Основна обука витеза је кроз етар и акашу пронашла пре свега младе витезове – оне који то већ јесу, али и оне који ће то тек да постану. Примарна адреса су били сви који су одрастали на исконским енергијама слободе, истине и части, чије фреквенције јасно осећају, али своја оружја за одбрану и напад нису до краја освестили, наоштрили и избаждарили. То су они чврсто решени да нема предаје и одлучни да овог пута идемо до краја.

У наставку вам преносим мисли једног вансеријског младог витеза. Не замерите што ће овај нешто дужи, али по важности изнетог – веома концизан текст бити потписан само степеном аутора, без његовог имена и презимена. Још у најранијим етапама наше селекције једно од првих елиминационих питања је: Да ли си спреман да се жртвујеш за свој Род, а да се за твоје име никад не сазна?

Ми нисмо политичка нити било каква јавна организација која зависи од маркетинга, финансијских прилога и бројности чланства, које упркос томе није малобројно. Не радимо са новцем већ са енергијама и урадићемо све што сматрамо за неопходно да свој специфичан духовни и магијски рад на победи светлих сила наставимо у тишини коју нам само анонимност може пружити. 

Овде престаје моје писање и следи оно главно. Уживајте и до скорог виђења.

Доктор са Чубуре

ВИТЕШКИ ПРАКТИКУМ

Шта је заједничко у тестирању сугестије, догме и веровања? Искушење би можда био неки свеобухватни одговор. Искушење за витеза је само још један радни дан јер тамо где сви притискају кочницу витез додаје гас. Почнимо Браћо моја…

ЕКСПАНЗИЈА СВЕСТИ И ДЕКОДИРАЊЕ СУГЕСТИЈЕ

Предлажем да добро сагледамо ово што ћу вам сада предочити…

“Никако није могуће доказати да је визуелизација одређене мисли узрок исте такве манифестације која се понекад случајно поистовети са догађајем у физичком свету. Наука је већ много постигла на свим пољима, али на ову тему се још увек није дала прецизне одговоре. Нама, обичним људима, остаје само да верујемо у то са резервом, узимајући у обзир фразу да су нека чуда ипак могућа. Док званична наука не докаже тешко је знати, јер људи су до скоро, у одсуству науке, веровали да је Земља равна плоча са ћошкастим ивицама. Ипак разни теоретичари завере пркосећи савременој науци и даље код неких буде питања пружајући доказе да је теорија о равној Земљи тачна, а неки да је визуелизација практична вештина, стара колико и сама наука”

  Драга моја Браћо све ово што сам до сада изговорио задржите испред себе како би заједно јасно сагледали о чему је овде реч. Верујем да су многи од вас уочили неке неправилности, а можда чак и да сам све ово што сам изговорио, уствари са врло прецизном намером “потурио”. Али не толико да би успешно дешифровали шта је у наведеном истина, шта лаж, а шта претпоставка, већ више да би заједно уочили један маневар којим се тамни често служе, а мало је перфидније природе од оне која се приказује на први поглед. А то је, шта се дешава док свест анализира оно сто је наглашено, а где се подсвесно заглави пажња док нишанимо могуће неистине у ономе што је истакнуто. Навешћу само пар насумичних примера из овог текста, који би без икаквих сумњи наивно красио колумну неког високотиражног часописа, што за последицу има саботажу на нивоу који чак ни Слободан човек не брани. Кренимо редом…

  Прво… сви ми овде добро знамо да је званична наука примарно искоришћена као алат, да оивичи знање и преусмери га на један курс који има врло ограничен домет, држећи човечанство у сумраку, представљајући само фрагменте неких могућности као врхунац достигнућа, наводећи друштво на погрешан императив и испуњавајући тако свој основни циљ.

