Српска стратегија – Стерија Јован Поповић

 0_0ognjen.png

 

 

 

 

 

 

Пише: Огњен Војводић

Данашњег датума 1806. године, 1. јануара по православном јулијанском календару (13. јануара по грегоријанском католичком календару 1806. године) родио се у Вршцу Јован Стерија Поповић (1. јануар 1806. – 26. фебруар 1856.). Јован Поповић је био министар просвете у Књажевини Сербији, српски књижевник, сматра се оснивачем српске драме, први и један од најбољих српских комедиографа. Средње име Стерија (Стерија на грчком значи звијезда) је узео по имену оцa који је био грчког поријекла и досељеник у Књажевину Србију. Мајка му је била Српкиња од породице Нешковић, кћер познатог сликара Николе Нешковића. Мало је познато, ван стручне јавности, да је Јован Стерија Поповић, поред тога што је био познат драмски писац, био и угледни правник, просветни дјелатник и филолог који је, као професор Природног права на Правословном одјеленију Лицеја у Крагујевцу и Београду и као министар просвете, задужио српску правну, просветну и филолошку науку, и да је један од устројитеља школског система, установа културе и науке у Србији. Написао је први уџбеник природног права у Србији; створио је темеље модерне српске просвете, уводећи први закон о образовању, оснивајући школе, постављајући схему образовних институција, пишући многе уџбенике. Основао је прво позориште и први српски музеј; један је од покретача и првих чланова Друштва српске словесности, будуће Српске академије наука.

jovan-sterija-popovic.jpg

Јован Стерија Поповић је основну и средњу школу похађао је у Вршцу, Темишвару и Пешти, а права у Кежмарку (Аустроугарска монархија). Након завршеног школовања Стерија се вратио у Вршац гдје је од 1830. до 1836. предавао латински на приватној полугимназији, а потом 1836. започео правничку праксу. Године 1840. као учени правник и филолог позван је од власти Књажевине Србије да буде професор на новом Лицеју у Крагујевцу. После двије године је постављен за начелника Министарства просвете (од 1842.), и на том положају, у току осам година, био главни организатор српске средњошколске наставе и један од оснивача Ученог српског друштва. Покренуо је оснивање Академије наукаНародне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог београдског театра (Театар на Ђумруку) који је 1841. отворен његовом трагедијом „Смрт Стефана Дечанског”.

Министарски положај Стерија је напустио 1848. године. Разлог су били напади странке Вучића Перишића на „пречанске“ Србе, као и супротни политички идеолошки и вјерски ставови. Зато је напустио Књажевину Србију и вратио се у Вршац (које био ван граница Србије, тј. у Аустроугарској). Као начелник Министарства просвете (1842–1848) много је учинио за организовано развијање школства. Године 1844. је установио школски закон Устројеније јавног училишног наставленија. Предложио је Совјету да се донесе Уредба о заштити старина, па је у Србији Стеријином заслугом донесен први правни акт о заштити споменика културе, који није био по вољи вјерске и културне колонијалне политике европских и исламских империјалних тежњи према православним народима Балкана.

Друштво српске словесности је као научно и књижевно друштво основано у Београду 31. маја 1842, после припрема које су отпочеле септембра 1841. године. Оснивачи су били: Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић. Први чланови Друштва били су: Димитрије Исаиловић, Стефан Марковић, Јован Стејић, Димитрије Тирол, Сима Милутиновић и Исидор Стојановић. Друштво српске словесности (1841 – 1864) је преименовано у Српско учено друштво (1864—1892), а Српско учено друштво потом у Српску академију наука (од 1886 – 1892). Просветна мисија Друштва је била и штампање научних књига на српском језику и култивисање српског књижевног и народног језика. Друштво српске словесности је започело кодификовања српског књижевног језика и писма у континуитету књижевности и културе српског књижевног језика и предања православне писмености, то јест систему цјеловитости ћириличне орегиналне ортографије и ћириличних писама. Наиме, одбацујући решења колонијалне културне политике њемачке славистике (аустрославистике) у програму југословенске језичке политике, која је у српској средини пласирана преко српских сарадника аустрославистичке канцеларије под псеудонимом националног препорода и југословенске идеологије. Друштво српске словесности је под руководством Стерије Поповића почело израду српске научне терминологије превођењем страних нових научних термина на српски и коришћењем континуитета научне славистичке терминологије. Јован Стерија Поповић је израдио предлог терминолошког речника за одабране струке. „Стерија, као и већина српских писаца у оно време, није видео никакво зло у прихватању гласовних или обличких особина црквенословенског језика онда кад су у питању речи којих нема у народном говору.“ Научна словенска терминологија и црквени словенски језик су постојали како у словенском свијету тако и у српском књижевном језику.

