Откад имам радни сто, он је претрпан. Давно сам схватио да постајем задовољан собом тек када се форсираним мултитаскингом доведем у зону озбиљне компромитације ефикасности, па онда ту границу додатно погурам још мало даље. Још од ране младости ово је био неки мој аматерски начин за претрпавање површинске свести и њено довођење у ситуацију да забагује и искључи се, како би до изражаја дошле оне дубље структуре које обично ретко ко од нас користи. Секундарна добит тога је што се оваквим процесом релативно неосетно пређе граница критичне количине података после које престаје анализа и започиње синтеза, односно уочавање већих слика. Пар пута сам претерао и озбиљно киксирао, али после гимназије то се више није понављало. Осим сећања на пар јединица и чак и једну нулу у дневнику, која ми редовно изазове осмех на лицу, углавном сам имао само дугорочне користи од таквог начина рада. 

Јединице су ми биле одличан показатељ тадашњих граница које сам научио да поштујем, а нула је била много више од тога. Она ме је скоро деценију касније упутила у неке универзалне законе ове димензије. Зарадио сам је на Одбрани и заштити. Наставна јединица се звала Отклањање застоја на аутоматском оружју у борбеним условима. Професора смо звали Бубулеја што је било сасвим примерено његовом лику и понашању. Како нам је у првом делу часа објаснио да је био најбољи у својој јединици по брзини расклапања и склапања аутомата ”њемачки шмајсер” и то нам демонстрирао за укупно осам секунди (цифру памтим јер је инсистирао да му штопујемо време), па одмах затим кренуо да прозива, ја сам га замолио да нам пре тога ипак каже нешто мало теоријских основа за ту работу.

Уследило је врло концизно теоријско упутство: Њемачки шмајсер се расклапа хитрим покретом крк док се не чује цак – видиш ‘вако.

Прозвао је мог доброг друга и мене, непосредно након једног исто тако концизног упутства о томе како се расклапа и склапа митраљез Шарац, да то демонстрирамо у борбеним условима. Борбени услови су подразумевали да нас двојица прозваних лежимо на војничком ћебету, потрбушке као бубашвабе при чему се свако придизање главе или задњице кажњава ударцем летвом која симулира противнички метак. Време се мери и од њега зависи оцена, што мање секунди то је она већа.

Ми смо цео посао урадили за четрнаест секунди, што је било за петицу ко врата. Пошао је ка дневнику да нам упише оцене, али на нашу несрећу је понео и Шарца, па је успут чуо да он током померања чангрља и звекеће, што је апсолутно немогуће ако су сви делови присутни. 

Уследила је брза истрага и установила да солидан број делова недостаје (претежно они за које нисмо знали где иду) и да су баш сви они испод половине ћебета на којој сам ја лежао. Зато је мој другар добио кеца, а ја нулу, уз објашњење да он оцењује строго објективно и да је јединица за незнање, а за саботажу следи стрељање, што се математички добија када се неко или нешто помножи са нулом, па зато мени следи нула у дневник.

Ако неког то уопште занима, да кажем да је на крају године ипак све испало добро јер сам прошао неочекивано добро на бојевом гађању из пушке М 48 у Бубањ Потоку. Имали смо пет метака и сваки метак у мету је носио по једну оцену, пет метака – петица. Срећна околност је била у томе што је до мене био извесни Љупче и то без наочара јер их је поломио дан раније на физичком. Добро је и он пуцао, само у погрешну мету јер су бројеви били стварно ситни, тако да сам у финалном збиру од пет могућих имао укупно осам погодака. Бубулеја је испао шмекер и сложио са позивањем на његов критеријум објективности, уз моју додатну аргументацију да ако може у дневнику да стоји нула, може и осмица.

Знатно марљивији ђак сам постао када сам схватио да ми се свака намерно прескочена лекције враћа касније у животу у далеко озбиљнијој форми и да неко одозго врло стриктно инсистира да се предвиђени наставни план и програм мора савладати у току једног живота. Сетио сам се Бубулеје, комичног гимназијског отклањања застоја на аутоматском оружју у борбеним условима, зарађене оцене, а поготово њене симболике множења са нулом када сам сличан застој панично отклањао током сумануте ноћне вожње БМВ-а по пустим булеварима једне уснуле европске престонице, са десном ногом на гасу до даске, левом ногом тачније коленом на волану и са обе руке у послу од чијег завршетка или незавршетка у наредних неколико секунди ми више није зависила никаква оцена, већ живот. Зато је добро своје лекције учити из прве, ма колико оне у свом премијерном издању изгледале глупаво, досадно, наивно или смешно. Ако их прескочите, а оне вам неким случајем стоје уписане у ваш лични још пре рођења одобрен наставни план, свака следећа шанса за учење пропуштеног – такозвани поправни ће бити вишеструко захтевнији и последично далеко озбиљнији. Није добро било шта скривати под ћебенце, а исто тако ни под тепих. Хоће ти делови и то незнање да искоче баш кад не треба, у најнезгоднијем тренутку.

