Пад Константинопоља и погибија последњег ромејског Цара

Пише Огњен Војводић

Дана 29. маја јулијанског календара 1453. године османска војска под командом султана Мехмеда II Освајача oсвојила је Константинопољ – Нови Рим, престоницу хришћанског Ромејског царства. Истог дана погинуо је у одбрани Града последњи ромејски хришћански цар Константин XI Палеолог Драгаш. Османско освајање Константинопоља учврстило је геополитичку позицију исламске империје на Босфору. Османска окупација Константинопоља представљала је коначну окупацију православног Новог Рима, после латинског освајања Константинопоља 1204. године, познатог као пљачка стољећа, када су латински освајачи у Четвртом крижарском рату, умјесто ослобађања Јерусалима од османске окупације, освојили хришћански Константинопољ и држали под војном и вјерском окупацијом до ослобађања 1261. године. Заправо, од када Константинопољ није имао одговарајућу војну одбрану.

Критовул са Имброса је записао да је Константинопољ освојен у вријеме василевса Константина, седмог међу Палеолозима, 6961. љета од створења свијета и хиљаду сто двадесет четири године од његовог оснивања; дана уторка, 29. маја 1453. године, празника Свете Теодосије, дана који никада није требало да сване

Мјесеца априла 1453. године почео је „Косовски бој“ Константинопоља, када је отоманска војска спровела опсаду Константинопоља и почела нападе на бедеме Града. Број бранилаца Константинопоља био је 7 или 8 хиљада, до двије хиљаде романских витезова заједно са око 5.000 Ромеја. Отоманска војска је имала преко 70 хиљада војника и преко 120 бродова. После два мјесеца османске опсаде и одбране хришћана од вишеструко бројнијег отоманског непријатеља, Цариград је освојен. Критовул са Имброса цепидлачки прецизно записује да је Цариград освојен за време василевса Константина, седмог међу Палеолозима, 6961. лета од створења света и хиљаду сто двадесет четири године од његовог оснивања. Био је то уторак, 29. мај 1453. године, празник Свете Теодосије, дан који никада није требало да сване.

Већина становника Константинопоља је у току претходна два вијека напустила Град а посебно током претходног стољећа због честих османских опсада и напада на градска утврђења. У вријеме владавине Јустинијана I, у VI столећу, Константинопољ је насељавало преко шестсто хиљада људи, а у вријеме отоманске опсаде није имао шездесет хиљада становника. Позивима цара Константина у одбрану Константинопоља одазвао се мали број европских владара. У луку Константинопоља упловило је и неколико бродова под командом Алвиса Диеде (Alviso Diedo) и Габриjела Тревизана (Gabriele Trevisano). Ђеновљани, браћа Антонио, Паоло и Троило Бокијарди и кондотијер Ђовани Ђустинијани, стигли су у Цариград са одредом од 400 војника из Ђенове и 300 са Родоса и Хиоса. Цар је Ђованију повјерио заповједање над одбраном бедема. Војници у пратњи конзула Алфонса V Пера Јулија ступили су у службу Византије, као и претендент на османски престо Орхан, са својом пратњом. Православни народи Балкана су били под отоманском окупацијом а преостала православна властела у вазалном статусу.

Римски Папа Никола V је наводно позивао на крсташки поход за одбрану Константинопоља, али се одазвао само Алфонсо V, тако што је послао десет бродова, али које је брзо опозвао. Папа је обећао три брода основне помоћи али је послао и кардинала да Цркви и Цару предложи признавање „папског примата“. Папски кардинал је стигао у Цариград 26. октобра 1452. са 200 напуљских војника. На путу за Хиос, придружио му се бискуп хиоски Леондардо. Млетачка колонија града, коју је предводио бајло Ђироламо Миното, придружила се одбрани Цариграда након потапања брода Антонија Рица. Међутим, у европском латинском свијету владао је племенски и папистички став према православним народима, како је римски папа Гргур VII рекао: „Било би много боље да земља остане под влашћу муслимана него да њоме владају хришћани који одбијају да признају права Католичке цркве”. (Crowley 2009, 5 The Dark Church). Заправо, то је био војни и вјерски став римокатоличке Европе према православном Истоку и исламу.

