110 ГОДИНА ОД ПРВИХ ЛЕТОВА АВИОНОМ ИВАНА САРИЋА

Ваздухопловство, на овим нашим просторима, има изузетно дугу и богату традициjу. Jош краjем XVIII века, на небу, над успаваном панонском равницом, с времена на време, виђали су се балони како лебде ношени ветром и ваздушним струjама, па су их у народу називали “лебдиље” и “ваздушне лопте”. Агоштон Киш, богати jерменски велепоседник из Елемира,  коjи се августа 1791. године вратио из Париза, задивљен оним што jе тамо видео, позвао jе своjе француске приjатеље, љубитеље балона, и уз њихову помоћ, и помоћ њихових жена, направили су први балон у Банату. Краjем маjа наредне године, после успешног узлетања уз помоћ топлог ваздуха, балон у коме jе био Киш са jош два путника, ношен ветром, превалио jе пут до Тисе, где се принудно спустио.

Панчевачки лекар, др. Владимир Алексић, правио jе моделе jедрилица коjе jе пуштао са терасе свога санаториjума, да би затим направио и двокрилу jедрилицу у природноj величини. 17. октобра 1909. године извео jе први пробни лет са брежуљка, на свом имању, код средњевековног српског манастира Воjловица у Панчеву.

А онда су дошли и први аероплани...

 slika01.jpg

Jедан од првих, малоброjних лечетача, на сопственоj летелици, с почетка прошлог века,  Иван Сарић, рођен jе 27. jуна 1876. године у Суботици, од оца Паjе и маjке Ане. О дечачким данима мало се зна, али jе био вишеструко надарен, па на jедном месту, о том периоду свог живота каже: „У то време био сам добар гуслач и флаутиста и на више концерата сам суделовао у Мишколцу.“ Са 11 година уписуjе се у суботичку гимназиjу, али jе не завршава, већ у лето 1896. године матурира на Вишоj трговачкоj школи у Мишколцу, чиме стиче услове за чиновничку кариjеру.

            Иван Сарић jе био изузетно успешан и свестран спортиста. Бавио се гимнастиком и атлетиком, бициклизмом, моторциклизмом, аутомобилизмом и летењем. Први бицикл jе добио 1891.г и то онаj са jедним великим, а другим малим точком, а од 1893.г. вози „котурачу“ – „бициклу“, за коjу су доктори, у то време, говорили да ниjе добра за опште здравље, а новине писале да ниjе лоша забава за онога ко има вишка две стотине форинти. Као матурант 1896. Сарић се, на бициклу, такмичи у Будимпешти, осваjа Jубиларну награду града Печуjа, у Великом Бечкереку куп Jужне Угарске, а потом бива победник више трка у Пешти, Темишвару, Новом Саду и Београду. Ређаjу се и друге велике трке на коjима Сарић осваjа прегршт медаља и победничких ленти, па тако постаjе „медиjска“ личност, за коjу показуjе интересовање ондашња штампа. Према сопственом казивању, поред већ наброjаних такмичења, каже: „био сам освоjио jош сто првих, педесет других и око четрдесет-педесет трећих награда. (...) То су спортски резултати са коjима се не може подичити ни jедан такмичар-аматер нити професионалац у Угарскоj“.

 slika03.jpg

Поред мотор-бициклова, коjе jе правио сам, друга велика Сарићева страст, били су аутомобили, коjе jе возио, буквално, до краjа живота, као крепки деведесетогодишњак. За живота, Сарић jе поседовао четири jедноседа и двоседа - „кабриолета“,  врло грубе израде, што указуjе да jе то аутомобиул стварно  настао у „домаћоj радиности.“

У предговору своjе књиге-монографиjе „Иван Сарић“ аутор, Мирко Грлица, 2010. г, пише: „Протекао jе цео век од jавног лета Ивана Сарића на авиону властите конструкциjе,

изванредног триjумфа људске воље, каквих се суботичка средина баш и ниjе нагледала у прошлости. Њен доминантни, паланачки дух ниjе волео креативност и индивидуалност, већ им jе предпостављао униформност, традиционализам и рутину. Иако jе чиновничким позивом и сам био предодређен  да постане део тог света, такмичарски дух из младалачких, спортом испуњених година, одвео jе Сарића у воде истраживања и конструкциjе. Врхунац тог односа догодио се 16. октобра 1910. године када jе већинска Суботица у хиљадама дошла да види лудо храброг особењака. И онда када jе разум (и jак ветар) налагао одступање, Сарић jе са „писмо-глава“ новчићем у руци одлучио. И полетео...

