Пише Огњен Војводић
Нови Устав Црне Горе је уникат по питању одредбе о службеном језику – једини у којем језик којим говори већина становника, српски, није службени језик. Међутим, уникалност Устава Црне Горе по питању језичке политике представља континуитет југословенске језичке политике, од формирања Краљевине Југославије, затим Социјалистичке Југославије, до бивших југословенских република које и после распада Југославије спроводе југословенску језичку политику преименовања српског језика.
У југославенском језичком пројекту државе „троименог народа троименог језика“, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца – Краљевини Југославији, а потом у Социјалистичкој Југославији, федерацији шест „народа и народности“, спровођен је инжењеринг на српском језику и народу. Уставом Краљевине Југославије је установљен троимени “српско-хрватско-словеначи језик“, а потом је српски језик двоименован у “српско-хрватски“, чиме је први пут релативизован назив српског језика на простору краљевина Црне Горе и Србије, Боке и Српског Војводства. Социјалистичка Југославија је наставила југословенски језички програм двоименовања и вишеименовања српског језика у новим републикама нових политичких нација. Зато политички називи језика у Југославији не потврђују постојање посебних језика – то су називи условљени и настали на основу политичке и вјерске идеологије нација које су именовале језик како би њиме потврдиле свој нови идентитет. После распада Југославије први примјер преименовања српског језика у југословенским републикама је био од стране муслиманске заједнице српског поријекла у Југославији која је прогласила нови назив свог „народа“ – Бошњаци, а српски језик којим сви говоре су назвали Босански.
Назив службеног језика у Црној Гори је до 2007. био „српски језик“, што је било назначено у 9. члану Устава Републике Црне Горе из 1992. године: У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора. Девети члан Устава Црне Горе из 1992. о називу језика представљао је повратак континуитету културне политике Краљевине Црне Горе, после распада југословенског језичко-државног пројеката, у којој је службени језик био српски а службено писмо ћириличко. У краљевини Црној Гори службени језик је био српски, а писмо ћириличко. У Закону о Народнијем школама Краљевине Црне Горе, штампаном на Цетињу у Краљевској државној штампарији 1911. године, пише: „Члан 1.Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу.“ Српски језик је у Црној Гори у народу називан српски и у вријеме Југославије када је званично именован као „српскохрватски“. Усвајањем новог Устава Црне Горе, 19. октобра 2007. године, српски језик је преименован и као назив службеног језика Црне Горе је установљен назив „црногорски језик“.
Политички пројектованим пописима становништва смањиван је број припадника српског народа ради постизања „равноправног“ броја становника три, а потом шест југословенских конститутивних политичких нација. Пописи становништва Социјалистичке Југославије свједоче како је политички програмски мијењан идентитет српског народа преименовањем назива српског језика, што је спровођено и после распада Југославије од стране југословенских комунистичких кадрова.
Према попису становништва у Краљевини Црној Гори 1909. године српским језиком говори (95%) становништва. Према попису 2003. године, који је рађен са намјером да се форсира назив језика „црногорски” (унесена је рубрика за опредјељење: српски, црногорски…, тако да је требало заокружити наведен назив језика), али и поред политичких притисака за српски језик се опредијелило 63, 49%; црногорски 21,96% (од укупног броја оних који су се национално изјаснили као Црногорци 156. 374, тј. 58, 42% је навело српски као матерњи језик). Према попису из 2003: национално опредјељење (Црногорци 43,16%; Срби 31,99%; Бошњаци 7,77%; Албанци 5,03%; Хрвати 1,10%…); језик (српски 63,49%; црногорски 21,96%; албански 5,26; бошњачки 3,21; босански 2,229; хрватски 0,45; неизјашњено 2,24%…). Од укупног броја оних који су се национално изјаснили као Црногорци 156.374 (58,42%) навело је српски као матерњи језик, док је црногорски навело 106.214 лица; од укупног броја Срба 197.684 (99,63%) навело је српски језик као матерњи; од укупног броја Југословена 1.705 (91,67%) навело је српски као матерњи језик; од укупног броја Албанаца 30.382 (97,49%) навело албански језик као матерњи; од укупног броја Бошњака 18.662 (38,73%) је навело бошњачки језик као матерњи, 13.718 (28,47%) је навело босански као матерњи, 12.549 (26,04%) је навело црногорски, а 2.723 (5,65%) је навело српски језик као матерњи; од укупног броја Муслимана 13.627 (55,34%) навело је црногорски као матерњи, 8.696 (35,31%) навело је српски за матерњи језик, 1.094 (4,44%) бошњачки, 414 албански и свега 282 лица је навело босански језик као матерњи; од укупног броја Хрвата 2.529 (37,13%) навело је српски за матерњи, 2.438 (35,80%) хрватски и 1.375 (20,19%) црногорски језик.
Према попису из 2011. године опет се за српски опредијелило 42,88% (и овај пут је немали број оних који су се национално опредијелили као Црногорци, али и Бошњака…, писао језик – српски), за црногорски се опредијелило 36,97% (босански 5,33%; албански 5,27%; бошњачки 0,59%; хрватски 0,45%). Попис 2011: национално опредјељење (Црногорци 44,98%; Срби 28,72%; Бошњаци 8,56%; Албанци 4,91%; Роми 1,01%; Хрвати 0,97%); језички састав (српски 42,88%; црногорски 36,97%; босански 5,33%; албански 5,27%; бошњачки 0,59%; хрватски 0,45%). Тако је српски (за који се опредијелила већина) постао „равноправан са хрватским за који се изјаснило 0,45% становника, а неравноправан са „црногорским” за који се опредијелило мање говорника.
