Програм покоља и - покајања – употреба јасеновачког геноцида

c2fcb1e8d01c0ee8c590ab4d454b36dd.png

Објављено од Огњен Војводић



Поводом поновљене изјаве патријарха Иринеја да није вријеме да папа посјети Србију и залагања шефа српске дипломатијада папа посјети Србију.

40b0b-alexandernevsky-priest.jpg

ПРОГРАМ  ПОКОЉА  И  ПОКЛОЊЕЊА

„Папа би требало прво да се поклони жртвама Јасеновца, па онда да дође Србију“. Тако поводом предлога о папиној посјети Србије резонује религиозно равнодушан и вјерски необразован Србин. Када би странац чуо такав српски став могао би помислити да је Јасеновац мјесто недавног терористичког напада или појединачног ратног злочина радикализованог римокатолика према православним Србима. Али, не би претпоставио да је Јасеновац био централни концентрациони логор у римокатоличко-нацистичкој Независној држави Хрватској у програму холокауста, у којем је у току Другог свјетског рата са благословом и учешћем римокатоличког клира спровођен геноцид над српским народом, у коме су постојали посебни логори за дјецу, у којима је убијено преко сто хиљада дјеце, а укупан број убијених Срба у систему логора на подручју НДХ до краја рата достигао преко милион жртава.

Такав `српски` став је неразуман и неморалан, етички и политички погрешан. У религиозним и разумним народима жртве геноцида су посебно поштоване, а жртве вјерског прогона су уписане у канонизовани поменик мученика за вјеру. Код великог броја Срба, обезбожених и људски деградираних у режиму југословенске анационалне и атеистичке идеолошке индоктринације, геноцид над српским народом у пројекту холокауста се политички употребљава као средство евроинтеграција и у програму папских посјета. Познато је да велики број Срба тежи учлањењу у Европску унију не ради очувања својих националних и вјерских вриједности, политичких права и економије, него из равнодушности према религији и родољубљу, и екстремних идеолошких назора о разградњи државе и народности.

c3672-images.jpg

„Српски“ предлог да се папа поклони жртвама у Јасеновцу прије посјете Србији је сервиран у контексту програмски погрешно постављеног питања: «Зашто се неки Срби толико боје папине посјете, ако су сигурни у своју вјеру и идентитет?». Заправо, прозелитски постављеног питања ради релативизовања религиозних разлика православља и римокатолицизма, стварања погрешне представе о узроцима супротстављености православља и папизма. Сврха предлога да се папа поклони жртвама геноцида у Јасеновцу јесте и релативизовање религиозног разлога геноцида над српским народом. Такође, сврха таквог предлога је и релативизација религиозних разлога рата између Срба и Хрвата, да би се папски прогон православних Срба приказао као ратовање Срба са комшијама католицима услед националног неспоразума или сукоб недовољно христијанизованих балканских народа.

 8a239-inkvizic2_display.jpg

Подсјетимо, под знамењем и благословом римокатоличког понтифика почињена су три геноцидна погрома православних Срба у 20. вијеку – у Првом и Другом свјетском рату, крајем вијека потпуно протјеривање српског народа са простора Крајине и Далмације тј. данашње државе Хрватске. Ватикан је први признао сецесију Словеније и Хрватске из Југославије и благословио почетак ратног разарања Југославије. Тиме је хрватски и словеначки сецесионизам и напад на српски народ на подручју Хрватске добио државно и духовно међународно евроатлантско право. Ватикан је тако трећи пут у 20. вијеку прогласио крсташки рат против православља и предао православне Србе суду инквизиције евроатлантске алијансе. Три геноцидна погрома над српским народом у 20. вијеку овјерени су на крају вијека НАТО бомбардовањем Србије и Црне Горе, као заједничким подухватом римокатоличког и атлантистичког програма „милосрдни анђео“. У двадесетом вијеку српски народ је под крижарским походима папско-протестантске Европе поднио више жртава него за петсто година османске окупације.