Зато је важно имати неке своје подсетнике. Они могу бити виртуелни, као што су сећања, али могу да буду и потпуно материјални. Један такав ми стоји на радном столу, на врху десне гомиле старих списа и књига. То је новчаница од петсто милијарди динара коју користим као обележивач за страницу кад прекинем читање. Добио сам је на поклон након пријема у наш ред једног мог старог пријатеља и саборца са којим сам раме уз раме прошао много тешких битака у животу, претежно духовних.

Петсто милијарди ме подсећа да смо некада давно сви били милијардери. Пробајте барем ви који сте то време проживели да се сетите панике коју сте тада осећали. Сетите се колико брзо сте морали са тим силним милијардама одмах нешто да урадите, да их претворите у девизе или да купите неко ситно материјално добро типа хлеба или пасте за зубе јер већ поподне велики део те вредности нестаје. Исто је са данашњим милијардерима. Они живе у истој таквој психози и истим решењима прибегавају – паничним девизним и берзанским трансакцијама. Небитно о којој реалној вредности се ради, ако је она икада реална. Паника је иста, а она је увек стварна.

Паника има једну важну последицу. Она искључује било какво сувисло расуђивање код већине људи. Изузетак су они малобројни који су спремани (или су се некако из нехата сами спремали) да у таквим условима не подлежу масовној психози. За то су у сваком случају потребне године тренинга, можда чак и деценије да се такав тип личности изгради, чак и када је основа сасвим добра. Нешто од тога сам описао на почетку нашег данашњег разговора, али постоје и ефикаснији начини које практикују неке специјалне јединице, ретке духовне школе борилачких вештина и још малобројнији витешки редови. 

Успаничени људи крећу у бег и тако из своје дотадашње психолошке позиције родитеља или одраслог ускачу у психолошку улогу и друштвену позицију детета. Дете у тим околностима сасвим спонтано почиње да тражи било кога ко личи или може да одглуми лик оца као заштитника и лик мајке као утеху. Ово јако добро знају манипулатори људске свести који прво изазову панику, па док она траје инсталирају овакве ликове, претежно на политичкој сцени и онда усмере везивање народа. То успешно раде најмање три века уназад.

Ако вас занима или на неки перверзан начин можда чак и забавља, прођите сами кроз вежбу препознавања психолошко – емотивне роле  коју су у овом, све време истом позоришту играли Тито, Слоба, Коштуница, Ђинђић, Трамп, Путин и сви остали који су на бини дебитовали искључиво у временима панике, јер без ње цела операција емотивног везивања људи (смештених у позицију детета) не би успела. Тако су створени сви главни глумци епохе, а сви остали на бини су у очима наивне публике били тек неки тамо небитни епизодисти или статисти. 

Размислите да ли би без те, стручно генерисане масовне психозе, консекутивног искључења разума и последичног емотивног везивања било могуће на било којим или било каквим изборима да већину гласова добије неко ко у прајм тајму најгледанијег медија изговори да је држава озбиљна ствар и затим уђе у фрижидер.

Обезглављен човек има врло мале шансе да уочи да поред главних глумаца који на себе привлаче сву пажњу публике и стално се смењују, на бини паралелно перзистирају некако исти ликови у улози статиста и да се они скоро никада не мењају. То су увек исти типови личности, исте физиономије, а врло често и дословно исти људи. Ако би којим случајем била направљена једна нова, интегрална и свепрожимајућа представа, састављена од дешавања у свим претходним представама, али из угла тих наизглед скрајнутих ликова, она би могла да носи само једно име – Права историја. Сигуран сам да је у овом позоришту никада нећете гледати.

Масовна психоза спречава уочавање и препознавање модела по коме се догађаји одвијају, а то је увек по неком од закона којих нема мало, али их није ни безгранично много. Оно што компликује препознавање модела чак и од стране трезвених је то што су они по правилу мултидимензионални. Интеракције различитих енергија започињу на једном, а последице се очитавају на неком другом нивоу. Ако посматрате само један изолован ниво, догађаји се дешавају изненада, одвијају се мимо сваке логике и производе потпуно неочекиване последице. Управо тако функционише јавно мнење, у мраку и неразумевању свега битног.

Што више модела човек научи да чита, теже га је изманипулисати. Библија наводи доста практичних модела кроз сликовите описе, нека друга штива дају теоријску основу како се енергије распоређују по димензијама и реалностима, а универзалне законе којима се повинују велике енергије ћете сами спознати, уколико сте тог знања достојни. То је својеврстан елиминациони тест за неке даље истине.

