Пише Огњен Војводић
Српска, Руска, Грузијска, Пољска православна црква, Јерусалимска патријаршија и Света Гора Атос, средиште православног монаштва, користе јулијански календар и празнују први јулијански јануар као почетак Нове године, као што поштују црквену нову годину 1. септембра јулијанског календара. Свештенство чије цркве користе јулијански календар у поноћ јулијанског 31. децембра у храмовима служи молебане за благословену Нову годину. Предање прославе почетка јулијанске нове године постоји и данас у неким њемачким кантонима у Швајцарској /Alter Silvester/, и у дјеловима Енглеске и Галске заједнице у Шкотској. У православном хришћанском свијету јулијанска Нова година је добијала статус православног празника како је Јулијански календар у Цркви добијао већи значај у одбрани предања хришћанске вјере – од римокатоличке ревизије календара када су римокатоличке краљевине напустиле јулијански и прешле на католички календар којим је релативизована религијска разлика старозавјетног и новозавјетног вјеровања, до друге деценије прошлог вијека када су римокатоличка мисија и комунистички покрети почели кампању наметања грегоријанског календара православним црквама и државама.
КАЛЕНДАРСКИ КОЛОНИЈАЛИЗАМ
Европска кампања календарске колонизације Истока, увођењем грегоријанског календара у цркве и државе православних и иних неевропских народа, почела је после ослобађања хришћанских православних народа Балкана и Босфора од османске окупације и после комунистичког оружаног освајања власти у Руској царевини (највећој и најбројнијој хришћанској и православној царевини). Мисија је спровођена примарно преко Цариградске патријаршије као нове мисионарске централе евроатлантског екуменизма у православном свијету. У програму евроатлантске календарске колонизације Средоземља, у Цариграду је организован такозвани Свеправославни конгрес ради преласка на грегоријански календар Цариградске патријаршије и других православних цркава, као „подређених“ Цариградској патријаршији, чиме је православним црквама наметан римокатолички систем субординације. Такозвани свеправославни конгрес је предводио наметнути цариградски патријарх као експонент евроатлантског екуменизма и евроатлантске колонизације православног Истока – религијског решавања Источног питања.
Међутим, Српској православној цркви нису успјели наметнути грегоријански календар, иако је у томе учествовала и власт Краљевине Југославије, иако је делегација Српске православне цркве учествовала на такозваном Свеправославном конгресу. Притисци на православну цркву у Краљевини Југославији ради наметања католичког календара били су вишеструки. Протагонисти југословенског новокалендарства нису православном народу наметали католички календар у утопистичкој визији вавилонског ванвјерског мијешања народа или као предност католичког календара над православним, него навођењем наводних научних аргумента и наводне економске предности преласка на грегоријански календар, чиме би било избјегнуто прослављање православних празника после католичких „што наноси додатни трошак и штету привреди и што се више подносити не може“, како су у једном званичном саопштењу тим поводом написали.
Исте разлоге су наводили и учени Срби у служби Краљевине Југославије, који су на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду нудили наводно најпрецизнији календарски прорачун научника Милутина Миланковића (1879 – 1958) као допринос уједињењу свијета у најтачнијем календару. Допринос Милутина Миланковића светској науци је признат – његови прорачуни цикличних климатских промјена на Земљи и теорије ледених доба – Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба – али уступање мјеста богослова физичару и космологу, “професору небеске механике“, да као астрофизичар арбитрира у питањима Цркве изједначавањем православног и католичког календарског канона увођењем у оба додатне “тачности“, био је примјер југословенског ванвјерског интернационализма и српског сцијентизма. Професор М. Миланковић је у негирању религијских разлога за наметање грегоријанског календара православној Цркви био руковођен и идеолошким ставовима. Југословенској делегацији није сметало што је у Совјетском Савезу бољшевичка власт увела грегоријански календар, али јесте што на то није приморала Руску православну цркву. У Совјетском Савезу грегоријански календар је увела комунистичка партија, а у Србији, односно Краљевини Југославији – југословенска влада и Краљ Југославије. Као и Југославија, и „румунска“ црква и држава су биле дио геополитичког и прозелитског пројекта евроатлантског екуменизма, односно формирања Румуније као колонијалног евроатланског пројекта, што је обзнањено учешћем Румунске цркве на такозваном Свеправославном конгресу и њеним преласком са православног јулијанског на грегоријански календар.