Пошто су спровели правни прогон, власт је мимо знања јавности систематски спроводила одузимање права становницима који су се изјаснили да говоре језик под називом српски. Оно што је формално-правно српски језик задржао („језик у службеној употреби”, у оквиру четвороименог назива наставног предмета), у пракси се програмски уклањало. Прије него што је усвојен нови Закон о општем образовању (дакле, онај у којем је усвојен назив за наставни предмет црногорски-српски, босански, хрватски), Завод за уџбенике је штампао уџбенике на чијим корицама је писало „црногорски језик” (непосредно прије почетка школске године). Требало је да остану ван употребе након усвајања новог Закона о општем образовању и васпитању, међутим, мимо свих договора, ови уџбеници нису повучени, постепено су почели да се намећу школама да и дјеца која су пописом опредијељена као говорници српског језика уче из уџбеника на којима пише „црногорски језик”.
ПРОЦЕС ПОЛИТИЧКЕ ПРОМЈЕНЕ НАЗИВА СРПСКОГ ЈЕЗИКА У ЦРНОЈ ГОРИ
Нази српски језик је одстрањен и из новог Статута Универзитета Црне Горе усвојеног фебруара 2005. године, у Правилнику докторских студија (члан 11) је потенциран термин „службени језик” (према дистинкција у Уставу: „службени језик” – „језик у службеној употреби”, формираној да се „језику у службеној употреби” одузме службена употреба) („Извjештаjи, оцjена и друга документациjа, као и докторска дисертациjа односно докторски умjетнички проjекат, пишу се на службеном jезику и на енглеском jезику ако jе лице коjе се не служи службеним jезиком члан комисиjе и учествуjе у поступку приjаве, израде или одбране докторске дисертациjе као завршног диjела студиjског програма коjи се реализуjе на службеном jезику…”). На сајту Владе Црне Горе, Министарства просвјете и Министарства науке, Универзитета Црне Горе, Филозофског факултета, за опцију „контакт” могуће је одабрати од језика: „црногорски језик“, „енглески језик“, тако да са званичним институцијама у Црној Гори можете успоставити контакт само „црногорским“ или „енглеским језиком“, али нема опције под називом српски језик како је већина становништва у попису назвала свој маерњи језик. Дакле, нити једну службену поруку и преписку није могуће формално-правно у Црној Гори обавити под називом српски језик.
Године 2004. промијењен је назив школског наставног предмета од Српски језик у Матерњи језик, што је била основа програмске промјене назива српског језика. Назив српски језик је уврштен у четвороимени назив наставног предмета, да би се „четвороимени” назив свео на црногорски. Новим Уставом је проглашен нови назив службеног језика у Црној Гори – „црногорски језик” , а називи српски, босански, хрватски за језике у „службеној употреби”. Године 2010. су штампани Граматика и Правопис „црногорског језика”. Граматика црногорског језика је рађена према Граматици хрватског језика за средњу школу. Писци Граматике и Правописа црноорског језика су хрватски лингвисти (Силић и Прањковић), Украјинка (Људмила Васиљевна) и Бошњак Аднан Чиргић из Црне Горе. Почетком школске 2010. године, усвајањем Закона о општем образовању, након преговора власти и опозиције, прихваћен је назив наставног предмета – Црногорски-српски, босански, хрватски.
*
Питање назива српског језика у Црној Гори је политичко питање од успостављања Краљевине Југославије и спровођења југословенске језичке политике и на простору Црне Горе. Филолозима и историчарима је познато да југословенски језички пројекат нема полазишта у историји Црне Горе до формирања Југославије 1918. године. У Уставу Краљевине Југославије српски језик је троименован у српско-хрватско-словеначки а потом двоименован у „српско-хрватски“. Краљевина Југославија је Уставом преименовала српски језик, изједначила латинично и ћирилично писмо у програму латинске мисије којој се православни народ у Црној Гори вјековима одупирао колико и отоманској окупацији. Југословенском језичком политиком су били затечени Срби у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини, Крајини и Македонији, Косову и Метохији. Мало је Срба знало каква се креација крије у пројекту југословенског монархо-масонског државног и језичког „вавилонског“ пројекта.
У свијету до тада није постојао примјер да владар и државно руководство једног историјског народа релативизују и двоименују историјско име властитог језика. Историја не познаје примјер историјског народа чији су владари из истог народа добровољно преименовали властити језик, осим у Уставу Краљевине Југославије а потом Социјалистичке ФР Југославије, а данас и државе Црне Горе. Дакле, да бисмо сагледали језичку политику преименовања српског језика у Црној Гори потребно је познавати повјесне и садашње процесе југословенског језичког програма, али и „предјугословенског периода“, од почетка њемачке (аустрославистичке) реформе српског језика почетком 19. вијека, а коју као континуитет католичке латинске мисије можемо пратити од римокатоличког франачког прогона православне мисије апостола словенске писмености, Светих Ћирила и Методија.
Објави коментар