1815. године кад је у Новинама србским Караџић објавио рецензију на Усамљеног јуношу.
Српски лингвиста, књижевник Меша Селимовић у својој лингвистичкој студији За и против Вука пише да је Караџићева рецензија Видаковићевог романа, „једна од најбезобзирнијих у нашој књижевности уопште“, у којој Караџић „мало говори о књижевним квалитетима романа, и та димензија, Вуку прилично страна и изван његова интересовања, апсолвирана је у неколико општих реченица. Караџић критикује морал, непознавање народног живота, туђе литерарне утицаје, неумјереност пишчеве фантазије, огрешење о фактографску тачност, напокон језик, у којем има доста славјанских ријечи и облика“. Данас би Караџићева критика била неозбиљна и нестручна, приказ непознавања смисла романа као књижевне форме, исмијавање имагинације писца, занемаривање контекста и слободе умјетничког израза. Аустрославистичка канцеларија је регрутовала српске сараднике „караџићевске“ категорије који ће се вулгарно јавно обрачунавати са српским неистомишљеницима, противницима њемачке кодификације српског књижевног језика, који су били угледни људи грађанског српског сталежа, културе и цркве.
Такође, српски аустријски агитатори су негирали квалитет романа Милована Видаковића и ради прогона из српске књижевности тема и ликова грађанског друштва и аристократије, грађанских обичаја и моралних норми, о којима је Милован Видаковић писао у својим романима. Наиме – ради разградње језичке и опште културе српског грађанског друштва ии свођења српске књижевне културе и тематике на „реализам“ руралног живота, на сеоску средину и сеоски сталеж, на језик руралног речника за руралне послове. Циљ њемачке колонизације српског језика је био и деградирање и разградња српске грађанске класе и аристократије, као друштвене и културне конкуренције германској аристократији и култури, за шта је коришћена комунистичка политичка друштвена доктрина класне борбе „народа“ против аристократије, грађанске класе, свештенства, а преко прогона језика српске грађанске класе и аристократије.
У програмском деградирању српске књижевности аустрослависти су агитовали и против хришћанских тема у српској прози. Зато су објекат антихришћанске агитације у српској књижевности били и спјевови Милована Видаковића о библијским догађајима и личностима, који су били популарни у хришћанском српском грађанском друштву. Аустрославистичка канцеларија је афирмисала српске атеистичке агитаторе, маргиналне групе у српском друштву, ради јавног изражавања непријатељства према православној цркви, да би омаловажавали вјерске теме у српској прози и уопште православну културу српског народа. Германска славистика је у колнизацији српске културе, као католичка колонијална културна политика Аустријске царевине, користила српске присталице просветитељског позитивизма против православне културе српског народа. Српски сарадници аустрославистичке канцеларије били су радикалнији од европских позитивиста у примјени агенде атеистичког просветитељства на српску културу, а који су у савременој српској културној политици представљени као борци за српску националну културу, као Доситеј Обрадовић, Саво Мркаљ, Вук Караџић, Ђура Даничић.
У популарисању култивисаног књижевног српског језика, Милован Видаковић се залагао и за ослобађање српског језика од турцизама и германизама, јер је српском језику под петовјековном османском окупацијом наметнуто много турских ријечи, а српском народу под аустроугарском окупацијом наметани су германизми и романизми, због чега је било потребно ослобађати језик од наметнутих страних ријечи и враћати у живот потиснуте српске словенске ријечи. Међутим у аустрославистичкој „реформи српског језика и правописа“ из српског језика су уклањане српске ријечи и словенска научна терминологија, чиме је српски језик одвајан од словенске основе језика и српског књижевног језика, а у српски језик су програмски увођени турцизми и туђице иних језика, а као научна терминологија уведена је терминологија латинске схоластике. Германска језичка политика одвајања српског језика од словенске основе и словенских језика а увођење турцизама и иних ријечи страних језика био је интерес и исламског империјализма османске окупације Балкана. Југословенски програм германске славистике био је дио међудржавног договора аустријског њемачког и исламског империјализма на Балкану, према којем је српски језик српског народа под отоманском окупацијом кодификован као језички конгломерат, мјешавина словенског са турским односно арапским језиком, ради припајања српског језика туркофоној породици језика и разлагања у туркофоним језицима.
Разлог Караџићевих критика Видаковићевих романа је било и Видаковићево противљење њемачком језичком програму упрошћавања српског ћириличког писма, а залагање за цјеловито ћириличко писмо као континуитет српске књижевности и писмености. Просто гласовно (фонетско) српско ћириличко писмо је креирано као прелазно писмо на латинични еквивалент, то јест креирано према хрватској фонетској латиници формираној према мисионарским моделима писама латинске славистике у римокатоличкој мисији на простору Далмације. Заправо, као средство припајања српског језика словенским језицима латинске писмености. Аустрославистичка пропаганда је преко српских сарадника, Вука Караџића и Ђура Даничића, нападала Милована Видаковића због коришћења књижевног српског језика и због тога што као популаран писац није прихватао аустрославистички сурогат српске ћирилице.