Међутим, аустрославистичка канцеларија, која је спроводила културну колонијалну политику на Балкану, тим поводом је упутила у Књажевину Србију своје српске сараднике Вука Караџића и Ђуру Даничића да спријече израду таквог терминолошког речника. На сједницама Друштва 20. 21. и 27. маја (1845 г.), заједно са још неким члановима Друштва, они су спријечили рад на српском терминолошком речнику проглашавајући га штетним за напредак српског језика. В. Караџић је осујетио програм Јована Стерије Поповића да се у Друштву српске словесности по свјетском стандарду европских академија ради на стварању српске научне терминологије, и захтијевао да у основи српског књижевног језика буде језик „простог народа“ што је значило практично неопходно увођење стране научне терминологије, и уопште страних ријечи, у српски језик, јер у простом „народном“ говору није било научне терминологије, нити изграђаног општег речника књжевног језика. „Друштво српске словесности је потпуно промијенило културну политику када је Ђ. Даничић дошао за секретара Друштва (1857 г.). Под Даничићевим утицајем, Друштво се успротивило Попечитељству 1858. године.“

У програму аустрославистичке асимилације језика словенских народа, који су чинили половину становништва Аустроугарске, спровођена је колонијална културна политика упрошћавања и простачења словенских језика до примитивне и поткултурне природе говора, ради подређивања таквих простих словенских језика изграђеној сложеној структури и култури германских језика – од наметања речника научне терминологије до речника опште културе као потребе развијеног друштва. Програм аустрославистичке асмилације поготову је спровођен према српском језику, ради разградње изграђене сложене структуре српског књижевног и народног језика, и свођења на разину руралног речника и говора “оних Србаља који живе по селима далеко од градова“, како је налагао В. Караџић у аустрославистичким памфлетима. У агенди аустрославистичке асимилације српског језика није био само раскид са српском научном терминологијом него и раграђивање језик српске грађанске класе. У програму аустрославистичке колонизације српског језика спровођена је и туркофона асимилација српског језика на простору под османском окупацијом и вазалном влашћу, у интересу сусједне исламске империје са којом је Аустроугарска дијелила простор Балкана и српског народа, увођења српског језика породицу туркофоних језика.

Академик Павле Ивић у својој студији О језику некадашњем и садашњем о том питању и догађају пише: „В. Караџић је осујетио разложан покушај Јована Стерије Поповића да се у Друштву српске словесности ради на стварању српске научне терминологије (као у другим европским академијама), инсистирао је да у основи српског књижевног језика буде језик „простог народа“, и битно је допринео да се у српској научној полемици устали тон и жанр „утука“ (далек од академске расправе), што је касније често хваљено, а наставља се до данас…“

«У Кнежевини Србији развијала се државна управа по европском узору, а нагло је растао и број школа. Тридесете и четрдесете године остале су запамћене као доба оснивања државних установа: „књажеска типографија“ 1831. године, првих пет министарстава 1834. „књажеско-српски театар“ исте године, 1838. Војна академија и тзв. Лицеј са два студијска правца, из којег ће се касније развити Велика школа, а из ове универзитет. За исту се годину везује и проглашење тростепеног судског система, којем се у 1846. прикључио и касациони суд. У годину 1841. пада оснивање Друштва српске словесности, а године 1844. постоји већ и Народни музеј. Међу објављеним књигама, чији је број из године у годину растао, налазе се и серије уџбеника и закона. Сваки од новоуведених појмова морао се именовати. Тај би задатак био релативно једноставан да се остало при славеносрпском језику, који је слободно црпао из руског, што је омогућавало лексичко праћење текућег развитка цивилизације и науке. Осим тога, славеносрпском је стајао на располагању терминолошки фонд црквеног словенског језика, разрађен у области религије и филозофије још у средњем веку према грчком узору, а на подручју администрације у православној цркви, посебно у канцеларији карловачке митрополије. Победом народног језика углавном су отпале те могyћности обогаћивања језика и чак је био жртвован или преправљен знатан део већ стечених термина. Цена демократизације српске културе није била незнатна.«

Цијену „демократизацијe“ српског књижевног језика српски народ плаћа до данас, како је академик Павле Ивић увидео у времену југословенске језичке политике када је било политички опасно критиковати југословенску и караџићевску културу која је у комунизму установљена као култна, а лик и дјело В. Караџића проглашени за култ комунистичке културне политике. Разградња српског језика, као резултат караџићевске културне политике, данас је вавилонски видљива, од програма упрошћавања до преименовања српског језика, који је, као такав, постао средство разједињења умјесто уједињења српског народа. Због супротстављања програму германске колонизације српског језика, коју је власт Књажевине Србије спроводила као програм културне аутоколонизације, већина водећих личности српске културе 19. вијека, противника аустрославистичке караџићевске колонизације српског језика, до данас је прогнана из српске званичне културне политике и означена за представнике ретроградне непожељне културне политике, или је њихова културна и научна дјелатност сведена на категорију комедиграфа, као у „случају“ Јована Стерије Поповића.

Tagovi

Komentari (0)