Досадашњи уметнички директор Драме Народног позоришта, Молина Удовички Фотез редовно се пензионисала, након једне од најуспешнијих епоха у историји главног српског театра • Место директора је преузео такође драматург, али и продуцент, културолог и међународни културни радник Зоран Стефановић.

У склопу планираних промена у Народном позоришту у Београду, досадашњи уметнички директор драме Молина Удовички Фотез отишла је у пензију, након раздобља када је национални театар доживео неке од својих највећих уметничких тријумфа у историји, мерено по броју награда, одзиву публике и критике.

Њен наследник је Зоран Стефановић, рођен 1969. године, такође драмски писац и сценариста преведен на неколико језика, продуцент, издавач, културолог, историчар и теоретичар уметности, један од светских пионира дигиталне културе. Дипломирани је драматург и докторанд теорије уметности, културе и медија. Између осталог, председник је Удружења драмских писаца Србије и Међународне културне мреже „Пројекат Растко“.

Стефановић се унеколико разликује од претходних директора драме НП у овом добу, јер има и међународно искуство продуцента, руководиоца и научника. Обављао је од средине 90-их десетак већих функција у регионалним и интернационалним оквирима, укључујући ванредне ситуације и реформе. Један је од најплоднијих делатника српске културе и уметности постјугословенског периода и оставио је међународни траг у десетак области културе и уметности, као и у пар ниша хуманистичких наука. Добио је педесетак домаћих и светских награда и признања, укључујући неке главне за драмске уметности: Златна медаља Београда за сценарио, Награда „Јосип Кулунџић“, Награда „Бранислав Нушић“, Награда „Миодраг Ђукић“, „Бдење Јакова Орфелина“ и др.

Стефановић је у јавност ступио на Богојављење, 19. јануара, на дан смрти Бранислава Нушића, управника Народног позоришта, али и првог председника Удружења југословенских драмских аутора, које је постојало од 1929. до раних 1950-их, када је Титов режим угасио УЈДА, да би 1976. било обновљено као Удружење драмских писаца Србије (УДПС). По традицији, председник УДПС и уметнички директор Народног позоришта заједно постављају венце на Новом гробљу и на споменик Нушићу поред Народног позоришта. Ове године ће уместо две, то бити једна личност.

Стефановићеве делатности деценијама имају везе са Народним позориштем, особито у култури и науци. Такође, у сарадњи са Народним позориштем, био је од 2008. издавач-продуцент који је преко портала „Пројекта Растко“ светским србистима, славистима, преводиоцима, дијаспори и најширој публици представио дигитална издања „Позоришних новина“, затим драме на енглеском језику Душана Ковачевића, Боре Станковића, Виде Огњеновић, Вељка Радовића, Синише Ковачевића и Небојше Ромчевића, као и изабране драме Жељка Хубача на српском, енглеском, немачком и бугарском језику. •

Изјава Зорана Стефановића: „Удобна фотеља у Кући чуда“

Нови уметнички директор драме Народног позоришта у Београду, Зоран Стефановић у првој изјави од преузимања дужности каже за маркетинг Народног позоришта:

„Када уђете у Народно позориште у Београду, у кућу стару скоро 160 година, ви се као Керолова Алиса или Мекејев Мали Немо у Сањалији прво смањите, па онда и усрећите, пред величанственом појавом, и чудима које тај простор са својим људима ствара дневно, у не баш лаким условима. Мислим и на балет и оперу, не само на драму, јер у мом завичају, Рађевини и Јадру, и у целом Подрињу, немамо оперске и балетске куће ове величине и светског нивоа. Умирује ме чињеница да је, у узаврелом историјском добу, управник Драгољуб Бајић место директора драме Народног позоришта — симболички једно од кључних места у српској култури — понудио човеку који не личи на очекиваног фото робота. Тај човек, ова маленкост, улази у колектив на обичан и неспоран начин, по редовном плану, на неодређено време, није део страначког живота, није део позоришних лобија у Србији, и деценијама је оштар али објективан критичар многих аспеката државне културне стратегије. Избор зато схватам буквално: као доказ поверења управе и послодавца, државе Србије, у унутрашње моћи обнове у култури и уметности, јер кроз мене они благосиљају не тек менаџера, већ човека из уметничке и културне струке да, из колектива и са колективом, уведе кућу у нову фазу и да допринесе неопходној реформи српске и сродних култура. То је доказ самосвести државе у крајње изазовном трену светске геополитике, где се култура итекако рачуна. Осим тога, удобна је то фотеља, јер је колегиница Молина Удовички Фотез свима олакшала будућност, остављајући нам стабилан и тријумфалан период, у сваковрсним успесима. Али, тамо где публика види јасну репертоарску политику коју ћемо довести и до даље заокружености у годинама које долазе, и где видимо заиста моћне ансамбле и цео колектив, тамо професионалац види дубље, оно што је гарант будућег опстанка. То је наслеђе јасних стандарда и вредности на културном, естетском, поетичком и етичком плану. И нема ту ништа што обично управљање или трунка кризног менаџмента, не могу решити, само ако су вишње силе оставиле памет и колективу, и народу као послодавцу кроз државу. Лако је такву кућу чувати. И као што трач о особи и особа нису исто, то важи и за установе: у Народном позоришту имате ових дана исто онолико лепих чуда као, рецимо, у Српском народном позоришту у Новом Саду, а ако имате дилему зашто медији то довољно не показују, њу лако можете решити доласком у позориште. Очекујемо са радошћу и грађане и верни народ у Народном. Сви сте наши, само да се правовремено домогнете карата. И даље пружамо чуда.“

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У БЕОГРАДУ