ДОСТОЈЕВСКИ О ПАПИЗМУ И РИМОКАТОЛИЦИЗМУ

Предговор и превод Огњен Војводић

ДОСТОЈЕВСКИ О ПАПИЗМУ И РИМОКАТОЛИЦИЗМУ

„Папизам“ је актуелно вјерско и политичко питање од римокатоличког раскола до данас – од одвајања римске патријаршије од матичне Источне православне Цркве у посебну религијско-политичку институцију, од креирања конфесије римског католицизма и римокатоличког одбацивања Светог православног предања. Папизам је назив за институцију, политичку и духовну доктрину власти патријарха Римске патријаршије – папе, као персонификације мисије и власти римокатоличке цркве. Примарни постулат римокатоличке конфесије представља теолошка теорија о папском примату, о римском папи као намјеснику Господа Христа на Земљи, непогрешивом у питањима вјере, политике и науке. Папизам је креиран комбинацијом сурогата хришћанских универзалија и староримских паганских прерогатива римских царева који су произвођени у „божанство“ у правно-религијском чину апотеозис (старогрчки: ἀποθέωσις, латински: ăpŏthĕōsis = „претварање у бога“). Креиран је тако култ вјерског вође латинске германско-романске политичко-племенске заједнице и култ „богомданог“ права на евроатлантски католички колонијализам.

Геополитичке подјеле свијета можемо пратити повјесним путевима политике папизма – од крижарских ратова у Средоземљу, римокатоличког колонијализма од Јужне Америке до Индије, преко папског прозелитизма према православним хришћанским народима и римокатоличког антисемитизма, до рушења Берлинског зида и СССР-а, ратног распада Социјалистичке Југославије, до данашњих сукоба у Украјини и на Блиском истоку.

Римокатоличка теолошка теорија представља за православну Цркву племенски латински романско-германски војно-вјерски политички пројекат религијског оправдања „католичког“ колонијализма и евроатлантског екуменизма. Православни богослови древних престоница и патријаршија Источног Ромејског царства су од римокатоличког раскола писали о питању папизма и папском примату као погрешном учењу о Богу и Цркви, као и о погубним политичким и вјерским последицама теологије римокатолицизма. После пада Новог Рима – Константинопоља, под власт латинског освјача 1204. године, а потом под османску окупацију 1453. године и погибије послењег хришћанског Ромејског Цара (којем је Рим војну помоћ условио преласком у римокатолицизам), православно хришћанско вјерско и царско вођство је преузела Руска царевина и Трећи Рим – Москва. Тада се прозелитска пропаганда папизма примарно усмјерила према хришћанском словенском свијету. Руски и сви словенски православни богослови писали су бројне теолошке текстове и студије о јереси папизма и римокатолицизма. Међу богословима и књижевницима словенског свијета и свих православних хришћанских народа, најзначајније анализе и студије о политици и природи папизма написао је руски књижевник, романописац, богослов, Фјодор Михајлович Достојевски (1821 – 1881). Своје чланаке и есеје о различитим аспектима друштвеног живота Руске царевине, међународној политици, културним и вјерским питањима, као и разматрања о духовној и државној доктрини папизма Достојевски је објављивао у Московским новинама у својој колумни Дневник писца.

Такав текст Достојевског, о политици папизма и континуитету „католичког“ колонијализма, у којем разматра и разоткрива државну и духовну доктрину римског папизма, је текст „Мртва снага и снага будућности“ објављен у Дневнику писца за март 1876. године . Достојевски у тексту приказује и православно тумачење књиге Откровења (Апокалипсе), последњих догађаја краја свијета, препознајући у римском папи “антихриста“ као вјерског поглавара који себи приписује улогу и моћ Христову, који се приказује као Христос, намјесник Христа на Земљи, као „видљива глава Цркве“, који чини себе „Христом умјесто Христа“ (префикс „анти“ у ријечи „антихрист“ значи „умјесто“). Достојевски је цитирао дио текста Откровења: „Све до сад он је блудничио са моћницима земаљским“, указујући да је римокатолицизам „велика блудница“ из књиге Откровења – „блудница“ са којом блудничише цареви земаљски“ (Отк 17:1-2; ); што раде данас политичари Истока и Запада, представници протестантских и православних хришћаанских народа, као и комунистичких и исламских држава.