   Друго… у мору поплава такозваних духовних вештина (које су, гледајући целу епоху, у буквало једном тренутку избачене на обалу колективне свести) одједном се намножила читава армија такозваних духовних тренера, водича, гуруа, мистика, исцелитеља итд. Огромна већина њих су све сами стручњаци у визуелизацији, убеђујући тако прво себе да нешто знају, а још горе, очајне и лаковерне људе који им се обраћају за помоћ, и то им по правилу наплаћујући своје услуге. Сама визуелизација је прилично неефикасна и такође је подметнута по истом механизму као наука, али о томе ћемо нешто касније у другој причи.

   Треће… неприметно провучен наратив о учествовању “обичног човека” у активној интеракцији са актуелним догађајима у свим сферама живота па тако и сазнајним, упросечује људе у једну раван, чинећи их тако обичним, немоћним и пасивним посматрачима живота, држећи их уверене да су у неком кораку са садашњим тренутком, пројектујући им тако осећај довољно укусне и спонтане стварности која је сасвим задовољавајућа кад се доживљава из масе. Јер ето, ако већина мисли слично, мора да је тако. Или да је заблуда безболнија ако је колективна, у најбољем случају.

   Четврто… “теорија завере” је некад чак и код тог упросеченог човека голицала минималну дозу интересовања, а данас, кроз употребу технологије форсирајући свакакве одговоре, а нарочито оне без дубље анализе, постала је толико излизана фраза да је изгубила и онај основни акценат због ког је настала. Толико је различитих теорија завере нагурано у један исти џак који и служи само томе, да у колективној перцепцији све те различитости буду сведене на једну исту раван која више не провоцира никакву плићу а камоли дубљу посвећеност у истраживању.

Ова четири потпуно насумично одабрана примера у гомили, ми као професионалци, симултано са самим слушањем, можемо анализирати без икакве тешкоће. Сада долазимо до оног битнијег дела.

 Ако свест анализира оно што је у првим редовима, односно оно што је очигледно, подсвест се не бави толико анализом примарног колико опажањем свега видљивог, и оног што је примарно и оног што је секундарно. Обавезна способност многих редова слободних људи јесте савладавање вештине да у тренутку спретно баратају оним што је видљиво на оба нивоа свести. И то смо са овом анализом завршили. Али ми нисмо само слободни људи! Ми смо тражили одговорност више и са великом чашћу прихватили задатак да штитимо слободне људе и слободан свет. Зато морамо поседовати додатну вештину која се растеже до виртуозности а која постаје видљива и оперативна тек на спрату изнад. Константно активна и увек присутна НАДСВЕСТ може да управља оним што селективно желимо да нам опажа подсвест и вољно лоцирамо тачну сугестију, емитовану са једног скривенијег нивоа од оног који је у понуди видљив, оног где подсвест не опажа јер не види, просто јер јој није видљива. 

Подсвест одлично скенира све у видном спектру а надсвест види још даље, види далеко иза видљивог. Надсвест је у стању да лоцира намеру, а са тим и енергију која је у њој сакривена, чак и у оном случају где ентитет који је извршава уопште није свестан. Тако наоружани, у рецимо једном наизглед добронамерно написаном тексту неког високотиражног часописа, можемо да идентификујемо и дешифрујемо комплетну слику поруке која стиже до свих који је тумаче, али и да лоцирамо извор из ког долази, јасно уочавајући маневар који се огледа у добро осмишљеној и навођеној намери, видљивој само на радару високог опсега. На бојном пољу ово би изгледало као лоцирање удаљеног минобацача опремљеног стелт технологијом и тренутно неутралисање његовог положаја. Циљ текста који сам измислио за потребе данашње вежбе јесте да иако свесни пласираних неистина које нам нуди, његов циљ није само манипулација лажима већ и навигација пажње у позадинским деловима свести. Сугестија текста са почетка је оптерећивање пажње диверзијом. Поруке које као артиљерија привлаче свесно опажање у себи садрже поруке које привлаче подсвесно опажање, које заправо представљају диверзију диверзије. Док се свест у сред напада, у реалном времену оперативно бави обавештајним задацима и одбраном од оног што изгледа као примарни напад, а подсвест у позадини скенира и штити потенцијалну саботажу изложених портала, витезу не сме да промакне да се главни напад односи на спуштање фреквенције који се одвија иза истурених фронтова свести, оних који опажају. За витеза спуштање у ниске фреквенције је стандардни део тренинга али манипулисање вољом и пажњом буди неиздржив нагон да употреби оружје. Одбрана од тако слојевитног напада је потпуна надсвест и опажање свих нападнутих тачака. Одбијање напада на вишим спратовима се упрошћава и реализује самим уочавањем свега што је нападнуто. Када се то успешно изведе није потребна додатна акција јер се добро истрениран витешки дух у таквом окружењу понаша као непробојни штит. Тако раширен фокус који у широком радијусу као сноп светла покрива сва три нивоа свести представља одличан ослонац да се замахне Пламеним мачем, који у корену дезинтегрише узрок свих напада, а не само оних који су подметнути у видно поље. 