Jош док се бавио моторциклизмом, Иван Сарић се заинтересовао за авиjатику. Пратио jе шта се дешава у свету, од браће Раjт па до пионира француске авиjатике, Луjа Блериоа, кога jе упознао на аеродрому краj Париза, 1909. године, непосредно пред његов лет преко Ла Манша.  Криjући се од чувара, Сарић jе кришом снимио њедгов моноплан (jеднокрилац), набавио неопходну литературу и уз обећање неких приjатеља да ће добити, троцилиндрични  авионски мотор “Анзани”, вратио се у Суботицу и  прионуо на посао.  За оваj своj врхунски техничко-технолошки производ, оног времена,  користио jе материjале коjи су му се нашли при руци: точкове од старог моторцикла,  затеге од жица са клавира, седиште од прућем плетене  баштенске фотеље, резервоар од канте за млеко…Тако jе настао авион „Сарић Но1“,  jеднокрилац, са распоном крила од 8,5 м и трупом дужине 7,5 м.  чиjу jе основу чинила дрвена решетка споjена оковима и жицама.  Сарић пребацуjе своj моноплан на коњско тркалиште, где jе изградио скроман хангар у облику слова „Т“. Ту наставља са радом и пробама на авиону и мотору. 

 slika04.jpg

Jош током jуна 1910. године, прво рулао по травнатоj писти-ливади,  упознаваjући своj авион и могућности мотора од 25 КС, да би после неколико неуспешних покушаjа и малера коjи су га пратили, успешно изводио краће летове. Управо за ове догађаjе везана jе и jедна анегдота коjу jе, jедном приликом, Сарић испричао приjатељима.

            Наиме, да би популарисало ваздухопловство, градско веће Будимпеште jе заказало Прво међународно такмичење аеропланова у Будимпештина Ракошу, од 5. до 15. jуна 1910. године, по пропозициjама и уз одобрење - ФАИ.[1] Веће jе за такмичење определило 250.000 круна, као гаранциjу за ту манифестациjу. То jе било довољно да привуче многе асове и пилоте из Угарске али и иностранства, па се тако на списку приjављених учесника нашло и име Ивана Сарића. Да би се што боље припремио, интензивирао jе своjе припреме. Jедном приликом, када његови помагачи нису дошли, због неких своjих послова,  Сарић jе замолио две снаше, коjе су у близини окопавале кукуруз, да му помогну и придрже реп авиона док им не каже да га пусте. Оне пристадоше, ухватише чврсто реп авиона, док jе Сарић додавао гас и повечавао броj обртаjа на мотору. У jедном моменту, снага ветра коjу jе правила елиса, подиже сукње наших снаша и оне изненађене, уз отегнуто иjууууууу, пустише авион и брже-боље прихватише сукње, да сакриjу „срамоту”, jер испод сукања нису мимале доњи веш! Женска част jе спашена, али jе авион пао на „нос”.  Елиса се забила у земљу, оштечено jе и крило, а еполог свега jе да Сарићевог имена ниjе било на краjу,у извештаjу међу учесницима Првог међународног такмичења аеропланова у Будимпешти.

Када jе завршио неопходне поправке, довољно савладао технику пилотирања и стекао неопходно самопоуздање, Сарић jе, желео да своjе умеће летења покаже  суграђанима. Да би им скренуо пажњу на „jавни лет“ коjи планира, Сарић jе читаву Суботицу облепио са 1.000 плаката, на коjима обавештава грађанство да ће у неделју, 16. октобра, у 3 сата поподне, на коњском тркалишту, он, Сарић Иван, суботички авиjатичар, извршити више летова на свом моноплану. Сарић jе  дао и неколико интервjуа локалноj и престоничкоj штампи, коjа jе о овом догађаjу известила jавност.