Национални сукоби Срба и Хрвата последица су римокатоличке мисије међу православним Словенима, а не националне нетрпељивости генетски и језички истог народа. Папски прозелитизам према православним Србима је спровођен од средњег вијека, према политичким и мисионарским могућностима, а послије рушења православне руске царевине против српског народа је покренута геноцидна офанзива, која је спровођена до краја прошлог вијека, у мјери слабљења заштитничког утицаја Русије према српском народу.

ПАПСКО  ПОХОЂЕЊЕ  ДРЖАВА ВОЈНО-ВЈЕРСКЕ АЛИЈАНСЕ

Војно-вјерска стратегија римокатолицизма и евроатлантске војне алијансе се данаснескривено прокламује као евроатлантско начело и норма новог светског поретка, као што је усредњем вијеку била прокламована стратегија крсташких војних похода. Папско-протестантски евроатлантски пакт се у прошлом вијеку показао отворено у савезу Вашингтон-Ватикан у кампањи рушења Совјетског Савеза и напада на српски народ.

Screenshot 2021-02-28 at 18.19.52.png
Сцена из филма Сергеја Ензештајна „Александар Невски“ – латински крижари у бојном строју

Институција папизма од средњег вијека представља програм божанског образложења европског експанзионизма. Амерички експанзионизам се, такође, постулира на папско-протестантском праву мисије хришћанства, као и мисије ширења демократизма. Тако у програму својих посјета папа посјећује православне државе које су или чланице, или су у процесу прикључивања НАТО алијанси. Тако је у истом програму папа посјетио Румунију и Бугарску, или касније Грузију и Македонију (народе и државе у којима живи 2,1 одсто римокатолика). Папска мисија `меке моћи`, задобијања савезништва православног свештенства, постиже различите религиозне резултате. Грузијска црква је поводом папске посјете, упркос напорима про-НАТО политичара партије на власти, обзанила народу да не учествује у папским мисама и проповједима. Противљење бугарског патријарха папској посјети ријешено је политичком пријетњом про-НАТО бугарског руководства бугарском патријарху. Screenshot 2021-02-28 at 18.21.08.png 

Право првог међу једнакима, које је римском патријарху, као представнику једине патријаршије у Европи, додијељено на Халкидонском сабору због изражених паганских обичаја на подручју Европе и значаја старе римске престонице, злоупотребљено је у сврху европског експанзионог колонијализма. После одвајања од матичне Источне Цркве у ХI вијеку, римски патријарх (папа) се самокрунисао првосвештеничком круном. Затим се самопрогласио сувереном војне и вјерске власти, и прогласио право на прозелитизам и `свети рат`, што повјесно памтимо као крижарске ратове. `Непогрешив’ у вршењу вјерске и политичке власти, папа се прогласио и првим у области науке, што знамо и из историје ломача. Постулат папског учења је догмат о папском примату, прејемству на неограничену духовну и земаљску власт, глобалну религиозну и политичку саборност, и географску сакралност `свете столице` у Риму, као мјесту посебне благодати, из чега је изведен догмат о непогрешивости римског потифика, као Христовог намјесника у Ватикану, као видљивој глави цркве на Земљи. Папа од тада више није само поглавар једне од религија са којом можемо успоставити однос толеранције и равноправних религиозних односа, већ самопроглашени суверен световне и `божанске` васељенске власти.

Зато одлазак у Ватикан или `домаћинско` дипломатско дочекивање папе представља признавање папског примата, вјерског и политичког ауторитета римокатолицизма, а одрицање православног Светог Предања. Зато прихватање папског „поклоњења“ и „покајања“ представља прихватање папског патернализма. Папске посјете римокатоличким и неримокатоличким народима представљају духовну доктрину државне дипломатије Ватикана, која је по римокатоличком учењу обавезујућа за државе војно-вјерског евроатлантског савеза. Институција папске посјете је и програм иницијације иновјерних, као и религиозно ритуално папско „покајничко“ поклоњење жртвама у име римокатолицизма, као и папско `апостолско` прање ногу подређенима и мирјанима, и представља печат папског покровитељства.