Цар Константин XI Палеолог Драгаш је био условљаван од латинске алијансе признавањем поглаварства римског папе за добијање војне помоћи у одбрани од османских освајача. Цар је услед сталних отоманских опсада Града, да би сачувао Град од освајања и народ од покоља, потписао одређене папске услове надајући се обећаној војној помоћи. У Констатинопољ под последњом османском опсадом је дошло онолико латинских витезова колико је могло да заштити Цара од побуне противника уније, од православног народа, свештенства и властеле. Латински витезови су послани у Цариград не само да би одбранили Град, већ да би омогућили да Цар у Цариграду погине као папски поданик. У Константинопољу под османском опсадом цариградски патријарх Генадије, свештеници и вјерни народ су због римокатоличких уцјена протествовали и у литијама улицама Константинопоља узвикивали: `Боље турски турбан, него папска тијара.`

Константинопољ је био све што је остало од великог Источног ромејског царства. Имао је геополитички значај контроле поморског пролаза на Босфорском мореузу, моста међу Европом и Азијом, између Мраморног и Црног мора. Освајањем Константинопоља исламска империја је заузела геополитичку позицију, али посебан повјесни и политички значај Константинопоља био је у његовој симболици царске власти, царског града – Цариграда. Зато је Константин Драгаш на понуду Мехмеда Освајача да преда Град одговорио: „Предаја града није моје лично право, нити право било ког појединца који у њему живи, јер је наша заједничка одлука да погинемо сви заједно, а не да спасемо свој живот.“

Цар Константин Велики (306 -337) је преселио престоницу Римског царства на Босфор, на мјесто града Византиона и изградио нову престоницу царства – Нови Рим, коју је прогласио новом престоницом Римског царства 11. маја 330. године. Нова престоница је поред назива Нови Рим названа Константинопољ (грч.Κωνσταντινούπολις; „Констатинов град”). Цар Константин Велики је називао нову престоницу Други Рим и Нови Рим (грч. Νέα Ῥώμη). Становници Источног римског царства своју престоницу су називали Константинопољ, или само Град Πóλις – Полис. Пера (грчки „преко“) био је назив за простор између Златног рога и Босфора. Назив Истанбул, као званичан назив за Константинопољ, уведен је 1923. године након проглашења Републике Турске. У муслиманском народу Град је називан и Исламбол (што значи „Град Ислама” или „Пун Ислама”) .

КОНСТАНТИН XI ПАЛЕОЛОГ ДРАГАШ

У одбрани Константинопоља погинуо је последњи ромејски хришћански цар, Константин XI Палеолог Драгаш, који се, као и српски Кнез Лазар Хребељановић, жртвовао у одбрани хришћанске вјере и отачаства. Константин XI је, на мјесту гдје су османски освајачи пробили бедем, скинуо пурпурни огртач и царске ознаке и као обичан војник погинуо у борби. Исламски војници нису пронашли тијело ромејског Цара да би тријумфовали над њим. У хришћанском грчком народу постоји предање о „бесмртном цару“ који ће се вратити кроз Златну капију на цариградским зидинама и вратити славу Константинопоља. Цар Константин XI био је формално последњи римски владар „наследник Августа и Константина“, његова титула је гласила: Цар Ромеја (хеленизован назив за Римљане) Константин XI Драгаш Палеолог у Христу Богу вјерни цар и самодржац Ромеја.

„…За вријеме Херувимске пјесме у цркви Свете Софије Турци су ушли у град и провалили у закључани храм. Свештеници који су тог тренутка вршили Велики Вход никад га нису завршили! Наиме, један од великих стубова храма се отворио и они су са светим Даровима уходали „тамо“. Древна пророчанства кажу да ће се једног дана наставити херувимска пјесма и свештенство наставити Велики Вход.“

Оснивач Константинопоља – Новог Рима, био је Цар Константин Велики, рођен у Нишу – Naissus, а последњи римски Цар Константин XI Драгаш Палеолог је имао исто име. Име оснивача Новог Рима је као и имена појединих претходних римских царева постало симбол константе царске власти. У Ромејском царству је постојало „пророчанство“ о цару Константину Великом и његовој мајки царици Јелени, које каже да ће Константинопољ, који је основао Константин Велики, пропасти у вријеме цара који ће имати име Константин и чија ће мајка такође имати име Јелена. Константин XI је син последње римске царице Августе Хелене Палеолог (1372 — 23. март 1450) или Јелене Драгаш Дејановић (монашко име Ипомонија), супруге цара Манојла II Палеолога. Јелена је била српска принцеза, кћер велможе Константина Драгаша Дејановића, и унука Теодоре – сестре српског Цара Душана и његовог севастократора Дејана Драгаша. Августа Хелена Палеолог Драгаш је мајка последњих ромејских царева Јована VIII и Константина XI.

ПОЛУОСЛОБОЂЕНА ГРЧКА ОД ОТОМАНСКЕ ОКУПАЦИЈЕ

Када је почело рушење исламске империје и ослобађање православних народа од османске окупације, и грчки народ је као први под исламским игом кренуо у ослобођење од османске окупације. Од почетка 19. до почетка 20. вијека балкански православни народи су се ослобађали од османске окупације, завршно са ослободилачким Балканским ратовима и коначно Првим свјетским ратом. Међутим, ослобођење грчког народа и грчке отаџбине од окупације није потпуно спроведено, највећи дио грчког народа је протјеран са свог историјског простора а престоница Грчке, Константинопољ, је остала под османском окупацијом.

