Садашњи православни храм посвећен празнику Летњем Св. Николи, подигнут је 1820-1831. године. Иконостас је осликао београдски сликар Стеван Тодоровић 1885. године. Иконописац је насликао неколико призора из српске историје, попут Св. Саве, Стефана Немање, царева Душана, Уроша, кнеза Лазара и других. Почетком 20. века порта је ограђена жељезном оградом. Постоје тада два српска православна гробља, а најстарији споменик је био из 1750. године. На гробљу је сахрањен граничарски мајор Александар Стојшић који је оставио 30 ланаца земље (у атару Дебељаче) цркви оповској на управљање, за добротворне сврхе.[6] У црквеној ризници је стари Минеј из 1760. године. На гробљу се налази капела задужбина племкиње Меланије Манојловић из 1933. године. Светосавски дом грађен 1903. године је задужбина породице Јована Матића.[7] Парохијски дом озидан је 1940. године.
По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године, парохијско звање је основано 1767. године (или 1750?), а црквене матице се воде 1768. године. У Опову је било 1846. године 2710 православних становника. Постојале су две парохије са свештеницима: Јаков Ђуришић и Михаил Путник.[8] Почетком 20. века на челу црквене општине и скупштине је Пера Томић, а пароси су: поп Михајло Рајин, родом из места, који је служио ту осам година и умро 1908. године. Њега је заменио поп Велимир Сперњак. Други је поп Ђорђе Ћурчић као капелан. У мест су две парохије, треће и четвте платежне класе, има парохијски дом, а парохијске сесије износе укупно 66 кј. земље.[9]