Селекција трећег позоришног фестивала Театар на раскршћу

Народно позориште Ниш трећу годину заредом организује Фестивал драме и позоришта балканског културног простора такмичарског карактера, под називом „Театар на раскршћу“. Фестивал ће се одржати у Нишу од 5. до 12. септембра 2022. године.

Фестивал ће свечано бити отворен 5. септембра извођењем представе Душана Јовановића ОСЛОБОЂЕЊЕ СКОПЉА, у режији Горчина Стојановића, копродукција Народног позоришта Ниш и Народног позоришта Лесковац.

 241636510_2268248979978339_4264219390115611803_n.jpg

Селектор Фестивала проф др Влатко Илић одабрао је шест представа из Србије и земаља у окружењу за главни, такмичарски део Фестивала:

ХРВАТСКИ ПУТ КА СРЕЋИ, ауторски пројекат редитеља Бобе Јелчића, Сатиричко казалиште Керемпух, Загреб, Хрватска (6. септембар);

Август Стриндберг, ГОСПОЂИЦА ЈУЛИЈА, режија Харис Пашовић, Опера и театар Мадленианум, Београд, Србија (7. септембар);

Елфриде Јелинек, RECHNITZ – АНЂЕО УНИШТЕЊА, режија Сабин Митрекер, Сарајевски ратни театар САРТР и Хрватско народно казалиште у Мостару, Сарајево, БиХ (8. септембар);

Јоханес фон Тепл, ОРАЧ И СМРТ, режија Силвиу Пуркарете, Народно позориште у Јашију, (“Vasile Alecsandri” National Theatre in Iasi), Јаши, Румунија (9. септембар);

MY NAME IS GORAN STEFANOVSKI, режија Бранислав Мићуновић, НУ Драмски Театар Скопље, Скопље, Република Северна Македонија (10. септембар);

ВИТЕЗОВИ ЛАКЕ МАЛЕ, ауторски пројекат Андраша Урбана, позориште „Деже Костолањи“  (“Kosztolányi Dezső”), Суботица, Србија (11. септембар).

На затварању Фестивала 14. септембра, публика ће имати прилику да погледа представу Мартена Ван Хинта КРАЉИЦА ДИСКА, у режији Маржори Бостон и Мартена Ван Хинта, у продукцији Rightsboutnow Inc иХартефакта, која ће бити одиграна у част награђених.

Том приликом ће бити и свечано додељене награде за најбољу представу, режију, четири глумачке награде, за костимографско и сценографско остварење, за оригиналну сценску музику, за сценски покрет, као и специјална награда Фестивала. Осим ових, додељују се и награда округлог стола критике и награда жирија новинара.

Поред шест такмичарских представа и представе у част награђених, биће организован и богат пратећи програм који ће накнадно бити објављен: разговори о представама, трибине, промоције књига, представљање уметника и изложбе...

Фестивал „Театар на раскршћу“ има за циљ афирмацију сличности и разлика културног идентитета држава и народа који деле исти културни простор, афирмацију државе Србије и града Ниша као места раскршћа европских и светских путева, јачање међународне културне размене, промовисање позоришне уметности балканског културног простора, као и размену идеја и позоришних пракси.

 

Весници новог доба

Фестивали играjу посебну улогу у неговању и развитку позоришног живота jедне земље. Они су прилика да љубитељи театра погледаjу представе коjе би иначе, могуће jе, пропустили. Позоришним ствараоцима приказивање своjих дела новоj публици представља нарочито задовољство, при чему jе опште познато да фестивале одликуjе нарочита атмосфера, услед коjе извођења представа често попримаjу особен квалитет. Фестивали, уз то, доприносе и развоjу места у коjима се одиграваjу. Градови се уписуjу на културну мапу jедног поднебља, а прилив гостиjу повољно утиче и на њихову економиjу. Напослетку, фестивали ће стручноj jавности, као и гледаоцима, уколико пажљиво промисле њихов програм, омогућити и стицање различитих увида у вези са одликама позоришне уметности данас али и перспективама њеног развоjа. У том смислу, требало би се осврнути и на период за нама, током коjег су настале представе у селекциjи овогодишњег Театра на раскршћу.

Ванредне мере коjе су условљавале друштвени живот, увођене током више периода а сходно динамици развоjа глобалне пандемиjе, утицале су и на то да са нестрпљењем очекуjемо позориште коjе ће настаjати у времену тзв. нове нормалности. Ово ишчекивање, чини ми се, било jе скопчано и са надом да ће театар имати снаге не само да се опорави, већ и да се трансформише на начин коjи ће га изнова сместити у средиште живота заjеднице – било да jе реч о локалним заjедницама или савременом, глобализованом свету. Данас, када нове кризе потресаjу свет, уз све озбиљниjе еколошке претње, уочљиве су две доминантне развоjне тенденциjе позоришне уметности. Са jедне стране приметна jе све већа комерциjализациjа театра коjа се огледа у стварању представа за коjе се очекуjе да ће имати успеха, пре свега код публике али и у свету позоришта. Друкчиjе од њих, иако не нужно супротстављене наведеним продукционим принципима, jесу представе коjе се издваjаjу као уметнички вредне. Њих, готово по правилу, одликуjе снажан ауторски печат, и то када су у питању све професиjе заслужне за реализациjу jедног позоришног дела.