Теорију знамо сасвим довољно, свакако све што је неопходно, али за једну здраву дискусију. Теорија је немоћна у практичној употреби. Конструктивно играње енергијама на сва три нивоа свести, њихово обликовање и емитовање ка појачалу у пракси ради много боље него у теорији. Нека је литертура и стечено сазнање тренутно по страни јер увек могу да се допуне по потреби. Практичан и оперативан рад мора бити беспрекоран. Јер само знање у овом случају није бакља већ тољага без пламена а она није довољна да генерише енергију. Зато је битан стабилан фокус на осећај који долази из нашег срца, јер ЕГРЕГОР РОДА види само чисту емоцију и прецизно избрушену намеру. Ништа друго нема потребну кубикажу да вуче колективну свест ка вишим фреквенцијама.

Без обзира да ли је креирају тамни или светли редови, сугестија има велику моћ. Импровизовани новински текст је мисао коју сам изнео само као пример, чисто да никад не губимо из вида како сугестија лако превари и како у рукама злонамерног ентитета неприметно може да начини штету која у кључним тренутцима може да буде пресудна за неког од нас! Ово је битно да знамо јер у овој формацији и оваквој тактици нико своје вештине не ставља у примарно личну употребу већ у службу своје Браће. Ако оружје и штит користимо свако за себе онда је цео витешки ред рањив као једна његова карика, али стављањем свих борбених вештина у службу првенствено своје Браће, онда је сваки Брат јак као цео витешки ред. Иако на располагању имамо исто оружје, овако постављена формација може да се употреби као тактичко оружје које тамни никад неће имати. То је нешто што тамни не умеју да користе јер жртвовање је чин који се креира на високим фреквенцијама. Користимо ово оружје увек јер они од тога не умеју да се бране.

АФИРМАЦИЈА И НЕГАЦИЈА У СЛУЖБИ НАВИГАЦИЈЕ

Да би разумели слику како функционише навигација кроз фреквенције са аспекта неког ко по задатку наводи и подиже у више, али и са аспекта неког ко, без обзира на изграђен систем одбране, може да буде навођен и спуштан у ниже фреквенције, желимо да разумемо како функционише механизам због ког слика може да изгледа неразумљиво. Изграђен систем безбедности постоји првенствено као база, али активно опажање основних елемената који су коришћени представља неопходну надоградњу за препознавање средстава који су употребљени у навигацији. Пошто су изговорене или написане речи само производ претходно генерисаних мисли, које су производ претходно примљених енергија, пажња треба да нам буде на мисаоном процесу ако желимо да лоцирамо његов енергетски извор. Зато сам рекао да желимо а не да морамо да разумемо функцију механизама. Поред сугестије врло учинковит механизам је игра речи у којој се кроз супротности користе афирмација и негација. То нас доводи до питања да ли је заиста икада било потребно написати да је крађа злочин, да је гордост грех а издаја неопростива, као и да ли се бављењем, записивањем и изговарањем таквих мисли човек приближава или удаљава од тих фреквенција? Потврдно је да су поменути грехови у извесној мери дефинисани али да ли они стварају исту слику у подсвести када се дефинишу на мало другачији начин, јер битну разлику прави како је нешто представљено. Ево пар истих примера провучених у једном случају кроз негацију а у другом кроз афирмацију. 