У одузимању од папске државе политичке и војне власти – када је италијанска војска 1870. године 20. септембра ослободила Рим и када је Рим проглашен краљевском престоницом уједињене Италије, а папска држава сведена на малу територију у Риму, Ватикан – Достојевски је препознао повјесне политичке и прозелитске процесе римокатолицизма. Исте године римокатолички Концил је и формално установио догмат о непогрешивости римског понтифика, као наследника апостола Петра и Христовог намјесника на Земљи. Законом Краљевине Италије уређени су односи са Ватиканом, али римски папа закон није признао, већ се повукао у „добровољно сужањство“ у Ватикан, што ће трајати до међународног признања Ватикана 1929. године, када су римски папа и премијер фашистичке Италије, Бенито Мусолини, потписали Латерански споразум којим је Италијанска држава призната од римокатоличке цркве, а Ватикану дата значајна политичка овлашћења и територијална проширења.

У папском повлачењу и „добровољном сужањству“ Достојевски је препознао пророчанство књиге Откровења „звијер, која бјеше и нема је, и појавиће се“, предвиђајући нови развој римокатолицизма кроз обнову свјетског латинског царства, који се остварио у евроатлантском експанзионизму и екуменизму. Достојевски препознаје и тумачи следећи текст Откровења: „Звијер коју си видио бјеше и нема је, и изићи ће из бездана и отићи у пропаст; и зачудиће се они становници земље чија имена нису записана у Књигу живота од постања свијета, гледајући звијер, која бјеше и нема је, и појавиће се. Овдје је ум који има мудрост. Седам глава, то су седам гора на којима жена сједи; и јесу седам царева: пет њих паде, и један јесте, а други још не дође, и кад дође мало треба да остане. И звијер која бјеше и није, она је и осми, и од седморице је, и у пропаст иде.“ (17:8-11)

Потсјетимо се сажето повијести папизма. Од петог вијека папство се поступно издвајало у засебну политичко-вјерску институцију латинског германско-романског свијета и креирало конфесију римског католицизма( латинску јерес). Почасно право „првог међу једнакима“ додијељено је римском патријарху на четвртом Васељенском сабору у Халкидону 451. године, као правно-политичка надокнада владарском првенству Рима после премјештања царске престонице на Босфор, нови Рим – Константинопољ, као и због тога што су четири апостолске патријаршије биле на Истоку, а једна, пета, на Западу, као и због израженог паганизма у европским народима и због честих напада варварских племена на Рим. Године 1053. папство се и формално издвојило у институцију са самопрокламованим вјерским кодексом и одбацило догме Васељенских Сабора. После и формалног одвајања од матичне Источне Цркве у ХI вијеку, римски патријарх – папа се самопрогласио првосвештеником, што знамо из историје папског прозелитизма; потом се крунисао круном политичке непогрешивости и власти, што знамо из историје “крсташких“ похода, а затим се самопроглашени суверен свијета, „непогрешив“ у вршењу војне и вјерске власти, прогласио царем учености, неприкосновеним у области науке, што знамо из историје ломача. Догма о папском примату, праву на васељенску власт римског папе, заснована је и на погрешном и политичком папском тумачењу ријечи Господа Христа апостолу Петру, коме је Христос, према папском тумачењу, дао посебно право на вјерску и политичку саборност са патријаршијом у Риму пошто је апостол Петар страдао у Риму, из чега је изведен римокатолички догмат о непогрешивости римског патријарха папе, као  наследника апостола Петра и Христовог намјесника на Земљи. 

Римокатолицизам је прогласило постулат о папском примату, прву политичко-вјерску догматизовану доктрину права на контролу духовног, државног и друштвеног живота човјечанства, праву римског папе на васељенску власт, на одређивање духовне и политичке саборности свијетa, као праву на евроатлантски екуменизам. Римокатоличка колонијална државна доктрина подразумијева да сви народи признају ‘папски примат’, римокатоличку теолошку теорију о папском праву на „апостолску“ апсолутну политичку и духовну васељенску власт. Године 1870. римокатолички Концил је и формално установио догмат о непогрешивости римског понтифика, чиме је римском патријарху потврђено право на неограничену земаљску власт, а старом Риму право “римокатолицизма“, мисије духовне и политичке саборности свијета, црквене централе која даје државно и духовно право народима на оснивање држава и цркава, крунисање владара и рукополагање свештенства. Римски папа од тада више није поглавар једне религије са којом можемо успоставити равноправан однос толеранције, већ вјерски и војни, духовни и државни самопроглашени суверен свијета. Креирању теолошке теорије о култу римског папе претходило је римокатоличко одрицање од Светог предања православне хришћанске теологије, а посебно теологије о постојању нестворених енергија Божијих (учење о Божанским нествореним енергијама), благодати Божијој, којима се обожује и спасава Црква Христова на Земљи, али које нису исто што и Суштина Бога коју човјек као створено биће не може спознати у потпуности већ се Спсава у љубави благодати Божије.