У Совјетском Савезу грегоријански календар је уведен декретом вође комунистичке партије, В.И. Лењина, 1918. године – прве године после оружаног освајања власти у Руској царевини и успоставе комунистичке диктатуре. О координацији комунистичких режима и марионетског цариградског патријарха у увођењу грегоријанског календара у православне цркве свједочи чињеница да је цариградски патријарх признавао режимску совјетску такозвану „живу цркву'“ која је прихватила одлуке такозваног Свеправославног конгреса о календару 1923. године. Руско свештенство је после такозваног Свеправославног конгреса обмануто од режимске такозване совјетске „Живе цркве“ да је Руска црква прихватила одлуке такозваног Свеправославног конгреса о календару, док је руски патријарх Тихон био у совјетском затвору, али када је патријарх обавијештен о превари, Руска црква је одбацила одлуке неканонског сабора у Цариграду.
Показатељ нехришћанске и политичке природе грегоријанског календара је и чињеница да је 1925. године револуционарна партија Кемала Ататурка у републици Турској увела грегоријански календар као тековину секуларистичког поретка. Чињеница да је секуларистичка а исламска Турска усвојила грегоријански календар говори о карактеру грегоријанског календара. Када је Турска увела грегоријански клаендар као државни за календарски почетак Нове године у Турској је одређен 1. јануар грегоријанског календара. Такође, у Грчкoj је католички календар као државни увела комунистичка влада, што потврђује да су комунистички покрети били средство увођења календарске и опште евроамеричке културе а прогона православног предања. У државама православних хришћанских народа грегоријански календар су од почетка 20. вијека уводиле наметнуте католичке владарске династије или комунистичке владе, изузев Србије, то јест Краљевине Југославије, где је грегоријански календар уведен под влашћу Краља Југославије и вјерски мјешовите југословенске владе, а под чијом влашћу је тада био и простор краљевине Црне Горе.
КАТОЛИЧКО- КОМУНИСТИЧКА КАЛЕНДАРСКА КОЛОНИЗАЦИЈА СРПСКОГ НАРОДА
Православне хришћанске краљевине, Србија и Црна Гора, као све православне краљевине, користиле су јулијански календар према којем се рачунала и Нова година , до формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године (касније назване Краљевина Југославија), вишевјерског вишенационалног геополитичког колонијалног пројекта којим су колонизоване Црна Гора и Србија. Наиме, мјесец дана после формирања, у Краљевини СХС је као званичан уведен грегоријански календар када је уведена и државна прослава Нове године грегоријанског календара. Увођење римокатоличког календара као државног календара Краљевине Југославије био је и програм римокатоличке мисије, посредно спроведен у програму југословенских политичких интеграција српског православног народа. Словенске римокатоличке националне заједнице, „Хрвати“ и „Словенци“, формиране у Аустријској царевини (касније Аустроугарска) у прозелитском програму римокатолизације и германизације јужнословенских народа, користиле су грегоријански календар, тако да је увођење грегоријанског календара у Краљевини СХС било превођење на римокатолички календар српског православног народа на простору новоформиране државе.
После распада Краљевине Југославије у Другом свјетском рату под нацистичком окупацијом која је омогућила грађански вјерски рат против православног народа а потом после оружаног освајања власти уз помоћ совјетске Црвене армије, Комунистичка партија Југославије је у новоформираној Социјалистичој Југославији законски забранила прославу православних хришћанских празника, и са вјерским празницима прославу јулијанске Нове године као вјерски и национално непожељног празника. Комунистичка партија Југославије, као и комунистичка партија Совјетског Савеза, прогонила је предање православне Цркве као и Јулијански календар, који су користиле православне цркве до краја Првог свјетског рата када почиње календарска колонизација Истока, и када су поједине православне цркве под притиском евроатлантске алијансе и комунистичких влада прешле на грегоријански календар.