НЕ ЧИНИ ПРЕЉУБУ, НЕ КРАДИ и НЕ УБИЈ свести говоре исто и стварају једну слику. БУДИ ВЕРАН, ПОКЛАЊАЈ и СТВАРАЈ ЖИВОТ говоре свести довољно исто, у подсвести стварају неку другу слику, али временом и неке друге енергије које су прецизна навигација за циљање одређене фреквенције. Уопште не доводим у питање намере са којима су ове заповести писане али не познавање градивног механизма базираног на сугестији, афирмацији и негацији може лако да пермутује и у довољној мери сакрије енергије које лако пронађу, људском оку невидљив пут до његових намера у које се сакрију. Зато када лоцирамо енергије анализирајући намеру која изводи навигацију нећемо ништа видети ако не познајемо механизме путем којих се у намере сакрију енергије против којих се боримо.

ИСКУШЕЊЕ ВЕРЕ

Гомила знања које смо стекли о свету дошло је у нас кроз причу. Да ли родитеља, Брата, књиге, пријатеља или легенде није ни битно, унели смо то знање у себе веровањем. Али постоји још једно знање које носимо у себи а није екстерног порекла. Оно долази из нас самих и понели смо га у себе пре него што смо се родили. То знање се зове осећање или сећање. У то знање не морамо да верујемо, то једноставно знамо и као такво је неодкидиво од нас. Обрађивањем унетих прича добијамо сопствену верзију света који нас окружује, а комбиновањем прича и осећања добијамо финалну верзију тог нашег света. Али шта би било кад би се ослонили само на сећање? Када би искључили надражаје свих пет физичких чула остали би у мраку информација који није оптерећен никаквим сазнањима. Када би на то још избрисали садржај свих информација и свега што смо сазнали од кад смо дошли на овај свет остали би у једном бланко простору испуњеним једном информативном празнином. Али само информативном. Остао би дух и духовно сећање, односно осећај, или просто сећање. Кад посматрамо људе посматрамо оно у шта верују. Јер то у шта верују је управо она основна нит од које су саткани . То је сиров осећај. Оно чега се сећам ја сећате се и ви.

Испричаћу вам причу из тинејџерског доба моје духовне младости. То је једна од мојих прича и много је стварнија од моје дотадашње стварности. Ово је најкраћа прича о једном мом сећању.