ВИДАКОВИЋ И ДОБРОВСКИ
Изложен омаловажавању у Караџићевим критикама, као васпитан човјек пристојног понашања и карактера који се не обрачунава са неистомишљеницима, поводом полемике са представником аустрославистичке реформе српског језика Милован Видаковић је упутио писмо ауторитету и оснивачу европске Славистике, филологу Јозефу Добровском (1753 – 1829), чешком слависти и писцу чешке граматике, са питањем: „да ли је добро српски књижевни језик на прости језик сводити“, као у аустрославистичком кодификовању српског књижевног језика.
Јозеф Добровски
Добровски је одговорио Видаковићу и поред осталог у писму написао: „Мени се не допада да се Срби спусте до простог језика. Мора бити и отменијег језика за узвишеније предмете. Ваљало би, идући средњим путем, створити stilus medius („средњи слог“), који би се приближавао и старом црквеном и дјелимично и разговорном језику.“ (цитирано према преводу А.Белића). Добровски је за норму кодификовања српског књижевног језика предложио средњи стил, stylus medius, како је написао, средњи слог као норму књижевног језика за узвишеније предмете („Еs muss doch auсh eine edlere Sprache für erhabenere Gegenstände geben“); средњи стил који представља средњи пут („еin Mittelweg“) који би се, с једне стране, приближавао разговорном језику („der Umgangssрrache“), а са друге, древном литургијском језику.
Дакле, Милован Видаковић је подржан од ауторитета славистике у питању критеријума кодификовања српског књижевног језика. Милован Видаковић је писмо Јозефа Добровског објавио у предговору трећег дијела свог романа „Љубомир у Јелисијуму” 1817. године.
Подржан од Добровског, Видаковић је написао словенску граматику као основу српске граматике, коју је завршио почетком 1817. године, а потом је написао и српску граматику Граматика Сербска (Пешта, 1838).
У предговору своје Граматике Милован Видаковић је писао о неопходности Граматике за сваки језик, али, и о проблематици граматизације “народног језика“ као књижевног језика – о кодификовању самог дијалекта и колоквијалног говора као књижевног језика, као начину разградње једног језика на дијалекте као посебне националне језике и раскида са речником вјековима грађеног књижевног језика, што је била пракса германске славистике у колонизацији словенских језика и народа. Указао је на потребу кодификовања изграђеног култивисаног књижевног језика као континуитета и кохезивног фактора једног језика, јер се један језик дијељењем на дијалекте кодификоване као књижевне језике рашчлањује и разграђује. Такође, Видаковић је у предговору нагласио да је Граматику писао као модел Граматике коју треба усавршавати. Граматика Милована Видаковића је значајна и због словенске језикословне терминологије која је тада коришћена у словенском свијету као стандард (на примјер, називи падежа: Именителный, Родителный, Винителный, Творителный, Сказателный… умјесто: Номинатив, Генитив, Вокатив итд.), али која је данас многим словенскима народима, као и српском, непозната због наметнутог речника латинске научне терминологије и латинске схоластике преко усвојене германске славистичке језичке политике.
Јозеф Добровски је сматрао да српски народ заслужује култивисан књижевни језик. Добровски је био против раскидања са српским књижевним језиком и против категоризације српског језика у „сељачки стил“, како је кодификован српски књижевни језик под руководством аустријског слависте, цензора словенске штампе у Аустријској царевини, Бартоломеја Копитара, у изведби српских сарадника попут Вука Караџића. Моћна мисија монархије католичке културне политике и германске славистике није слушала ауторитете језичке науке, чешког пријатеља српског народа, Добровског, него мисионаре разградње словенских језика и прогона православне писмености словенских народа.
У завичају Милована Видаковића се 26 година одржава културно-умјетничка манифестација, Дани Милована Видаковића, са благословом владике шумадијског, на празник Светих апостола Петра и Павла, у порти цркве Светих апостола Петра и Павла у Неменикућама. Манифестација, у организацији ЦО неменикућске, ГО Сопот, Библиотеке Града Београда и Одељења Библиотеке Милован Видаковић Сопот, окупља књижевнике, глумце, музичаре, сликаре, и представља прави духовни одмор на благословеном мјесту благородне шумадијске земље, али представља и прави примјер обнове културе континуитета и поштовања значајних књижевних дјела и књижевника који су скоро два вијека из идеолошких и политичких разлога били прогнани из српске лектире. Дани Милована Видаковића би требало да буду и симбол почетка обнове развоја српског књижевног језика, који је караџићевском аустрославистичком „реформом“ сведен на стихију спонтаног и колоквијалног говора, на функцију преношења речника реалија руралног и урбаног говора – без потребе за стваралачким изграђивањем културе књижевног језика и стила.
Објави коментар