У одбрани од вјерске и националне асимилације и идеолошког идентитетског инжењеринга наметањем католичке и комунистичке културе календарске политике, српски народ је скривено или подносећи тортуру комунистичке власти, поред православних празника прослављао и јулијанску Нову годину коју је назвао и Српска нова година – хришћански подносећи прогон предања православне Цркве као српско национално страдање.
ЦАРСКИ ЈУЛИЈАНСКИ КАЛЕНДАР
Гај Јулије Цезар (Gaius Iulius Caesar; Рим, 13. јул 100. године п.н.е. – Рим, 15. март 44. године п.н.е.), један од војсковођа племића, легитимних претендената на римски престо, побједом у римском грађанском рату постао је владар римске империје. Историјски знамо да је Јулије Цезар 45. године прије хришћанске ере побиједио у грађанском рату и постао владар Римске империје, али је занемарен значај његовог духовног доприноса државној доктрини Римског царства. Цезар је окончао владавину римске републике и обновио царску владавину и римски култ краљева. Рим је основан као Краљевина, која је из политичко-племенских разлога свргнута 509. године прије хришћанске ере и када је формирана Римска република. Цезар је државничким дјелом отворио почетак ере царизма. Долазак Jулија Цезара на римски престо означава обнову царевине као идеала богомданог државног уређења. Побједом Цезара остварен је антички политички идеал државне власти и идеал државника, просвећеног Цара, пјесника и војсковође, о чему је писао Платон у свом дјелу “Држава“.
Назван у народу „највећи Римљанин“, у агенди античко-римског апотеозиса Јулије Цезар је проглашен култним владаром – “божанством“, а његово наследно име (когномен) је постало симбол владарске титуле – Цезар – Цар, које ће постати престижна владарска титула. Сви цареви античког Рима додавали су својим титулама име Цезар. Титуларно име цезар су користили Ромејски цареви а касније и поједини владари XIV и XV вијека, попут Војихне, Прељуба, Гргура Голубића и Угљеше Влатковића, као и германски и словенски цареви.
Јулије Цезар је био свјестан своје владарске мисије, политичких и повјесних промјена које је покренуо у свијету повратком царског државног уређења у римску империју, и зато се после ступања на престо посветио и уређивању римског календара као континуитета и као перспективе новог царског свијета. Тако је 1. јануара 45. године прије Христа, 709. године од оснивања Рима, Римска империја увела реформирани календар познат као Јулијански, именован по Јулију Цезару који је наложио александријским астрономима реформисање римског календара.
У древним цивилизацијама уређивање и познавање календара била је привилегија краљевског и свештеничког сталежа. Познавање астрономије и астрологије, као знања о постању, постојању и будућности Свијета, било је знамење божијег благослова, и привилегија племства и свештенства. Власт монарха се потврђивала и правом уређивања календара, као симболом владања временом, потврдом царске власти уређивањем друштвеног, политичког, културног, религијског и пољопривредног државног поретка. Владарска богомдана дужност је била уређивање календара као историјске институције која представља континуитет одређеног културног и државног система, којом се уређује и празнични и пољопривредни поредак.
46. године прије хришћанске ере римски император Јулије Цезар у својству првог римског свештеника (pontifex maximus) задужио је математичаре и астрономе Александрије да римски календар ускладе са соларним александријским Античким календаром. Цар Александар Велики Македонски (20. јул356. п. н. е.– 10. јун 323. п. н. е.) је основао Александрију, царску престоницу и средиште античке александријске астрономије. Римски астрономи су знали да година траје 6 сати дуже од 365 дана, али су користили календар без преступних година, због чега је настала разлика од 67 дана. Реформом су ови дани додати 46. години (између новембра и децембра додата су 67 дана, чиме је та година продужена на 445 дана). Тада је уведено правило да се сваке четврте године у мјесец фебруар додаје још један дан, да не би настајала разлика. Тако се у римском календару следеће 45. године умјесто лунарног почео користити соларни календар прилагођен римском рачунању времена тако да је у краће мјесеце уметнут одређен број дана да би збир дана у години био 365. Сматра се да је у цезаровој реформи римског календара почетак календарске године коначно помјерен са прољетне равнодневице на јануар, и да је Јулијански календар владарским Едиктом уведен у употребу мјесеца јануара 45. године прије хришћанске ере када почиње доминирати у Римском царству.