После Првог свјетског рата и потискивања османског окупатора са дијела Грчке отаџбине, грчки народ под турском влашћу је трпио геноцидне погроме, веће него за вријеме османског Калифата. Република Турска је над грчким народом, као и над Јерменима, спроводила геноцидни погром. После привременог и неуспјелог ослобађања Константинопоља од стране Грка и грчких савезника (16.03.1920 – 06.10.1923) и неуспјелог грчког марша на Константинопољ 1922. године и пораза грчке војске код Смирне исте године, Грци су изгубила многа подручја ослобођеног отачаства, а грчки народ је из Мале Азије и Источне Тракије протјеран. Европски грчки «савезници» су, као у Четвртом крижарском рату, умјесто помоћи ослобођењу хришћана од османске окупације, Константинопољ предали Турској. Наиме, Грци, као православни, нису били поуздан стратешки сарадник евроатлантске алијансе у контроли Босфорског пролаза и као православни народ били су савезник православних народа Балкана. Протјеривање Грка из Цариграда Турска је спроводила поступно. У Цариграду је до половине прошлог вијека живјело више од двеста хиљада Грка, а данас до двије хиљаде. Тако су древни хришћански градови Мале Азије и и престоница православног царства, Константинопољ, први пут у повијести остали без хришћанског становништва.

Многи лаици али и политичари не знају да Република Турска од оснивања спроводи идеологију исламизма, политичке и муслиманске мисије у државама хришћанских и иних немуслимански народа, као исламског права на освајање и покоравање народа. У том програму у Р. Турској је установљен државни празник прославе освајања Константинопоља који славе 29. маја грегоријанског календара. Празник се организује као музичко-сценски и визуелни спектакл и као својеврсна војна парада, коме присуствује државно руководство и стотине хиљада муслимана који френетично кличу када на мегаломанској позорници, на којој су направљене кулисе бедема Константинопоља, турски глумци у војним османским униформама руше и освајају бедеме града и побједнички постављају турске муслиманске заставе на бедеме Константинопоља. У Турској сваке године за празновање освајања Константинопоља снимају и анимиране филмове и праве сценске визуелне представе о Мехмеду Освајачу као нацоналном хероју освајања Константинопоља и свих хришћанских градова Блиског Истока, Босфора и Балкана. Наиме, политичко-вјерска национална исламска идеологија „новоосманизам“, промовисана прошлог вијека у „модерној“ муслиманској Турској, представља промоцију државне доктрине обнове османске окупације, османских освајачких ратова и отварања нових новоосманских освајачких похода.

У Европској унији и евроатлантској алијанси нико такве манифестације мржње према хришћанству и хришћанима, позиве на уништење хришћанских народа и култура, које Турска промовише као државну политику, није назвао говором мржње муслимана према хришћанским народима и подстицањем муслимана на насиље према хришћанским и иним немуслиманским народима. Напротив, Турска, као држава формирана освајачким ратовима, протјеривањем и уништењем читавих народа и држава, данас са државама Европске уније нацистичке повијести и политике, проглашава геноцидним хришћанске народе које нису могли уништити у османској окупацији и који су се бранили од неоосманизма обнове османске окупације у прошлом вијеку на простору Балкана. Поред Босне и Херцеговине типичан примјер обнове османске окупације је окупација дијела Србије – Косова и Метохије гдје су турске војне формације у саставу НАТО своју војну базу назвале по османском султану Мурату I (1326 – 1389) који је убијен у Косовском боју 1389. године у османском освајачком походу на средњовјековне српске државе.

Историчарима и вјероучитељима је познато да муслимани свој календар не рачунају од рођења муслиманског пророка Мухамеда 570. године, или његовог почетка проповиједи 610. године већ од Хиџре јула 622. године, од муслиманског „светог“ освајачког похода из Меке у Медину (некада Јатриб) у којој је побијено и протјерано хришћанско и немуслиманско становништво. Освајање Медине (Јатриба) је почетак муслиманске милитантне мисије војно-вјерског освајања свијета и успостављања муслиманског мира. У исламско-евроатлантском стратешком савезу република Турска је прешла на грегоријански католички календар али је наставила календарски континуитет прославе прогона православља и освајања Константинопоља. Такође, историчарима је познато да је османско освајање Константинопоља било османско потпуно позиционирање на Босфору, али и успостављање стратешког савеза са европском „светом алијансом“, тадашњом Европском унијом. Стратешки однос Калифата са европском алијанском је био и заустављање освајачких похода исламског империјализма на простору православних народа и држава. Тиме је римокатолицизам решавао државни и религијски ривалитет са православном Царевином и православљем, да после пада Цариграда, погибије ромејског Цара, отоманске окупције апостолских патријаршија, папство коначно преузме примат поглавара хришћанства и суверена владара Васељене који крунише краљеве и Цареве, прашта грехове поданицима и проклиње непокорне.