„Папа је први протестант“, написао је Александар Хомјаков. Папа је први патријарх који је „рационалистички“ реформисао Свето Предање и учење Цркве. Достојевски у својим Биљешкама пише да је „папа вођа комунизма“, онај који је први починио револуционарни раскол и заратио са Црквом и царском круном у Константинопољу, а ми можемо додати да је папа први популиста и позитивиста, проповједник демагошке демократске доктрине права „природног човјека“ над вољом Божијом, над ауторитетом Светог предања, Цара и Цркве, који је прихватио „треће демонско искушење“ и претворио камење у хљебове, обзнањујући човјечанству пут економског екуменизма. Тврдњу из својих „Биљешки“ да је ,,Папа – вођа комунизма“, Достојевски овом студијом подробно образлаже, разоткривајући револуционарну природу папизма. Указује на папизамкао покретача револуционарних идеологија и покрета, који је довео до демократске сведозвољености, развратног, користољубивог и потрошачког начина друштвеног и приватног живота – на којем папизам, поред познатих повјесних средстава, изграђује лидерску поглаварску позицију покровитеља свих хришћана и нехришћана, као пастве потрошача, чије религијске разлике толерише ако поштују папски примат. У папском вавлионском мијешању, конзументи религија траже такавог духовног толерантног тату, који прашта грехове свима, који не омета њихов либерализам, него „светом“ самовољом ослобађа човјечанство терета одговорности слободног одлучивања по личној савјести. Наиме, траже намјесника божијег на Земљи који је прихватио прво демонско искушење и претворио камење у хљебове, који ће их, као папа новог свјетског поретка, повести широким потрошачким путем евроатлантског економског екуменизма.

МРТВА СИЛА И СИЛA ДОЛАЗЕЋА

Фјодор М. Достојевски – ,,Дневник писца“- март 1876.

Рећи ће: но ипак сад, у овом моменту, нема ни најмање разлога за узнемирење, све је јасно, све је чисто: у Француској је „Мак-Махонија“ (иронични назив француске владе – прим. ред.), на Истоку је велики савез држава, војни буџети се свуда неизмерно повећавају – зар то није мир?

А шта је с папом? Та он ће данас-сутра умријети и – шта ће онда бити? Је ли могуће да ћe римски католицизам пристати да умре заједно са њим, ради друштва? О, никада римски католицизам није био тако жељан живота као сада! Уосталом, зар наши »пророци» могу да се не смију папи? Питање о папи се у нас уопште не поставља, оно је сведено ни на шта. Међутим, та „издвојеност“ је превелика и превише испуњена највећим и најнеобухватнијим жељама да би могла да пристане да се одрекне њих збоr мира у цијелом свијету. А због чега и да се одриче, у корист чега? Због човјечанства, можда? Он давно већ мисли да је изнад човјечанства. Све досад он је  блудничио само с моћницима земаљским, и надао се у њих до последњег часа. Но, сад се коначно приближио тај час, по свему судећи, и римски католицизам ће напустити земаљске моћнике, у то нема сумње – а они су га, уосталом, већ одавно издали у Европи и повели против њега општу хајку која је сада, особито у наше вријеме, постала све организованија.

Но шта, римски католицизам је чинио и веће заокрете: једном је, кад се показало да је то потребно, не размишљајући много, католицизам продао и Христа због славе и власти на Земљи. Прогласивши, у облику догме, да се ,,хришћанство на земљи не може одржати без папинске свјетовне власти“, он је тако прокламовао и новога Христа који нема везе с оним ранијим, прогласио је Христа који је прихватио саблазан трећег ђаволовог искушења – земаљско царство: »Све ће Твоје бити ако ми се будеш поклонио!«