У част Јулија Цезара, мјесец Цезаровог рођења (седми мјесец календара) назван је Јули. У част Октавијана Августа, првог званично крунисаног римског цара обновљене римске царевине (крунисан 27. године прије хришћанске ере, усвојеног као сина од свог ујака Јулија Цезара), осми мјесец када је Октавијан Август прогласио царевину назван је Август – тада је осмом мјесецу додат један дан, до тада су 31 дан имали само непарни мјесеци. Претходно се мјесец август називао Секстил, јер је био шести месец Римског календара. Римски писац из петог вијека, Макробије, је написао да је мјесец Секстил добио име по Октавијану Августу јер су се најзначајнији догађаји у његовој владавини догодили тога мјесеца. Касније су и други римски императори именовали мјесеце својим именима али су историјски испит издржала до данас два царска мјесеца – јул и август.
ЈАНУАРСКА НОВА ГОДИНА
Мјесец Јануар је за почетак године римског календара одређен 153. године прије хришћанске ере. Према „природњачким“ тумачењима, почетак календарске године је помјерен са прољећа на зиму, јер је зима годишње доба у којем сунце после мрачних мјесеци поново излази, дани постају дужи, свјетлост побеђује таму. После зимског солстицијума и краткодневице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана. Према Теодору Момзену, 1. јануар је постао први дан у години у 600 AUC римског календара (153. п. н. е.), због катастрофа у Лузитанском рату. Један од разлога за помјерање почетка године на 1. јануар било је добијање додатног времена потребног Риму ради сакупљања легија за поход на римску колонију на Иберијском полуострву. Историчар Тит Ливије је у свом дјелу Од оснивања Града, у 47. књизи, записао податак о помјерању почетка године на мјесец јануар: „Конзули су од пет стотина и деведесет осме године од оснивања Града ступали на дужност на јануарске Календе (1.јануара). Узрок за промјену датума избора била је побуна у Хиспанији”. Помјерање почетка римске календарске године са марта на јануар свједочи о развоју римског календара од простог паганског праћења природних циклуса до изграђивања календарске културе према развоју римског друштва. Наиме, свједочи о развоју културе календара као категорије друштвене културе, а не само као средства праћења времена.
Нови први мјесец римског календара назван је по римском богу улаза и врата, пролаза и пута, Јанусу, названом и Клусиус – кључар, који је симболизовао однос према прошлости и будућности, процесе промјена у природи и друштву. Постоји предање да је Јанус био симбол развоја друштвеног живота, прелаза из примитивне племенске заједнице у развијени друштвени поредак. Божанство Јанус је ликовно приказивано са два лица окренута на супротне стране. Врата куће или градова у старом Риму су имала симболику отворених или затворених односа према „свијету“ и сусједним градовима.
Први познати римски календар је имао десет мјесеци. Није имао пун круг циклуса годишњих доба. Био је то календар у лунарној логици ноћи и мјесечевих мијена. Римски календар је био лунарни и лунарно-соларни календар који је коришћен до краја римске републике. Назив „мјесец“ за календарску мјерну јединицу времена, који потиче од назива за космичко тијело „Мјесец“, потиче од доба римског лунарног календара и рачунања времена по мјесечевим мијенама, што је био један од разлога мањег броја мјесеци и недовршености годишњег циклуса у старом римском календару.