Ми ћемо се овде и у овом тренутку задржати на једном моделу и два примера. Формирање велике слике остављам вама, за вежбу и домаћи задатак. Ја ћу вам поставити нека питања, а од ваших одговора ће зависити слика коју ћете уочити или можда нећете.

1. Да ли су ратни догађаји деведесетих у Хрватској започели укидањем српског језика и писма иако су Срби конститутиван народ те републике?

2. Да ли су Срби били затворени у цркву и запаљени?

3. Да ли се у заштиту Срба укључила ЈНА, највећа војна сила овог простора?

4. Да ли су створене две слободне српске територије САО Крајина и Српска Крајина?

5. Да ли су формиране њихове територијалне одбране?

6. Да ли је ЈНА стигла до Загреба и онда се наједном повукла?

7. Да ли је месецима (непотребно) држан у обручу и гранатиран Вуковар?

8. Да ли је опсада Вуковара трајала тачно онолико колико је било потребно медијима да сатанизују Србе?  

9. Да ли су Срби (изван ослобођених територија) емигрирали у свет и делимично у Србију?

10. Да ли је уследило необјашњиво повлачење ЈНА са ослобођених простора?

11. Да ли је за њом изашао остатак Срба?

12. Да ли је овом здруженом акцијом (Зенги, НАТО-а и ЈНА) Хрватска врло ефикасно испражњена од Срба?

13. Да ли је после тога следио напад деветнаест НАТО земаља на Србију?

14. Да ли је онда дошао 5. октобар?

Ако сте одговорили на ова питања, пробајте сада да замените главне појмове у њима. Уместо Срби, Србија и српско, ставите Руси, Русија и руско. Уместо поменуте две крајине ставите Доњецк и Луганск. Вуковар замените са Азовстаљом, Загреб са Кијевом, а Зенге са Азовом. Не значи да ће се догађаји даље одвијати по овом моделу, али за сада не постоји ни један разлог за супротно. Да би се из тих шина изашло, Руси морају нешто крупно да ураде и то у врло кратком року.

Оно што би могло да произађе из ове наше мале вежбе перцепције је неколико питања за крај: 

Како се то потрефило да се ова два рата одвијају по идентичном моделу и још важније – како је могуће да то Руси не уочавају? Није лоше ни запитати се да ли можда постоји неки разлог због кога је нарочито потребно Украјину испразнити од Руса у чему очигледно један део Руса на политичким и војним положајима активно (са)учествује. 

Познавање историје вам у тим стварима може бити од помоћи, нарочито оне нешто старије, помно уклоњене из већине архива и сећања. Постоје знања о сукобу поларника и атлантиста који букти дуже од десет хиљада година у назад, од пре потонућа Атлантиде. Сигуран сам да их мало ко у данашње време прати, чак и ако је читао Пекића. Отуд толико неразумевање историје, актуелних и будућих догађаја, нарочито у великим јавним гласилима. Зато тако лако успева превара политичара и аналитичара о мултиполарном свету као спасу од униполарног. Једни су уједињени око материјалног, а другима се нуди раштрканост у најразличитијим концептима свега и свачега. Превара иста као са такозваним џендерима и осталим поремећацима, по моделу ”Нека цвета хиљаду цветова”. У преводу – све је боље само да се не уједините око Бога.

Постоје знања и записи о историји ватиканске цркве из времена давно пре Христа и много пре шизме, као и о култовима који су је створили, а које она данас штити унутар и око себе иако они одавно званично не постоје. Педерастија у оквиру цркве је тек врх овог леденог брега, као и десетине хиљада деце која нестају сваке године у свету. Део архива је отет и склоњен у километарске тунеле испод Ватикана, али доста тога је и у правим рукама. Размислите добро зашто је три пута паљена Александријска библиотека, зашто је горела московска библиотека са 14 милиона књига и у крајњем случају зашто је Београдска библиотека била мета и немачког и савезничког бомбардовања у Другом светском рату. Добро размислите зашто магационер пали магацин? Да ли да произведе мањак или да би га прикрио? 

Ако којим случајем успете да избегнете помисао да су сви они глупи, а само ви паметни, очекујем да се сретнемо на следећој тачки где ћемо размотрити зашто овакви и слични модели изнова пролазе и докле ће то да нам се дешава. У међувремену почните активније да посматрате споредне глумце и статисте, могуће да вам у магли матрикса нит стварних догађаја постане јасније видљива. Уочавајте и памтите моделе. Не прескачите лекције. Ако журите бићете прошарани шупљинама. Како будете расли оне ће се повећавати и у њих ће се настанити нешто чега уопште нећете бити свесни све док вас потпуно не преузме, а онда ће бити касно. Успут, проверите да ли сте нешто гурнули под тепих и заборавили. Можда вам баш то ускоро буде од користи.

Доктор са Чубуре