Изградња Радован куле започета је 1968. године. Кулу убрзо посећује ондашња културна елита као и учесници првог Феста са Кирком Дагласом на челу. Жеља њеног градитеља је да она буде кутак за све маштаре и сањалице као и уточиште самоуким сликарима из Мачве. Милић од Мачве био је један од најпознатијих српских сликара XX века, рођен 30. октобра 1934. у Белотићу.
Право име било му је Милић Станковић, али је широј јавности више познат под својим уметничким псеудонимом значења да је пореклом из Мачве.
Дипломирао је на Академији ликовних уметности 1959. године, а након тога на студијском боравку у Паризу. Члан је УЛУС-а од 1960. године. Био је један од 13 чланова друштва „Медијала“, основаног 1956. године. Чланови групе били су: Оља Ивањицки, Миро Главуртић, ……
Он је био сликар, вајар, архитекта и песник, и по томе је својеврстан и занимљив. Теме његових слика везане су за националну прошлост. Милић Станковић је сликао Србију, Мачванску земљу, своје детињство проведено у Белотићу. Цртеж и детаљно описивање сцена на сликама су и основне одлике овог уметника.
Његови узори су били стари мајстори: Бош, Бројгел, Салвадор Дали. Кроз своје сликарство фактографски је забележио историју свога завичаја и српског народа и кроз сликарство поетику сликарске фантастике. Као бивши студент завршне године архитектуре, био је један од најбољих познавалаца перспективе у сликарству.
Уметникова инспирација су били балвани, ужарене лопте, санте леда. Слике су му биле испуњене детаљима: демонима, ноћним птицама, џиновским сатовима, кулама, црквама, плотовима, … За њега је Мачва свето место земље Србије и он, Милић од Мачве, син Радованов, унук Пантелијин неће дати да се света места заборављају.
За његово сликарство би се могло рећи да је својствена мешавина фигуративног надреализма. Имао је специфичан стил одевања: црни плашт сличан мантији, црну беретку и штап налик на владичански. Преминуо је 8. децембра 2000. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.