Први мјесец тог римског календара је био март. У многим древним културама се вјеровало да је свијет створен мјесеца марта, када сунце прелази из јужне у сјеверну хемисферу Земље, када се успоставља равнотежа дужине дана и ноћи, када почиње цвјетање природе, када почиње прољеће – годишње доба у којем сунце после мрачних мјесеци поново излази, када дани постају дужи, када свјетлост побеђује таму. После зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана. Римљани су мјесец март именовали по римском богу рата, јер су у том периоду почињали колонијалне ратове. Према једној словенској етимологији, мјесец Март је назван као мјесец „мертвих“, као мјесец култа предака када се давао помен прецима.
Временом је Римски календар прилагођаван природној соларној години, пуном „сунчевом кругу око Земље“, односно Земље око Сунца. Римски краљ Нума Помпилије (753 – 673 прије хришћанске ере), наследник Ромула оснивача Рима, додао је римском календару два мјесеца и заокружио календарску сунчану годину. Римском календару је додато 60 дана и календарска година је повећана на 364 односно на 365 дана. Краљ Помпилије је два нова мјесеца додао на крај римске календарске године, у период доба Зиме, која су касније названа јануар и фебруар.
ЦАРСКИ ЈУЛИЈАНСКИ КАЛЕНДАР ХРИШЋАНСКОГ ПРЕДАЊА
Почетком четвртог вијека хришћанске ере, 29. октобра 312. године Јулијанског календара цезар Флавије Валерије Константин (280. Наисус у Илирији, грч. Ναϊσσός, лат. Naissus, данас Ниш у Сербији – 22. маја 337. Никомидија), један од четворице цезара римског тетрархата (четворовлашћа), као побједник над сувладарима са својом војском и са хришћанским знамењем ушао је у Рим и ступио на римски царски престо. Сукоби римских владара у систему тетрархије и прогон хришћана од паганских римских владара довели су римску империју до грађанског рата. Флавије Константин је са благословом Божијим војно поразио похлепне и плахе противнике. Ступање на римски престо Константина I Великог (лат. Constantinus Magnus) представљало је обједињавање и почетак хришћанског крштавања Римског царства. Године 313. римски цар Константин је Миланским едиктом законски заштитио поштовање хришћанске вјере, после три вијека прогона хришћана, омогућио мисију Цркве и прогласио хришћанство званичном религијом царства, а укинуо закон идолопоклонства римског домината. Године 325. хришћанске ере, Црква и Цар су сазвали Први Васељенски Сабор који је установио значајне каноне за живот Цркве, разријешио спорове и осудио погрешна вјерска учења у Цркви, а посебно се бавио уређивањем јединственог календара Цркве и Царевине.
Васељенски Сабор је ријешио питање календара због „пасхалног спора“ у Цркви око питања да ли хришћани треба да прослављају празник Васкрса Господњег када и старозавјетна јудејска заједница празник Пасхе, или после Пасхе, или према хришћанској хронологији према којој после старозавјетних слиједе новозавјетни догађаји којима је испуњено старозавјетно пророчанство о Оваплоћењу и Васкрсењу Месије Сина Божијега. “Пасхални спор“ је био последица утицаја старозавјетног предања на новозавјетну Цркву, на смисао празника Васкрсења Господњег којим хришћани исповиједају смисао вјере и историјску истину догађаја Васкрсења Христовог. Пасхални спор је био и последица незнања хришћана који нису били разлучили религијске разлике Новозавјетног од Старозавјетног предања које је остварено Новозавјетним Откровењем.
Практично, Пасхални спор је био спор о одређивању датума празника Васкрсења Христовог у односу на старозавјетни празник Пасхе који у хришћанској ери има и контекст негирања Христовог Васкрсења и проповиједања доласка другог Месије. Поистовјећење празника Васкрса Господњег са празником Пасхе који у антихришћанском старозавјетном месијанизму симболизује учење супротно новозавјетној вјери имало је сврху представљањ Христа Месије као метафоре за долазак „правог Месије“. Христос је својом жртвом и Васкрсењем испунио старозавјетно пророчанство о Месији Спаситељу изабраног народа и човјечанства од ропства смрти, због чега је празник Васкрсења Христовог главни хришћански празник, због чега хришћански свијет рачуна вријеме и историју хришћанске ере од Оваплоћења Христовог на Земљи.