 Screenshot 2021-02-28 at 18.20.12.png

Признавање папског примата представља признавање папског права на војно-вјерски интервенциознизам, и на католички континуитет римског империјализма. Данас не постоје владари са таквом титулом свјетске моћи, осим америчког предсједника у пренесеном значењу, чија доктрина моћи изражава протестантски програм папизма. Према православном богословљу, папа је први протестант и религиозни реформатор хришћанства, а протестанти су религиозна реакција и блудни синови папизма. Теорија о `америчкој изузетности`, на којој се заснива идеологија америчког империјализма, теолошка је теорија и непосредна последица догме о папском примату. Протестантизам је примијењени папизам, папска ‘света самовоља’ пренесена персонално на сваког просјечног протестанта, као идеологија индивидуализма – `свете` слободне воље у односу на опште и Свето; у којој се сваки Европљанин поставио патерналистички према свијету као мали папа, `непогрешив` у намјерама на путу планетарног прогреса.

 

ДУХОВНА ДЕМАГОШКА ДОКТРИНА `УНУТРАШЊЕГ ДИЈАЛОГА`

Предлог да се папа прво поклони жртвама геноцида у Јасеновцу ако хоће да посјети Србију, дио је духовне доктрине `унутрашњег дијалога` у контексту затварања `косовског питања`, у контексту и континуитету конструисања колонијалног `компромиса` у процесу евроинтеграција Србије без Косова и Метохије. Признавање `самопроглашене` државе Косово и признавање папског примата римског понтифика један су повјесно-политички процес. Неизјашњавање државе Ватикан о статусу `самопроглашене државе` Косово дио је доктрине `унутрашњег дијалога` о питању Косова, конструисања колонијалног компромиса и одрицања од окупиране отаџбине. Упоредо са папском пропагандом према православним Србима о наводном неизјашњавању о статусу `државе Косово`, папа Франциско је званично угостио све званичнике `самопроглашене државе Косово`, од Харадинаја и Тачија, до албанских римокатоличких свећеника на Косову и Метохији који на терену спроводе практичну политику признавања државе Косово.

 d28da-bigger-papal-nuncio-orsenigo-1.jpg

Неизјашњавање Ватикана о статусу „државе Косово“ представља традиционалну тактику унијатске мисије према православним Србима. Србима се приказује како држава Ватикан поштује међународни правни поредак, прије свега политички, духовно-историјски идентитет, интегритет и суверенитет Србије, због чега би требало да Срби и држава Србија буду захвални Ватикану. Наводно непризнавање “државе“ Косово је наставак југословенске стратегије којом римокатоличка мисија српски народ у ужој Србији политички подводи ради превођења у унију; што представља примјењивање на ужу Србију нацистичке стратегије НДХ, прокламоване од хрватског министра вјера: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо покатоличити и претопити у Хрвате.“ Screenshot 2021-02-28 at 18.21.58.png

Исти политички програм је и српско-хрватски `унутрашњи дијалог` о римокатоличкој канонизацији бискупа Степинца – религиозног идеолога јасеновачког геноцида. Неизјашњавање Ватикана о статусу `државе` Косово и канонизацији бискупа Степинца, као и програм поклоњења папе јасеновачким жртвама прије посјете Србији, један су политички и прозелитски програм евроатлантских религиозних и политичких интеграција православног српског народа. Шта сада Ватикану -на његовом путу заокружења планетарног поглаварства и религиозног рјешавања православног `проблема` на Балкану и Истоку покатоличењем нових православних народа -стратешки значи балканска хибридна хрватска поданичка нација, крвавих руку и прошлости у име римокатолицизма? Хрватска је примљена у Европску унију са ријешеним православним питањем, стога су приоритет папске спољне политике сада православни Срби у Србији, Српској и Црној Гори. Такву стратегију су предложили и српски пропапски црквени и државни званичници, да се не би прекинула сарадња са Ватиканом као фактором евроатлантских интеграција, да се после папског признавања `државе Косово` и коначне канонизације Алојзија Степинца, не би међу Србима појачала прврженост православљу, али и православној Русији.