Ја сам у једном тренутку на свом радозналом путу, Богу хвала, тражио и добио могућност да више пута тестирам искушењем мени тада најневероватнија правила о природи стварности у којој сам добрим делом боравио. Да продрмам оно у шта верујем али и да преиспитам оно у шта сумњам или нисам потпуно сигуран. Оно у шта сам веровао ми је увек представљало чврст ослонац, а оно што је било тада магијско, окултно, мистично и тешко доступно у правцу духовних вештина ме је фасцинирало толико да ме је одвајало од земље. Са разумевањем елементарних принципа магије водећи се само осећајем и одрекнувши се готово свих одговорности, у складу са тим добом, спустио сам ручну и кренуо у пустоловину живота. Како сам био неумерено дрзак у искушавању сопствених граница издржљивости суочавао сам се са најсветлијим и најтамнијим силама које сам умео да испровоцирам у себи и нимало се нисам се штедео, јер прилику да све искусим не бих пропустио ни за шта на свету. Скромну људску перцепцију сам доживљавао крајње ограничавајуће, а како ми границе у то време ни у чему нису биле блиске, скромност је била још даља. Био сам као звер гладна свих могућности које магија може да ми омогући. Све што је било мистично ми се увукло у крв и заразио сам се тако да готово уопште нисам боравио у физичком свету. Искуство које сам брзо стицао у простору растерећеном од физичког света било је непроцењиво, а проток енергија које сам осетио био је на нивоу вулканске ерупције. У неком од наивних роњења по најмрачнијим дубинама свести у једном тренутку сам Бог ме је спасао да ме тама не прогута. Рађање Светла у мени које сам потом доживео је био катарзично ослобађајућ догађај јер сам имао непогрешив осећај да ми је то Светло јако познато и некако моје, иако сам знао да га раније нисам доживео, бар не у овом животу. Наступила је идентификација са нечим што ми је било неописиво блиско, ближе него сваки зрак Сунца који сам доживео у животу. То је било оно непогрешиво осећање да сам пригрлио нешто што је било самном много пре рођења а да то нисам ни знао. 

То је било то! Сећање припадности да је то Светло нешто што је одувек било део мене било је толико живље од свега што сам до тад окусио да сам био сигуран да је овај живот служио само да се поново сродим са тим осећајем, јер бих после таквог искуства одлично знао шта ми је чинити. Тиме сам стекао искуство “уличне борбе“ као и сећање да је борба била основна природа мог духа. Прихвативши да то није први пут наставио сам своје магично путовање али овога пута обогаћен сировим искуствима из претходног периода. Експанзија свести, дубинско поштовање свега наученог, другачији осећај захвалности, интроспекција сопственог духа, есенцијално разумевање и прихватање живота , слободне воље али и љубав коју сам први пут осетио на начин да долази директно са доста високих фреквенција, су били дарови који су у мени умирили све што је до тада кључало као свеже избачена лава. После свега што сам доживео у мојим искушењима десио се један потпуно нови доживљај благостања, у ком сам осетио другачију врсту захвалности на путу који сам тада видео испред себе. Тај пут је више мирисао на тамјан него на ужарени камен из утробе земље, као некад. Силовито узбуђење на коме сам јахао пре идентификације је полако утихнуло. После катарзе уследило је откровење које је дошло из мене, али у виду буђења, доживећи га на начин да сам га сакрио и чувао у себи толико дубоко да сам морао да будем сигуран да сам га заслужио. После таквог искушења пут ме је довео до узвишења и гледишта да ми се готово цео свет окренуо наопако. 

Тек тада сам схватио да је до тада био наопако постављен а да је тек после свега био у свом природном положају. Сумњу је заменила спознаја а магија начин на који дишем. После тога ништа више није било исто. Желео сам да променим цео свет, макар овај део до кога могу да допрем, да поделим са људима истину и како је уствари лако стварати. Толико је било лако да многи нису веровали. Ретки су поверовали али ме нису разумели, док су неки који су разумели нису могли да верују. Далеко мање је било оних који су разумели, веровали па још и покушали али из неког разлога нису успели. А онда су и одустали. Када сам посматрао себе било ми је мало теже да разумем јер сам некако природно био наштелован, али тек када сам почео да посматрам процес на неком другом схватио сам да МАГИЈА ПОЧИЊЕ ИСКЉУЧИВО ОНДА КАДА ВЕРУЈЕМО У ЊУ. Многи нису били спремни на то а били су потребни озбиљни напори да људима у довољној мери дочарам да је веровање чиста стваралачка сила. Прошло је неко време од кад сам желео да поделим своје знање са светом док нисам схватио да сам остао сам и да људи око мене нису били спремни да верују у магију на једини начин на који се верује. Било ми је криво јер ја сам веровао у њих много више него они у сами себе. Веровао сам да могу да верују. Међутим био сам принуђен да прихватим да мојих 100% не значи довољно пуно ако неко не верује у уопште. 