Сабор је установио Васкршњи календарски канон који сви хришћани треба да поштују – правило израчунавања датума празника Васкрса којим се потврђује празнични поредак према историјском редослиједу догађаја Васкрсења у односу на старозавјетни догађај и празник Пасхе. Сабор је одредио да се датум празника Васкрса одређује као покретан празник јер, према хришћанском учењу, празник Васкрса, као свједочење и доказ догађаја Васкрсења Христовог, не смије бити истог датума када и празник старозавјетне Пасхе, нити прије Пасхе. Као потврду саборске одлуке, Цар Константин Велики је објавио и царску посланицу о одређивању календара.
После Првог васељенског сабора, вријеме се у Ромејском царству почело рачунати и од Оваплоћења на Земљи и у историји Господа Исуса Христа, а не само од оснивања Рима или од стварања свијета. Средиште и почетак рачунања времена је постао Творац творевине, а не творевина, догађај доласка Бога Творца у своју творевину а не само догађај Божијег дјела стварања творевине. Календарски временски прорачун се у Ромејској царевини вршио према најбољим стандардима, али се вријеме није претпостављало перспективи „вјечног живота“ као човјековог онтолошког одређења – док су у паганском вјеровању закони природе и космоса били симбол божанског, а календар копија космичких кретања која одређују човјекову судбину.
Александријска астрономска опсерваторија је сачинила прорачун првог Васкршњег календарског канона (хришћанске Пасхалије), прорачун одређивања датума покретног празника Васкрсења Господњег према правилима које је одредио Сабор. Сабор је установио да епископ града Александрије сваке наредне године посланицом обавјештава цркве о датуму празника Васкрса. Васкршњи календарски канон је и образац формирања укупног календарског богослужбеног и празничног поретка Цркве. Тако је јулијански календар прилагођен хришћанској Пасхалији (Хришћанска или Новозавјетна Пасхалија је назив према теолошкој терминологији представљања заједничког старозавјетног и новозавјетног предања), или Васкршњем календарском канону (што је назив који користим у својим текстовима).
Јулијански календар је канонизован Васкршњим календарским каноном, као “надвременим“ начелом одређивања датума, што је било успостављање новог односа према времену, вредновање времена у перспективи Васкрсења и Вјечног живота. У хришћанској ери Јулијански календар је постао свједочанство крштења старог свијета, икона крштења претхришћанског човјечанства, крштени календар римске паганске империје, симбол освештања времена, хришћанског искупљења и крштења човјечанства, према ријечима Спаситеља: „Нисам дошао да укинем него да испуним“. Благослов саборског установљавања Васкршњег календарског канона у јулијанском календару пројављује се и видљивом Божијом благодаћу појавом пламена Благодатног Огња у храму Светог гроба Господњег у Јерусалиму на богослужењу Велике суботе, уочи православног Васкрса.
Александријска црква је сваке године посланицу о датуму празника Васкрсења слала и Римској патријаршији, која је требало да обавјештава Цркве на Западу (Шпанија, Француска, Британија, Њемачка), али римска патријаршија није поштовала посланицу александријске цркве (по којој је прољетна равнодневица 21 марта), јер је римски папа одредио за прољетну равнодневицу 18. март (када се пун мјесец поклопио са 19. мартом). Цркве Запада су слиједиле римског папу и празник Васкрсења су славиле 30 – 35 дана раније од датума одређеног прорачуном према одредбама Првог васељенског сабора. Разлика између датума празновања православног хришћанског и латинског Васкрса су последице племенске политике и вјерске непросвећености римске курије. Цркве Истока су поштовале упутства Александријске цркве о датуму празника Васкрса, а Римска црква је примјењивала, назовимо га тако, папско пасхално правило и славила празник другог датума. Правило александријског прорачуна Васкршњег календарског канона на Западу је поново увео Карло Велики у 9. стољећу и било је у употреби до 1582. године када је папа Гргур поново промијенио “равнодневицу“ реформом јулијанског календара. Наиме, римокатолички раскол озваничен почетком 11. вјека и формалним одвајањем и матичне Цркве Истока, кулминирао је календарским римокатоличким расколом у 16. вијеку.