У селекциjи главног програма трећег по реду фестивала балканског културног простора Театар на раскршћу нашле су се управо такве, естетски вредне, ауторске представе, из земаља у окружењу и Србиjе. Међу њима су и два – искористимо већ установљену синтагму у нашоj стручноj jавности, ауторска проjекта. Витезови Лаке мале у режиjи Андраша Урбана, Позоришта „Деже Костолањи” из Суботице, представља аутоирониjски осврт на актуелни свет позоришта, коjи с изузетним успехом демонтира проjекат грађанске (аутономне) уметности, показуjући управо сценским средствима како jе жеља за одређеним позориштем нераскидиво повезана са визиjом друштва у целости, односно, њоj одговараjућим идеолошким и политичким поретком. У ауторском проjекту редитеља Бобе Jелчића, Хрватском путу ка срећи, из Сатиричког казалишта Керемпух из Загреба, мотив потраге за срећом се промишља у односу на промене коjу су захватале друштвени живот током већег дела повести Хрватске. Особена динамика између тога шта сматрамо сфером интиме, с jедне стране, и великих историjских догађаjа са друге, опредмећуjе се посредством читавог репертоара сценског изражавања – гестова, тела и призора, уз сасвим мало текста, на духовит и дирљив начин.

Међу представама коjе ће публика у Нишу бити у прилици да погледа jесу и две инсценациjе великих драмских дела. Поставка Стринбергове Госпођице Jулиjе у режиjи Хариса Пашовића, из београдског позоришта Мадленианум, пропитивање односа моћи, своjствених социjалним нормама, а тиме и позоришним конвенциjама, смешта су у савремени контекст, услед чега родне и класне релациjе у друштвима са наших простора постаjу видљивим на jедан друкчиjи начин. Питања коjа су од посебног значаjа за балкански културни простор покреће и представа Rechnitz – Anđeo uništenja, коjу jе према тексту Елфриде Jелинек режирала Сабина Митерекер (Sabina Mitterecker), у копродукциjи Сараjевског ратног театра САРТР и Хрватског народног казалишта Мостар. Ово позоришно дело jе одличан пример савременог театра коjи практички испитуjе могућности и домете сопственог медиjа, хватаjући се притом, и формално и садржински, у коштац са наслеђем постратних друштава, те изазовима сећања, и говорења о злочинима, њиховим жртвама и починиоцима.

Jош две представе обележене изразитим ауторским поетикама нашле су се у селекциjи главног програма овогодишњег фестивала. Представа Драмског театра Скопље My name is Goran Stefanovski, чиjу ауторску адаптациjу текста потписуjе Бранислава Илић, а режиjу Бранислав Мићуновић, своjеврсни jе омаж опусу Горана Стефановског. Уз то, ово пажљиво, и с изузетном вештином, грађено позоришно дело бави се jедном од великих тема нашег доба и наших простора – оно jе прича о одласку и повратку, напуштеном и измењеном завичаjу. Смрт и орач на сцену Народног позоришта „Васил Александри” из Jашиjа поставља jедна од наjистакнутиjих позоришних фигура у Румуниjи, редитељ Силвjу Пуркарете (Силвиу Пурцарете). Посебан квалитет ове представе, настале према хуманистичкоj поеми Jоханеса фон Тепла из касног средњег века и то у времену jедног антихуманистичког расположења, jесте њен jединствен jезик, коjи с успехом ускршта нове технолошке могућности и традиционална позоришна изражаjна средства.

Потреба да се у данашњег свету позоришта нагласи ауторство, а по аналогиjи са концептом ауторске кинематографиjе с половине прошлог века, произилази несумњиво из прилика у коjима се театар ствара, опажа и вреднуjе. У кинематографиjи, то jе био начин да се установи разлика између филма као уметничког исказа и комерциjалне кинематографиjе, затим сериjских забавних или рекламних филмова, порнографског или пропагандног филма, и сл. Оваj напор, нераскидиво повезан са великим филмским фестивалима, успео jе да успостави засебно подручjе производње, дистрибуциjе и приказивања кинематографских остварења, делимично независно од филмске индустриjе коjа jе преузела примат. Позоришни фестивали, а њих jе несумњиво све више, мораjу на себе преузети сличан задатак – мрежа фестивала коjа у свему почиње да се изjедначава са мрежом позоришних институциjа, коjе се с мањим или већим успехом носе са изазовима трансформациjа кроз коjе пролазе, мора неговати, назовимо га – ауторски театар, водећи се притом начелима естетске вредности, jер се у супротном у потпуности препуштамо законитостима тржишта сходно коjима се уметност препознаjе jедино уколико поприми карактеристике робе.  

Влатко Илић

Tagovi

Komentari (0)