Православни храм посвећен Св. Николи је подигнут 1812-1814 године, а обновљен 1978. године. Икописац из Великог Бечкерека, Георгије Поповић осликао је иконостас 1814. године. Чишћење икона на иконостасу обавио је 1930. године Антон Кожеља.[3]
Парохијско звање у Баранди је основано 1768. године. Црквене матичне књиге рођених и умрлих се воде од 1779. године, а матица венчаних од 1780. године. Пописани су 1797. године православни свештеници у Темишварској епархији. У Баранди су тада пароси, поп Аврам Зебић (рукоп. 1781) и поп Живојин Раданов (1754). Поп Аврам је поред српског језика, знао румунски и немачки.[4] По државном шематизму православног клира у Угарској, 1846. године у Баранди живи 2330 православних житеља, пароси су: Гаврил Арсеновић и Стефан Женар, а капелан Живојин Арсеновић.[5] Претплатници једне црквене књиге били су 1868. године баранђански пароси: Василије Женар (од 1859) и Константин Поповић.[6] Почетком 20. века православна парохија је друге платежне класе, има парохијски дом, а парохијска сесија износи 33 кј. земље.[7] Поп Константин Стануловић родом из Бочара, баранђански парох је био (1897-1907). године.
У Баранди је рођен 1862. године Митрополит рашко-призренски Нићифор Перић, егзарх Горње Мезије. Школовао се у родном месту и Београду, а монашки чин је примио у манастиру Враћевшници 1880. године, када је заменио дотадашње име Никола. Већ следеће 1881. године је рукоположен за презвитера у Карановцу, да би потом завршио Богословију у Београду 1889. године. Његов заштитник митрополит Мухајло га је произвео у синђела, и поставио за намесника манастира Раванице. Животни пут га онда води 1893. године у Цариград где је изабран за наставника тамошње српске гимназије. На молбу митрополита скопљанског Методија, прешао је 1896. године у Скопље где је био уз митрополита, протосинђел архимандрит. Ту се истакао на просветном пољу након смрти Методија. Уследило је његово странствовање на острву Патмос и Цариграду, а 1899. године је био постављен за настојатеља и протојереја цркве Св. апостола у Ферикеју. Исте године је изабран за митрополита рашко-призренског и отишао на Косово.[8]