Папски календар су на дан проглашења промјене календара, 15. октобра 1582. године прихватиле римокатоличке краљевине Пољска, Шпанија и Португал а остале римокатоличке државе су грегоријански календар прихватиле касније. Већина протестантских држава и заједница је прешла на католички календар до 1700. године. Енглеска је римокатоличку реформу календара прихватила тек 1752. године, а последња протестантска заједница је прешла на католички календар 1812. године – кантон Граубинден у Швајцарској. Протестантске државе су се супротстављале прихватању папског календара због чега је долазило до локалних вјерских ратова у појединим европским градовима и областима.
Јулијански календар је коришћен у Ромејском царству до погибије последњег ромејског Цара, Константина XI Палеолога, у одбрани од османског освајања престонице Ромејског царства – Константинопоља. Јулијански календар су користиле и римокатоличке краљевине до папске промјене календара крајем 16. вијека, а поједине протестантске до краја 18. вијека. Православне краљевине и цркве су користиле јулијански календар до уништења Руске царевине и погубљења Цара Трећег Рима, Николаја II Романова и царске породице у Октобарској социјалистичкој револуцији, односно до преласка Цариградске патријаршије на римокатолички календар 1922. године под политичким и војним притиском евроатлантског геополитичког решавања Источног питања. У Совјетском Савезу комунистичка власт је прве године после оружаног освајања власти на простору Руске царевине умјесто јулијанског увела грегоријански календар, а као прелазну варијанту увела је “револуционарни календар“ који је коришћен од 1. октобра 1929. до јуна 1940. године када је уведен само грегоријански календар. Руска православна црква, најбројнија и најраспрострањенија православна црква на Земљи, до данас користи јулијански календар, као и Српска православна црква, Јерусалимска патријаршија и Света Гора.
НОВА ЦРКВЕНА ГОДИНА МИЛОСТИ ГОСПОДЊЕ
Према посредним подацима хришћанских списа, Први Васељенски Сабор је одредио 1. септембар за почетак црквене године. Смисао почетка црквене године је заснован на дану Христовог читања и тумачењу одређеног старозавјетног текста, као и на датумима дјела првог хришћанског римског цара, Светог Константина Великог, заштитника Цркве Христове на Земљи. У календару Старог завјета мјесец септембар је био почетак нове грађанске године (2 Мојс. 23,16), кад су сабирани плодови и приношени Господу. Господ Исус Христос је у вријеме септембарског старозавјетног празника у синагоги у Назарету из књиге пророка Исаије прочитао ријечи: “Дух је Господњи на мени; зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима; посла ме да исцијелим скрушене срцем; да проповиједам заробљенима ослобођење и слијепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; да огласим годину милости Господње” (Јеванђеље по Луки 4, 18-19; Ис. 61, 1-2). Христово читање у мјесецу септембру ријечи пророка Исаије о оглашавању „године милости Господње“ хришћани тумаче као назначење календарског почетка Нове године у септембру.
Први септембар, почетак црквене године, почетак је и Индикта (латинска ријеч indictio, што значи објава односно почетак године). Термин Идикт потиче од назива државне одредбе Римског царства којом су римски цареви декретом одређивали висину годишњег пореза за издржавање војске Римске Империје. Првобитно је постојао Indictio Caesarea који је вјероватно увео Константин Велики, од када се Индикт званично користио као датум и од када цариградска црква слави први септембар као почетак црквене године. Према црквеном предању, принцип индикције је увео Август Цезар. Календарски петнаестогодишњи циклуси који су започели од Цезара Октавијана Августа, три године прије Христовог рођења, такође су названи индиктима. У вријеме владавине цара Јустинијана I (527-565), увeдено је рачунање времена по индиктима. Појам индикт је почео да се употребљава и као јединица у мјерењу и израчунавању времена историјских догађаја и у датирању државних докумената.
