Пише Огњен Војводић
Дана 25. марта 1943. године јулијанског календара, на празник Благовијести (7. април грегоријанског календара), у Америци, у држави Индијана, упокојио се Јован Дучић, српски дипломата, књижевник и пјесник. Сахрањен је у граду Гери (Gary), у којем је преминуо, а потом на празник Полагања појаса Пресвете Богородице и Светих мученика Јасеновачких пренесен у порту српског манастира Светог Саве у Либертивилу. Шест деценија после упокојења Јован Дучић је пренесен у родно Требиње и сахрањен у крипти храма Херцеговачка Грачаницапосвећеног празнику Благовијести. Храм Херцеговачка Грачаница је саграђен 2000. године на брду Црквина изнад Требиња, а пројектован је по Дучићевој жељи за његову гробну цркву по узору на цркву манастира Грачанице на Косову и Метохији.
Јован Дучић је написао три тестамента. У последњој опоруци, од 15. јула 1941. године, Дучић је написао: „У случају да умрем изненада желим да се сав мој новац заједно са хартијама од вриједности размени у готов новац и раздијели на два једнака дијела. Први дио овог новца да се да Српском културном друштву „Просвјета” у Сарајеву у сврху подупирања српских тежњи и васпитних сврха у Босни и Херцеговини. Други дио овог новца да се употреби за изградњу „Красне Православне цркве у Требињу у стилу оне у косовској Грачаници и да се моје тијело пренесе и сахрани у истој”.
О тачном датуму Дучићевог рођења постоје различити подаци. Српска академија наука наводи да је то 17. фебруар 1871. године по католичком календару који је коришћен у Аустроугарској као католичкој монархији, што је у 19. вијеку био 5. фебруар јулијанског календара. Према последњим пронађеним подацима у Протоколу православне школе у Требињу, Јован Дучић је рођен 27. јуна 1873. године у Хрупјелу код Требиња, а претпоставља се да је датум наведен према православном јулијанском календару. У Дучићевим приватним стварима сачуван је документ насловљен Увјерење, на којем је Дучићевим рукописом написано Моја крштеница, а са потписом требињског пароха, свештеника Владимира Јовановића, датирано са 8. април 1938. године, у којем поред осталог пише: … да је Јован Дучић законит син српско-православних родитеља: Андрије Дучића и Јоке рођ. Сушић – рођен у Подгливљу код Требиња, дана 15. фебруара 1874. год… Дучић је тврдио да је поријеклом од рода Владиславића, будући да је Дука Владиславић, од кога су настали требињски Дучићи, по свему судећи био рођени брат знаменитог дипломате на руском двору, Саве Владиславића Рагузинског, о коме је Дучић писао.
Јован Дучић је основну школу завршио у Требињу. Учитељску школу је завршавао у Сарајеву и Сомбору. Радио је као учитељ у српским школама у Босни и Херцеговини. У вријеме учитељског рада у Мостару, у српском културном друштву „Гусле“, са угледним српским културним дјелатницима, Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем, организовао је књижевно друштво и објављивао часопис „Зора“, али је због тога ухапшен, заједно са пријатељем Светозаром Ћоровићем, а затим отпуштен са посла. Пошто му је због тога забрањен рад у државној служби радио је у манастирској школи у Житомислићу. Због писања родољубивих пјесама и публикација стално је био под истрагом аустроугарских власти.
Године 1899. у Женеви почео је студирање Филозофско-историјског факултета. Добио је стипендију владе Краљевине Србије и био изабран за предсједника удружења српских студената у Швајцарској. Правни факултет је студирао у Женеви и Паризу. Потом је 1910. године ступио у дипломатску службу Краљевине Србије и био постављен за аташеа посланства у Цариграду чиме је почела Дучићева дипломатска каријера. После Првог свјетског рата и формирања Краљевине Југославије на простору Краљевина Србије и Црне Горе, и етничком српском простору Далмације, Босне и Херцеговине, Македоније, Дучић је дипломатску службу наставио у посланствима Краљевине Југославије у Риму, Атини, Мадриду, и Каиру (1926—1927), и као делегат у Женеви у Друштву народа. Од 1932. до 1941. био је посланик у Будимпешти, Риму и Букурешту. Године 1937. је постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту, а до распада Краљевине Југославије био је посланик у Мадриду.