 

ПОКАЈАЊЕ  ПУТЕВИМА  ПОКОЉА `ПРОЧИШЋЕЊА`

Предлог да се папа прије посјете Србији поклони жртвама геноцида у Јасеновцу представља и религиозну пропаганду папског `покајања`, папистичке популистичке пастирске праксе послије Другог свјетског рата. Програм папиних поклоњења мјестима геноцида, почињених у име папизма, програмско је прављење пролаза папском прозелитизму у народима који су претрпјели геноцидне погроме, од крижарских ратова до данас, од Јерусалима до Јасеновца. Институција инквизиторског истребљења `невјерничких` и `кривовјерних` народа, а потом поклоњење папе и папских прелата путевима `покоља прочишћења`, повјесна је пракса папског прозелитизма. Позната је папска духовна доктрина сазивања крижарских ратова као божије воље и мисије ‘милосрђа’, изливања ‘божије правде’ и силе на ‘кривовјерне варваре и шизматике`. `Света` стратегија `свете европске алијансе` и `свете столице` према ваневропским расама и религијама подразумијева спровођење колонизаторског религиозног програм `спасења`.

 9a9af-11139922_996631677023470_519394177_n.jpg

Народе, племена и појединце који нису добровољно прихватили папску препоруку праве вјере, папа предаје `огњу очишћења`, светој ватри свете инквизиције. Као у средњем вијеку што је инквизиција „грешнику“ или „заблудјелој“ заједници препоручивала покајање, а потом се „кривовјерник“ на мукама „кајао“, послије чега се његово тијело предавало `огњу прочишћења` на ломачи, тако се данас спроводи иста процедура, али лишена религиозног ритуализма. Такође, `заблудјеле` заједнице су предаване програмском погрому `прочишћења`, инквизиторском интервенционизму истребљења, који се данас не спроводи уз ретроградни религиозни ритуализам, већ уз модерну медијску мисију и популарни филмски спектакуларизам уништења „злих“ народа и племена.

 Screenshot 2021-02-28 at 18.21.31.png

Према римокатоличкој теолошкој теорији и духовно-државној дипломатији, посебан третман се спроводи према православнима као расколницима – `шизматицима`. Према православнима се примјењује посебан прозелитски програм, као према јеретицима које је потребно привести `покајању`. Пошто је православље препрека папском поглаварству, и као свједок самопроглашења `папског примата`, `папског` узурпирања првосвештеничких права и васељенске власти римских царева, `спасавање` православних подразумијева сва средства: ритуална спаљивања `јеретика`, крижарске ратове и подстицање исламских племена на рат против православних `кривовјерника`.

Послије почињеног `прочишћења` православних, папа чини поклоничка путовања путевима `прочишћења`, да преко спржене земље `огњем очишћења` поражене и `покајане` народе подигне папским покровитељством. Зато је папа Јован Павле II Војтила 1998. године посјетио Хрватску и прогласио бискупа Алојзија Степинца за блаженог, а његов наследник Бенедикт XVI је о Степинцу написао да је био један божији Хрват каквог је Данте опјевао у последњем пјевању „Раја“ у „Божанственој комедији“. Kада је Српска православна црква уписивала у календарски поменик јасеновачке жртве, тада је римокатоличка заједница надбискупа Степинца уврстила у римокатолички календар светих мисионара римокатолицизма.

