НОВОЗАВЈЕТНИ НЕРАДНИ ДАН

Пише Огњен Војводић

Пошто је 313. године Миланским едиктом цезар Флавије Валерије Константин (280. Наисус – 337. Никомидија) законом заштитио хришћане од паганског прогона и дозволио слободно исповиједање хришћанске вјере, први хришћански римски цар је установио хришћанство религијом Римског царства, и у царевини је почело успостављање норми друштвеног живота према начелима хришћанске вјере. Дана 7. марта 321. године јулијанског календара цар Константин I Велики је дан после суботе декретом прогласио даном одмора у Римском царству: «На Часни Дан Сунца нека се одморе судије и људи који живе у градовима, а све радионице нека буду затворене. У земљи, међутим, лица која се баве пољопривредом могу слободно и законито наставити своје радове; јер се често догађа да неки други дан није толико погодан за сјетву жита или лозу; да се занемаривањем погодног времена за такве радове не би изгубила благодат неба.»

Тиме је у римском јулијанском календару успостављен хришћански Новозавјетни редослед седмодневног тједна, који је Црква установила према јеванђелским догађајима у седмици Христовог страдања и Васкрсења. Сваки дан Страдалнe Седмицe (грчки: Μεγάλη Εβδομάδα – Велика седмица) је у хришћанским богослужбеним књигама назван светим због светих и историјских догађаја Христовог живота на Земљи који су се догодили у тим данима.

Царски Декрет о нерадном седмом дану је омогућио хришћанима дан одмора, а истовремено је култивисао римско друштво поступном христијанизацијом. Константинов декрет о нерадном дану је у Римском царству најављивао нову еру – новозавјетну еру. Константинова одлука о дану Васкрсења Господњег као нерадном дану била је најава одлука Првог Васељенског сабора, кога су сазвали цар Константин и Света апостолска Црква 325. године у Никеји, о календарском начину одређивања покретног датума празника Васкрсења Господњег у односу на старозавјетно празнично предање које је утицајем на новозавјетну Цркву релативизовало значај и истинитост историјског догађаја Васкрсења Христовог.

Године 363. Лаодикијски сабор је 29. каноном забранио светковање старозавјетног сабата (суботе), и потврдио праксу Новозавјетне седмице да је дан Господњи (недеља) дан одмора.   

Одређивање «недеље» за нерадни дан био је значајан за мисију хришћанског предања у дијелу римског паганског друштва. Дан је био посвећен римском богу сунца (Sol Invictus – Непобијеђено Сунце). Симболичка двојност је служила и паганском и хришћанском становништву, као прелазак паганског свијета у хришћанску хронологију смисла календара Нове ере. Дан Сунца је просвећен хришћанском културом обиљежавања дана Васкрсења Христовог. Свети Јероним: „Ако незнабошци [Дан Господњи] зову ’дан сунца‘, ми се добровољно слажемо, јер данас се Свјетлост свијета уздиже, данас се открива сунце правде са исцјељењем у зрацима његовим“. (референца на реченицу Малахија  4:2.)

Стари Римљани су традиционално користили осмодневни нундински циклус, пазарну недељу. У вријеме владавине рисмског цара Августа Октавијана, у првом вијеку хришћанске ере у Римском царству је у употребу уведена седмодневна подјела мјесеца као тридесетодневне временске јединице. Седмодневна мјера времена је библијско календарско предање. У Библији пише да је Бог радио шест дана, а седмог се дана „одмарао од својих дјела“. Стари завјет забрањује непоштовање светости суботе – дана посвећеног Богу. „Шест дана ради, а седмог дана одмори се; и за вријеме орања и жетве мораш да се одмараш.“ (ИЗЛАЗАК – 34:21) Сабат. реч потиче од јеврејске речи која значи „дан одмора.“ Седмица је календарско предање и древних култура са развијеном астрономијом и метеорологијом. Седми дан је код Вавилонаца био свети дан. Седмица је природна јединица мјере времена – синоптички циклус на сунцу траје седам дана и понавља се три пута, седмица је и временски период између двије мјесечеве мијене, лунарни мјесец траје 29 ¹/₂ дана, вријеме између двије мијене је приближно седам дана.

Константинов декрет о дану одмора је доказ да Божије заповијести могу култивисати друштво и преко секуларног друштвеног система. Дан одмора, признат у различитим културама и временима, служи као свједочанство универзалне људске потребе – потребе која превазилази само физички одмор – „Седмог дана се одморио и окрепио се“ (ИЗЛАЗАК 31:17).  Поштовање дана одмора је чин вјере. Није то само слободан дан од посла него вријеме одмора од земаљских настојања и посвећивања себи у Богу као извору и смислу живота. То је признање да наши земаљски напори нису једини покретачи и перспектива наших живота, већ да зависимо од Божије милости. Вријеме је да положимо своја бремена, као што нас Христос позива у Јеванђељу по Матеју: „Дођите к мени сви који сте уморни и оптерећени, и ја ћу вас одморити.“ (Матеј 11:28) Одмор, како је прописан у Светом писму, није само пауза од рада, већ посвећено вријеме својој духовној обнови. У савременом свијету који вреднује само продуктивност, Божанска заповијест о одмору седмог дана представља опомену човјеку на Смисао живота. Одмор Седмог дана није човјекова накнадна замисао, него света заповијест, дио односа са Богом, којом човјек успоставља равнотежу свог физичког и духовног благостања.