Прву збирку пјесама ,,Пјесме“ објавио је 1901. године. Дучић је за ту збирку одабрао 93 пјесме, од 212 које је написао од своје четрнаесте године. Збирка је штампана у педесет нумерисаних примјерака, на посебном папиру. Године 1908. Српска књижевна задруга, у свом редовном колу, објављује другу Дучићеву књигу, такође под насловом Пјесме. Дучић постаје један од најзначајнијих српских пјесника почетка XX стољећа. Због своје културне дјелатности Дучић је одликован Орденом Светог Саве четвртог реда, у Београду, указом од 20. октобра 1904. године. Био је члан Српске краљевске академије.
У вријеме напада нацистичке Њемачке на Краљевину Југославију априла 1941. године Јован Дучић је службовао у Мадриду, у служби краљевско-министарског посланика Краљевине Југославије. Када је Шпанија признала нацистичку Независну државу Хрватску, (нацистичку римокатоличку државну творевину која је заузимала највећи дио простора Краљевине Југославије) и прекинула односе са Југославијом, у јуну 1941. године, Дучић се преселио у Лисабон, одакле је отпутовао у Сједињене Америчке Државе.
У Америци је усменом и писаном ријечју обавјештавао свјетску јавност о геноциду над српским народом спровођеном на простору нацистичке римокатоличке Независне државе Хрватске. О геноциду над српским народом написао је пјесме: Врбас, Лички мученици, На обали Неретве, Молитва, Вечној Србији, Босна, На Царев Аранђеловдан, које није било дозвољено објављивати у Социјалистичкој ФР Југославији. Пјесме су после распада Социјалистичке Југославије објављиване у Србији као посебне збирке пјесама или у новим издањима Дучићевих сабраних дјела и избора поезије.
ВРБАС
Носи, српска ријеко, крв наших синова,
јер крваве ријеке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова –
Сад носи унуке куд носаше пређе.
Прими крв нејачи у свијетле ти пјене,
Сто пута је за тебе и прије умиралa:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.
Наше су побједе и заставе наше
Твој велики завјет гордости и бијеса –
Једине у теби што се огледаше,
И једине овдје дигле до небеса.
Бјеше тада славна а сад си и света,
Пјевај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звијезда славе сад и даље цвета:
Прије свачији сужњи него ичије слуге.
Носи мора крви да их не покраду,
Носи ријеко српска, крв невиних жртви:
Радосне побједе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви.
- октобар 1941. („Американски Србобран“, 28. октобра 1941.)
„Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживела издају на великом делу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма; а затим још и покољ пола милиона српске нејачи, не верујем да би се онда ико био решио на такву свирепу авантуру, као што је био 1. децембар 1918. године“. Овом реченицом је Јован Дучић завршио своју политичку студију Југословенска идеологија – Истина о „југославизму“, објављену у Америци 1942. године у издању Централног Одбора Српске Народне Одбране, Чикаго, Илиној.
https://www.rastko.rs/istorija/jducic-jugoslovenstvo_c.html
Студију у којој је Јован Дучић написао историјску истину и своју анализу о југословенском државном пројекту било је забрањено објавити у Социјалистичкој ФР Југославији. У сажетој студији Дучић је предочио политичке и вјерске разлоге креирања и спровођења југословенског културног и државног пројекта, и последице његовог спровођења, од оснивања Краљевине Југославије 1918. до њеног слома 1941. године, којих је Дучић био свједок као дипломата Краљевине Југославије. Јован Дучић је написао три политичке студије објављене у Америци у току Другог свејтског рата: Југословенска идеологија, Федерализам или централизам, Др Влатко Мачек и Југославија. У све три студије Дучић је поред политичке анализе навео српске историјске културне, вјерске и државотворне разлоге као суштински супротстављене пројекту Југославије, као и своја свједочења о непријатељским ставовима према пројекту Краљевине Југославије политичких представника конститутивних народа Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца – Краљевине Југославије. После распада Југославије Дучићеве студије су објављиване и у отаџбини као једна књига под насловом „Вјерујем у Бога и у српство“.
Објави коментар