Злодјела инспирисана идеологијом римокатолицизма и предвођена папским мисионарима никада нијесу осуђена у папској духовној доктрини, напротив, него накнадно канонизована концилима. Војно-вјерске ватиканске походе “аболирао“ је Први ватикански концил 1870. године, проглашењем догмата о непогрешивости римског папе; што је потврдио Други ватикански концил 1962. године, прокламујући догмат о безгрешном човјеку папи. Проглашена су тако за безгрешна сва у папско име почињена и будућа недјела. Геноцид почињен у Првом и Другом свјетском рату над православним Србима у таквој перспективи добија другу `духовну` димензију. Зато у Хрватској умањују број жртава геноцида и прослављају јасеновачки геноцид, као и протјеривање пола милиона Срба са подручја Хрватске у евроатлантској војној операцији 1994. године. Пошто је држава Хрватска протјерала преостале православне Србе, примљена је у Европску унију као држава са ријешеним религиозним и политичким православним питањем, што је за учлањење у ЕУ представљало предност, а не проблем и приговор у процесу учлањења.

Институција инквизиције је у `реформацији` и `просветитељству` преформулисана у ‘непогрешиви’ међународни суд правде, у папско-протестантски секуларни суд међународне мисије империјалног и историјског права пресуђивања ваневропским вјерама и народима. Данас европски супервизори, у преговорима са српским политичарима о чланству у ЕУ, као некада врата Ватикана, показују врата Брисела, као спас од европских економских санкција и исламске инвазије. Српски политичари позивају папу да посјети Србију, потписују ватиканске и бриселске споразуме, декламују хуманистичке и папско-протестантске теорије прогреса, не знајући ништа о природи и сврси папских посјета. Заправо, не знајући да српском народу, после признавања папско-протестантског повјесног и политичког права на васељенску власт, по законима светог интервенционизма следује предавање ИСИЛ-у као инквизиторској ватри ‘прочишћења’, као што је у средњовјековној европско-османској геополитичкој империјалној подјели православно средоземље предато османлијама.873b5-nazi-salute_big.jpg

Када Ватикан даје некоме неко право то је увијек колонијално право и духовни данајски дарови. У одређеним политичким околностима, потписивање споразума са НАТО-ом би се могло оправдати попуштањем надмоћнијем војном непријатељу ради физичког опстанка народа, али потписивање пакта са папством представља добровољно одрицање државне и духовне суверености, признавањe политичког и религиозног права евроатлантског колонијализма. Залог ослобођења од војног ропства је очување духовне слободе и суверености, вјерског и повјесног права на ослобођење од окупатора. Учлањење у унију народа и држава папског пастирског похођења представља признавање политичког и повјесног права и континуитета католичком колонијализму, као духовној доктрини евроатлантског интервенционизма, а која се данас спроводи у форми принудног `добра` демократизма.

7663a-4573352_b947ae83b0_l.jpeg

Ватиканска `дубока држава` се не налази у зидинама Ватикана већ пространством планете. Ватикан у Риму је алегорија и симбол светске римокатоличке државе, којој су Словени римокатолици чувари границе према православном простору, али и средство мисије и инквизиције. Као словенски унијати, хрватски римокатолици религиозним радикализмом ремете унијатску мисију међу православним Србима, онемогућавајући мисију у којој би папски прелати и папа на јасеновачким хумкама служили мисе `покајања` и поклоњења са православном паством. Садашњи папа, као и његови претходници, мисију `меке моћи` прилагођава могућностима и моћима евроатлантске алијансе. Тренутно, папа предлаже политику помирења са православљем и поклоњења православним жртвама римокатолицизма и нацизма, јер је православна Русија васпоставила своју војну и вјерску снагу и прекинула једнополарну војнo-вјерску доминацију евроатлантске алијансе. Зато папина католичка коначна канонизација Косова и Степинца чека повољније политичко и вјерско ватиканско вријеме.

Tagovi

Komentari (0)