Да би се покренула, довољно је веровати у магију минимум колико у физичку стварност или више, али само у почетку. Али да би трајала потребно је схватити како она у основи функционише. Освешћено дисање ми је било неопходно за разумевање важности о одржавању непрекидног и стабилног фокуса на кристално бистрој емоцији и хирушки прецизно обликованој мисли. Ово је оно место где је визуелизација одвојена и наглашена, стављајући у први план замишљање слике уместо генерисање осећаја срцем. Спознао сам да је одржавање пажње на том фокусу у магији битно онолико колико је битно да имамо ноге када ходамо. Само што у причи о магији ходање је сувишно бар колико и гурање бицикле поред себе.

Када сам магију већ довољно пута практиковао и стекао јако солидно искуство за безбедну употребу у пар наврата сам осећао чудан немир јер је деловало нестварно лако како сам сваки пут узастопно успевао у намерама које сам имао али брзо сам се окренуо осећају да не радим нешто што је погрешно. Желео сам да будем најбоља верзија себе у неким ситуацијама у којима то раније нисам успевао и био сам. Желео сам вољно да посетим друге стварности и посетио сам. Летео сам, вирио у будућност, читао мисли, стварао сам немогуће и изванредне ситуације које ми живот до тада и није баш нудио. Јако брзо мој магични свет је постао оно што ниједна прича до тада није испричала. Нисам био поносан, био сам пресрећан! Магија ме је водила кроз простор, време и димензије у свим правцима, у једном универзалном тренутку, садашњем. Била је то никад испричана бајка уживо, из које су настајале песме, митови, легенде и најлепше љубавне приче. Али све је то начелно било окренуто мени. Зато ми је брзо и досадило. 

Други ударац је уследио кад сам схватио да сам постао дебели краљ сопствене надмоћи, пијан од спознаје да могу да радим шта год ми падне на памет. Чим су се појавили први знакови да надолази поплава бесмисла спасла ме је спознаја да једино што има смисла јесте поклонити своје вештине на корист и радост другом, и црпети задовољство само из тог несебичног даровања свега вредног што човек поседује у себи. Тек тада је онај немир нестао а смисао добио нову и коначну дефиницију која се до дан данас више није мењала. Осетио сам да сам закорачио у једну потпуно другачију и хомогену зону благостања, у којој је човек радостан само када доприноси благостању неког другог. Тако је подигнута сврха мог живота на један врло видљив ниво. Једини који се заправо и гледа. Нисам уопште морао да идем тако силовитим путем да бих схватио врло очигледну ствар. Али ето, био сам радознао и прошао пут на начин како ја то иначе радим. Осигуравајући осећај да ми ништа није промакло.

Поред разлога да је ово само напомена за шта смо све сви ми способни постоји један много битнији разлог зашто сам вам испричао једну од мојих прича. Не да није обавезно да се доживе две потпуне крајности једног искуства да би сте осетили чаролију које оно доноси у свом најлепшем могућем облику, него што некад, не да мора да буде неопходно већ и да може да буде непотребно. Стекну се ту разна искуства од којих су само нека оператвно довољна. За сада. За остала се надам да ће остати у служби успомена. Сасвим довољно је уронити у сопствено сећање и спознати да је константна тежња безусловној посвећености вољенима бескрајно веће задовољство него посвећеност претежно себи. А посвећеност свом Роду подиже смисао живљења на једну другачију висину, ону до које не могу сви да добаце. Од тих који могу само ретки смеју. Они који и могу и смеју морају бити витешког духа. Тек тада се магија износи у свом пуном потенцијалу.

