ЛЕГЕНДА О ИВАНУ БАБЕJИЋУ
Пресретне хаjдук Иван Бабеjић младу и лепу девоjку на шумском путељку, лепо одевену, спремну за посету вашару у Жагубици.
- Како ти девоjко смеш да идеш сама? Зар ниси чула за опасног хаjдука Ивана Бабеjића хомољског „Горског цара“ – пита jе Иван?
- Ако jе он такав jунак, да напада сиротињу, нека ме сретне, а од мене може да отме само душу.
Чувши ове речи хаjдук се изненади храброшћу младе чобанице, заустави jе, извади из торбе пуну шаку злата,даде jоj у руке и рече: „Кад си тако храбра, узми ове дукате и сваком да причаш да ти jе дао Иван Бабеjић - Горски цар“, и отрча кроз шуму. Девоjка оста без даха, са пуним шакама злата, незнаjући шта jе више жуто - дал’ злато ил’ њени образи!
ИВАН БАБЕJИЋ
Легенда о чувеном хомољском хаjдуку Ивану Бабеjићу, jош увек плени пажњу због многих непознаница и недоречености о њему, а свакако наjвећу пажњу нових прича о њему, привлачи сладокусце о његовим оставштинама у злату и прича, да прави Бабеjић ниjе убиjен, већ jе умро природном смрћу у Румуниjи.
Трагаjући за истином или полуистином о различитим верзиjама хаjдуковања, постоjању и нестаjању Ивана Бабеjића, дошао сам до породице Драгише Белића из Лазнице. Драгишин прадеда Иван Симоновић имао jе три кћери из другог брака: Анку, Ану и Петриjу, и троjе деце коjу jе његова супруга довела код њега из првог брака. Трећа супруга Ивана Симоновића била jе Стана Симоновић, девоjачко презиме Љикуцић, коjа ниj имала деце, а била jе дугогодишња љубавница Ивана Бабеjића и његов наjпоузданиjи jатак. Стана Љикуцић jе била писмена у то време и изузетно спретна, виспрена, jедном речjу, интелегнтна жена. По лепоти заостаjала jе за Ивановом законитом женом Аном али њена висока интелигенциjа омогућил jоj jе да буде прва међу многоброjним Ивановим jатацима и љубавницама. Стана jе дуго била у браку са Иваном Симоновићем, однеговала jе сву његову децу, унучад и праунучад, а посебно се њен допринос неговању деце огледао у помоћи приликом њиховог описмењавања. Jедном приликом Иван Бабеjић jе везао за кола (воловску запрегу), Станиног супруга Ивана, где jе оваj ту преноћио везан и планирао jе да га убиjе. Међутим уз Станино свесрдно противљење и обjашњење да jе њен муж веома добар човек, да jе њоj добар живот код њега и да му jе он поуздан jатак, одустао jе од те намере и никада више ниjе му претио.
Цела прича почиње да одмотава непознато клупко о Ивану Бабеjићу у време 1952/53 године, кад jе Паун Jовић из Лазнице отишао у воjску у Македониjу у блиини Струмице. Ту поред граничне линиjе где се кретала воjска и изводила своjе вежбе и друге свакодневне активности, чувао jе овце старац коjи jе шепао на jедну ногу и распитива се да ли има неког од воjника, да jе из околине Бора. Паун се представио да jе из Лазнице и тако су они ступили у некакав неформалан приjатељски однос као да су родбина.Кад jе Паун полазио кући њему jе на станици пришао његов познаник „чобанин“, обучен у свечано одело, ниjе вше шепао, на глави jе ноио беретку, у то време „господску капу“. Поздравио се са Пауном дао му нешто новца у руку и питао: „Да ли познаjеш Стану Симоновић из Лазнице?“ Паун му jе потврдио да jе познаjе. „Поздрави jе пуно од њеног приjатеља, а она зна од кога, и кажи jоj нека jош чува кошнице у шљивару.“ Дошавши у Лазницу, Паун ниjе баш одмах тишао да поздрави Стану али кад jе отишао и пренео поздраве она jе прокоментарисала: „Ђаво га однео био jе пре неки дан и превртао ми кошнице. Хвала му, оставио jе нешт меда и за мене.“ Паун ниjе ни слутио да jе то био Иван Бабеjић и да jе из кошница узео део скривеног злата.