Празник почетка Нове црквене године под називом Начало индикта свједочи о освештаној традицији ромејског календара у хришћанској Цркви. Наиме, да је као старозавјетно и староримско предање у Цркви добило пуноћу божанског смисла. Наиме, Црква је почетку Нове године римског календара дала хришћански смисао. Мјесец септембар је знаменит у хришћанској историји и што је у септембру Свети цар Константин Велики побиједио Максенција, непријатеља хришћанске вјере. Постоји предање да је индикт уведен у црквени календар у знак захвалности равноапостолном цару Константину који је законски забранио прогон хришћана и прогласио слободу хришћанске вјере. Постоји и предање да је цар Константин увео календарско бројање индиктима у христјанизацији римског царства да би прекинуо рачунање времена према „Олимпијским играма“. Грађанска година хришћанског римског царства се рачунала као и црквена година од првог септембра, а упоредо је у календарској култури Ромејског царства практиковано предање јануарске Нове године.
ЈУЛИЈАНСКА ЈАНУАРСКА НОВА ГОДИНА СЛОВЕНСКОГ СВИЈЕТА
Када су руске кнежевине званично примиле хришћанство (988. године) вријеме се рачунало од „стварања свијета” – 5508. године прије Христа, што је било календарско предања и Ромејског царства. Године 1492. московски велики кнез Иван III и Руска православна црква су према црквеном предању одредили 1. септембар за почетак црквене и световне нове године. Последње године 17. вијека император највеће православне словенске и свјетске хришћанске царевине, Петар Велики је 19. децембра 1699. године за почетак године прогласио 1. јануар. Тако је у Руској царевини 1699. година трајала четири мјесеца, а према уведеној новој хронологији почела је 1700. година. Претходно је у западној Европи почетак календарске године помјерен на први јануар, што је слиједио цар Петар Велики. Тако је у Руско царство враћен староримски почетак година од 1. јануара, али је јулијански календар рачунао вријеме од Рождества и Оваплоћења Христовог тако да је и јануарски почетак године представљао календар хришћанске хронологије. Цар Петар Велики је 20. децембра 1699. године издао указ „О прослављању Нове године“, којим је наређено да се године не рачунају „од стварања свијета“, него од Рођења Христовог и нова година не треба да почиње од 1. септембра, него од 1. јануара, као у европским државама. Руска православна црква је почетак календарске године наставила да рачуна и од 1. септембра, а 1. јануар је сматран световним празником.
Цар Петар Велики је као поштовалац европске културе, посебно позитивистичког просветитељства и протестантизма, слиједио пример држава западне Европе, а у указу је навео и примјере православних хришћанских држава које поштују православно хришћанско предање. У Указу Петра Великог је написано: „…У знак тог доброг почетка и новог стољетног вијека, у царствујушчем граду Москви, после дужног благодарења Богу и молитвеног пјевања у цркви, и како ко може у своме дому, по великим улицама и улицама којима пролазе дворјани, племићи, у домовима људи истакнутог духовног и световног ранга, испред врата направити украсе од дрвећа и грана бора, смрче и клеке, по угледу како је урађено на Гостином Двору, или коме је како подобније и пристојније, у зависности од мjеста и врата, а људима сиромашним како ко може по најмање дрвце или грану на капију…“ На Црвеном тргу је заказан ватромет – „ватрена забава“ и наређено је „пуцање топова и мускета и испаљивање ракета у двориштима“. Становницима Москве је наређено да ноћу од 1. до 7. јануара „чувају ватру“ од дрвета, шибља или сламе и да пале смолу у бурадима, да направе празнично осветљење.
Примјер Руске царевине су слиједиле мале православне краљевине и уводиле први јануар као почетак календарске нове године. Тако су православни хришћани, у православном празничном поретку јулијанског календара, поред Црквене Нове године почели празновати и почетак календарске царске јулијанске Нове године. У претходном стољећу, вијеку програмског поједностављивања и профанисања повијести и црквеног предања, на Западу и на Истоку, у име пословно-потрошачког прагматизма, антихришћанског атеизма, позитивист
Објави коментар