Зато када будете били у искушењу немојте никада да престанете да верујете у магију! Јер колико год да сте били, лако може да вас баци у искушење поново. Никад не заборавите да је упознавање са природом магије, осим што има еволутивну природу, много ближе оном што је мање вероватно. У евентуалним искушењима добро запамтите да је мир и благостање нашег народа примарни циљ намере. То ће вам дати снаге за све што вам је потребно јер ви сами нисте и не треба да будете, ни довољни, ни део тог циља осим као део узрока, што не доноси никакву личну корист осим оне следствене. Нека наше бављење магијом буде увек и искључиво витешко, јер само тако чини задовољство, пружа благостање и има једини смисао.

Понекад су догађаји који делују најстварније само приче, а ништа ређе, приче које звуче потпуно немогуће заправо најстварније.

Да ли ће ово у Етру да изгледа као стварност или као прича није ми толико битно. Оно у шта сам прилично сигуран је да знам шта сте ви одлучили, не зато што ја верујем вама него зато што ВЕРУЈЕМ У ВАС. И то на начин на који чак ни ви не можете да утичете. Није Браћо да вам не остављам избор али сви заједно и немамо неки други избор, а поуздано знам да га ни не желимо. Рођени смо да верујемо и неспособни смо за било какву супротност. Витешки пут је један, а то је пут Пламеног мача и тај пут је истетовиран у нашим срцима. Држимо се тога.

Подсетник

У ово сурово ратно доба за човечанство, када Велика борба букти и све већим корацима убрзава ка свом епилогу, носећи на леђима избушену историју целе једне епохе, која у себи садржи истине само у најситнијим траговима, дужни смо да ту избушену историју попунимо истином и недопустиво је да се на било који начин Истина не помене, прескочи или изостави под било каквим изговором, а Слобода макар на тренутак уз њу подразуме и прећути. 

Мој народ то сам ја, моја Земља то сам ја и моја вера то сам ја. То је све оно што ја јесам. Вера, Истина и Слобода су све што имам а само то су ми отимали и то су чинили кад год су могли. Истицаћу ове светлости увек и свуда. И не занима ме да ли ће то неком да изађе на нос, да му смета или још горе да га увреди. У толико више ћу да их славим и никада ме неће ућутати. Ако неко и покуша, а рачунам на то, у инат ћу их величати још више и нико жив ме неће зауставити, а тек неће они који су дирали у Светло Рода мог. Постојим да бих се борио против таме и живећу дуже само да бих се борио дуже. А једног дана када одем са овог света и преселим се у свет мојих предака, тек онда им мира нећу дати. Чекаћу их у сваком ћошку тишине, а од мога гласа који слави Слободу и говори Истину неће моћи да се сакрију ни у једном кутку свемира. Бићу свуда и прогањаћу их докле год постоје. Чак и да овога тренутка, неким Божијим чудом, читав овај циркус што су од света направили, престане да постоји и пред Светлом тамни подвију своје репове и врате се у своје мрачне светове, никада им нећу опростити и нећу се смиривати до последњег тренутка, док у потпуности нестану и падну у вечни заборав. У историји која ова садашњост памти нико никад није платио као што ће тамни платити за оно што су покушали. Духови наших предака, наши очеви, моја Браћа, наша деца и деца наше деце, Дух небеског народа вребаће их ма где се сакрили, јер ми смо Светло. Пред нама ће бежати у само ништавило, јер само кад престану да постоје нећемо их више гонити.

Да не буде забуне и да нико не може да каже да није знао нека обрате пажњу сви који до сада нису… У име свих наших Светиња, ја, син Оца свог, потомак небеског Рода, чувар Истине и заштитник Слободе, носилац Духа, војник Светла и Витез Пламеног Мача, кунем се да ћу се заувек и свим силама које су ми дате, борити против таме и сваког зла док ме сам Господ Бог не узме себи назад.

Ово није моја сугестија тамнима да се повуку, већ отворен позив на борбу. Доста је било. Нека нас садашњост добро запамти јер смо будућности изгледа не само неопходни већ и неминовни. Нека Светло влада.

Витез реда Пламеног Мача