О, ја сам слушао страсне приговоре на ову мисао, приговарали су ми да су вјера и Христов лик и данас живи у срцима милиона католика у свој својој некадашњој истинитости и чистоти. То је сигурно тако, али главни извор је замућен и затрован неповратно. Поред осталог, Рим је и сасвим недавно изјавио да се слаже са трећим ђаволовим искушењем у облику чврсте догме, и ми још нисмо успјели да уочимо све непосредне последице такве одлуке. Занимљиво је да је проглашење те догме, то откривање ,,цијеле тајне“, обављено управо у оном тренутку кад је уједињена Италија управо куцала на врата Рима. У нас су се тада многи томе смијали: »Срдит јесте али моћан није… « Само, мало је вјероватно да није моћан. Не, овакви људи, људи способни да донесу овакве одлуке и да учине овакве заокрете, не умиру без борбе. Приговориће ми да је увијек тако било у католицизму, да се барем све то подразумијевало, и да, према томе, није ни било неког посебног заокрета.
Да, али увијек је постојала тајна : папа је вјековима остављао утисак да је задовољан својим малим царством, папском облашћу, али све је то била само алегорија – основна ствар је у томе што се у тој алегорији одувијек скривало зрно основне идеје, оне сталне и вјековне папинске наде да ће то зрно проклијати и да ће из њега нићи моћно стабло чије ће гране у будућности покрити својом сјенком цијелу Земљу.

И, ево, у тренутку кад му одузимају последњи педаљ земаљског царства, поглавар римокатолицизма, видећи своју блиску смрт, одједном устаје и пред цијелим свијетом казује цијелу истину о себи: »Ви сте мислили, зар не, да ћу се ја задовољити само титулом господара само папске области? Знајте да сам ја одувијек сматрао себе владаром цијелог свијета и свих царева земаљских, и не духовним само него и земаљским правим њиховим господаром, владаром и императором. Ето, ја сам цар над царевима, господар над господарима, и мени једноме припадају на Земљи судбине, времена и рокови, и, ево, ја цијелом свијету објављујем сада то у догмату о мојој непогрешивости« (последња реченица је парафраза дијела текста Јеванђеља по Јовану 5:22 и Дјела апостолска 1:7)

Не, ту је сила, то је величанствено, а не смијешно – то је воскрешење древне римске идеје свјетске власти и уједињења која никада није умрла у римском католицизму; то је Рим Јулијана Апостате (Отпадника) али не побијеђеног него оног који је “побиједио“ Христа у новој и последњој битки. Тако је обављена продаја истинског Христа за царство земаљско. У римском католицизму та ће се продаја обавити и завршити на дјелу. Понављам, та страшна армија има сувише оштар вид да не би видјела, најзад, где се сада налази та сила на коју би могла да се ослони. Изгубивши цареве савезнике, римокатолицизам ће се несумњиво окренути народу. Он има десетине хиљада саблазнитеља, мудрих и лукавих познавалаца срца и психолога, дијалектичара и исповједника, а народ је увијек и свуда добродушан и наиван – добар.

Поред осталог, у Француској, а тако је сада и у другим крајевима Европе, народ иако мрзи вјеру и презире је, али ипак тај народ никако не познаје Јеванђеље, барем тако је у Француској. Сви ће ти срцезнанци и психолози похрлити у народ и донијеће му новога Христа већ са свиме саглашенога, Христа проглашеног на последњем римском нечастивом сабору. «Да, пријатељи и браћо наша», рећи ће они, «све то што вас мучи ми имамо за вас одавно већ у овој књизи, ваше су вође све то украле од нас. Ако смо вам све до сад говорили нешто другачије, то је било само зато што сте ви до сад били као мала дјеца и било је рано за вас да сазнате истину, али сада ево, дошло је вријеме и за вашу истину. Знајте да папа држи у рукама кључеве Светога Петра, и да је вјера у Бога само вјера у папу којега је сам Бог поставио на Земљи да буде уместо Њега. Он је непогрешив и дата му је божанска власт, он је владар времена и вјекова, он је одлучио сад да је наступило и ваше вријеме. Раније се главна сила вјере састојала у смирењу, али сад је прошло вријеме смирења и папа има власт да га укине, јер њему је дата свака власт. Да, ви сте сви браћа, и сам Христос је заповедио да сви будете браћа, но ако ваша старија браћа не буду хтјела да вас приме себи као браћу, узмите мотке и сами уђите у њихов дом и приморајте их да буду ваша браћа силом. Христос је дуго чекао да се развратна старија браћа ваша покају, и сад вам он сам допушта да прогласите: Fraternite ou la mort (Буди ми брат или ти оде глава!). Ако брат твој неће да подијели с тобом своје имање, онда узми од њега све, јер Христос је дуго чекао његово покајање, и сад је дошло време гњева и освете. Знајте, такође, да сте недужни због свих грехова ваших, садашњих и будућих , јер сви су ваши гријеси долазили само због ваше биједе и сиромаштва. И ако су вам већ проповиједали и раније ваши некадашњи вођи и учитељи, иако су вам истину говорили, но власти нису имали да вам прије времена то објаве, јер такву власт има само папа од самога Бога, а доказ је у томе што вас ваши учитељи ни до чега јаснога нису довели, осима страдања и још веће биједе, јер је свако њихово дјело пропадало само од себе; поред осталог они су вас варали, како би ослањајући се на вас, постали силнији, и како би потом могли да себе скупље продају вашим непријатељима. А папа вас неће продати, јер над њим нема никог моћнијег, он је први међу првима – само вјерујте, али не у Бога, него у папу и у то да је он једини земаљски цар, а други треба да нестану, јер им је вријеме истекло. Радујте се сада и веселите се, јер је сада наступио рај земаљски, сви ћете бити богати, а кроз ваше богаство и праведни, јер ће све ваше жеље бити испуњене, од вас ће бити уклоњен сваки узрок зла«.