Међутим, 16. октобра у заказано време, у 3 сата поподне,  полетање ниjе било могуће. Сарић jе оклевао, чекаjући да се ветар стиша, али ветар ниjе престаjао да дува. Сарић jе, као и много пута пре тога, одлучио о своjоj судбини бацаjући новчич „писмо-глава“. На жалост, и поред великог броjа грађана на овом догађаjу и броjних новинара и фоторепортера, нема ни jедне фотографиjе са самог jавног лета. Ипак, ондашња штампа jе забележила:

„Наши снову су се, дакле, остварили и на суботичком коњском тркалишту, где се на св. Стипана одржаваjу трке коња, а другим данима пасу мирне краве, уз ватрене овациjе одушевљених хиљада људи, полетео jе у ваздух и поносно крстарио  кроз срџбом узбуркано ваздушно море, авион Ивана Сарића. Скршена jе магиjа, сада jе публика већ видела да се крв наше крви Иван Сарић ухватио у коштац са ваздухом и победио га. Беснио jе скоро оркан, треба бити храбар морнар да се отисне у овакво време. Зидови трибина од дасака су крцкали, стењали, повиjали се, високи стуб за маркирање замало да се не поломи. Искушаваjући бога, уносећи стрепњу у сваког човека, с човечанским осећањима, Иван Сарић jе сео у машину и летео (...)

slika05.jpg 

Узлетање jе каснило jер jе ветар био веома jак. Ветромер jе показивао брзину од  12-14 м/с, те су из редова публике молили Сарића да се не коцка са животом. Уз све то хладноћа jе била неподношљива, ветар ниjе попуштао и већ су разгласили да ће изостати узлетање, када jе Сарић, упркос свим противљењима, наредио да се на маркациони стуб подигне црвено-бела заставица: машина полази. И у таквом времену у каквом у Будимпешти не би ни извукли машине, скочио jе на машину. Ветар jе срдито подизао крила моторне птице, збацио капу са Сарићеве главе, али jе мотор већ бректао, машина jе пошла и након залета од jедва 25 метара-напустила тло.“

Сарић jе тог 16. октобра 1910. године, пред 7.000 своjих суграђана,  приредио “jавни лет”  прелетевши, том приликом,  на висини од 20 метара, цело коњско тркалиште у Суботици. Тога дана Сарић jе направио jош 2-3 лета, правећи вешто заокрете и врачаjући се на полазну тачку, што jе за оно време био велики подвиг умешности пилота.

Тако jе Иван  Сарић, градски књиговођа, гениjални самоуки конструктор, градитељ авиона и храбри летач из Суботице,  постао  први човек, на овим просторима, први пилот у Србиjи и на Балкану, коjи jе успешно полетео справом тежом од ваздуха, покретаном сопственим мотором.

„О емоциjама коjе су га обузеле приликом извођења овог историjског  лета, Иван  Сарић се касниjе присећао: „Осећаj да сам победио ваздух, да сам над наjвишом кућом у Суботици, да ћу с временом стићи jош више под облаке... то су осећаjи коjи се не могу изразити. То само jедном човек осећа у животу.“

Не само да jе био неустрашив и вешт летач, него jе Сарић  био и добар трговац.  Тако  jе већ после пар дана од велике представе на коњском тркалишту, схватио да му слаб мотор од 25 КС представља проблем за прављење дужих летова. Прионуо jе на посао да направи нов, савршениjи авион, „Сарић Но2“,па му jе за таj подухват требао и нов, jачи мотор.  

 slika06.jpg

8. новембра 1910.г. Сарић jе добио одговор од будимпештанске фирме „Ваш Геза и син д.д.“ за куповину Делфосовог седмоцилиндричног мотора од 60 КС по цени од 7.600 круна. Да би смањио трошкове, Сарић jе понудио „у компензациjу“ своj стари троцилиндрични мотор „Анзани“ коjи jе процењен на 1.800 круна, па jе тако, за нов мотор, доплатио само разлику од 5.800, за шта jе тражио помоћ од Градског већа у износу од 5.000 круна за мотор и jош 2.000 круна за изградњу „правог“ хангара. Овде упознаjемо jош jедну Сарићеву особину, вештог трговца, добављача, коjи  jе jош давне 1910.г. увео, данас савремене облике трговине: компензациjу, продаjу „старо за ново“  и наравно, донаторство и спонзорство.                                                                                                                                     