Ове су ријечи улагивачке, и нема сумње, народ ће прихватити предлог, он ће у неочекиваном савезнику препознати обједињујућу велику силу, која је на све спремна и која ничему не смета, силу стварну и историјску, умјесто вођа, сањара и шпекуланата, у чију практичну способност, а некада и у поштење, народ сада уопште не вјерује. Овдје је сада одједном тачка ослонца силе спремна, полуга је у рукама и ваља је само притиснути свом снагом и преврнути. А зар је народ неће преврнути, зар народ није маса? А у завршници њему опет дају вјеру, и тиме успокојавају срца многих, јер су многи од њих већ одавно осјећали тугу без Бога.

Већ сам једном говорио о свему томе, али летимице, у роману. Нека ми се опрости моја самоувјереност, али вјерујем да ће се све ово несумњиво догодити у Западној Европи, у овој или другој форми, то јест католицизам ће похрлити у демократију, у народ, и оставиће земаљске цареве зато што су га они сами оставили. Све власти у Европи такође презиру католицизам стога што јје он на изглед тако јадан и побијеђен, али га не представљају тако комично како га простодушно представљају наши политички публицисти. Међутим, не би га, на примјер, Бизмарк тако прогонио да није осјетио у њему страшног најближег и најскоријег непријатеља у будућности. Кнез Бизмарк је тако поносан човјек да би себи дозволио да узалуд троши толику силу са смијешно слабим непријатељем. Али, папа је и од њега јачи.

Понављам: данас је папство можда најстрашније »издвајање« од свих која пријете свјетском миру. А много тога угрожава мир. И никад до сада Европа није била испуњена са толико елемената непријатељства као у наше вријеме. Тачно је све поткопано, набијено барутом, и чека само прву искру… »Да, но што ми имамо с тим? Није ли то свет тамо, у Европи, а не у нас?« Имамо то што ће на наша ће врата закуцати Европа, и  закричати да пођемо да је спасавамо кад избије последњи час њеном »садашњем поретку ствари«.

И она ће тражити помоћ од нас као са неким правом, тражиће је као изазов и као наређење, она ће нам рећи да смо и ми Европа, да би и у нас требало да буде такав исти »поредак ствари« као и код њих, да је нисмо ваљда узалуд подражавали двеста година и хвалили се да смо и ми Европљани, и да спасавајући њу ми би требало да спасавамо и себе. Наравно, ми можда не би били спремни да ствар ријешимо у корист једне стране, али имамо ли ми снаге за такав задатак, нисмо ли се ми већ одавно одвикли од сваке мисли о томе у чему се састоји наша права особеност као нације, и у чему се састоји наша права улога у Европи? Ми не само да не разумијемо сада сличне ствари, него и не допуштамо таква питања, и слушати о њима сматрамо нашом глупошћу и заосталошћу. И ако заиста Европа буде закуцала на наша врата и буде затражила да спасавамо њен Поредак, можда ћемо ми тек тада први пут сви одједном схватити колико смо мало личили на Европу, без обзира на двовјековну жељу и машту да постанемо Европа која нас је доводила до тако страсних порива. А можда нећемо ни тада схватити, јер ће бити касно. А ако је тако, више нећемо разумјети, наравно, ни оно што Европа од нас тражи, оно чиме бисмо јој стварно могли помоћи. Нећемо ли ми тада поћи да умирујемо непријатеља Европе и њеног поретка истим челиком и крвљу, као и кнез Бизмарк? О, тада у случају таквог подвига ми бисмо већ смјело могли честитати себи као правим Европљанима. Али, све је то пред нама, све су то саме фантазије, а сада је све тако јасно, јасно!“