Но, како било, да било, нови мотор се ниjе показао наjбоље, па иако постоjе фотографиjе новог авиона са седмоцилиндричним Делфосовим мотором, немамо валидних података да jе „Сарић Но2“ правио и успешне летове. Иван Сарић jе, по неким казивањима, уз помоћ суботичких ковача и других маjстора, успео да сам себи направи нов мотор! Да ово Сарићево ремек-дело, петоцилиндрични мотор од 50 КС ниjе сачуван у Музеjу ваздухопловства Београд, тешко би било поверовати, да jе jедан општински службеник, у воjвођанскоj паланци,  давне 1910. године, успео  да  направи такав технички подвиг!

Сарић ни после овог успеха не мируjе, већ далеко од очиjу jавности, ради на проjекту десетоцилиндричног мотора од 100 КС. Успева да за то заинтересуjе команду авиjациjе у Бечу, па пошто jе успешно одбацио све оптужбе за плагиjат и доказао оригиналност неких своjих решења,  Сарић неколико година, током Првог светског рата, проводи у фабрици авиона у Винер Ноjштату. Очигледно да jе судбина Аустроугарске у Великом рату утицала и на судбину  производње Сарићевог авионског мотора, о чему нема поузданих  података.

Иван Сарић се jош jедном, краjем лета 1935. године, четврт века после своjих првих летова,  враћа на тркалиште краj фабрике ђубрива „Зорка“ и то као члан Аеро-клуба у Суботици. У чланку под насловом „Сjаjан успех аеро-клуба у Суботици“ забележено jе и ово: „Послиjе подне jе отпочео програм пред многоброjном публиком. Пилоти су своjим бравурама задивили публику. Сарић, стари ветеран, поново jе полетео у висину само сада у наjмодерниjем типу авиона. Сарић jе с овога мjеста пре 25 година први пут се дигао у висину на аероплану коjи jе он сам направио...“                                                                                                                                                                                 

Навикао на популарност и окружење новинара и своjих суботичана, Сарић jе у позним годинама, имао утисак да jе заборављен. За разлику од многих других пионира авиjатике, Сарић jе доживео дубоку старост. Умро jе у деведесетоj години живота, 23. августа 1966. године у Суботици.  Његови суграђани, коjи у праскозорjу настанка наше авиjатике, далеке 1910. године нису схватали праву величину и значаj Сарићевог рада, одали су му почаст, подижући му споменик, са постаментом у облику „новчића среће“ коjи jе увек носио са собом. На постаменту jе уцртан авион „Сарић Но1“ у природноj величини,  а у његовом тежишту стоjи скулптура Ивана Сарића ослоњена, десном руком на бицикл, док у левоj држи елису авиона.  У склопу прославе Дана града 2010.г. споменик jе реконструисан уз постављену одговараjућу расвету. Аеро-клуб у Суботици носи име „Иван Сарић“, Прва техничка школа добила jе назив „Иван Сарић“. У Градском музеjу Суботице, у Музеjу ваздухопловства Београд  и у Спортском и пословном центру „Воjводина“ у Новом Саду,  постављене су изложбе поводом 100 година од првих летова авионом Ивана Сарића, летова коjи су уjедно обележили и 100 година од настанка авиjатике у Србиjи и на Балкану.

И ове, 2020. г., након 110 година од првог Сарићевог лета, он ниjе заборављен. У центру Новог Сада, 16. октобра 2020.г. у галериjи Ла Виста jе отворена изложба фотографиjа о Ивану Сарићу, његовом животу и раду и подвигу коjи jе направио, а у Суботици, Аероклуб „Иван Сарић“ jе организовао мемориjално окупљање на Аеродрому „Суботица“ уз одавање поште, откривање спомен плоче и приказивање документарног филма о Ивану Сарићу. На краjу, одржан jе и приказ летења у част великана нашег ваздухопловства, Ивана Сарића.

Фотографиjе: Музеj ваздухопловства Београд                                           Текст приредио:

 Градски музеj Суботица                                                              Жељко Вулетић, генерални секретар ВСВ

                                                                                         (Коришћен материjал из књиге „Иван Сарић“, Мирка Грлице)

 

Tagovi

Komentari (0)

Повезане вести