Српски Валтер Скот, српски књижевни језик, и Јозеф Добровски

Пише: Огњен Војводић

Мјесеца маја, не зна се тачно којега мајског дана, 1780. године рођен је код Космаја Милован Видаковић (1780 – 1841), први популарни српски романописац и даровити филолог. Српски књижевници и читаоци називали су Милованa Видаковићa „српским Валтером Скотом“ по популарном шкотском писцу, због сличне тематике, епских и витешких романа. „Тек што је какво Српче или Српкиња дорасла да може књиге читати, већ је Видаковића у руке узела. Свака класа радо га је читала.“ записао је српски књижевник Јаков Игњатовић.

О животу Милована Видаковића највише се сазнало из његове Аутобиографије, објављене 1871. године, тридесет година после смрти писца, коју су критичари оцјењивали као књижевно највредније дјело Милована Видаковића. Видаковић потиче из имућне домаћинске породице Космајског краја, која је као многе српске православне породице морала од османске окупацие да избјегне у Аустријску царевину. Пред опасношћу рата између Османског царства и Хазбуршке монархије, који је почео 1788. године, бројне српске породице Космајске области прешле су у Хабзбуршку монархију а са њима и породица Милована Видаковића. Тако је будући романописац и филолог могао да се школује у Аустријској царевини у престижним школама. Године 1799. Видаковић је постао ученик гимназије у Сегедину, гдје је завршио трогодишњи курс граматике. Једну годину је боравио у Темишвару, а затим опет у Новом Саду. Године 1805. објавио је своју прву књигу, Историју о прекрасном Јосифу. Након гимназије у Новом Саду, Видаковић је 1805/06. похађао течај филозофије у Сегедину. На студије филозофије и права отишао је у Кежмарк (данас у Словачкој) 1807. године. Видаковић је 1809. забележен у Кежмарку у списку претплатника Историје Синдипе философа као јестествених (природних) наука слушатељ. Радио је као предавач у Српској православној гимназији у Новом Саду од 1817. до 1824. године а потом је до своје кончине живио од давања приватних часова и прихода од својих романа.

Видаковић је објавио седам романа: Усамљени јуноша, Велимир и Босиљка, Љубомир у Јелисијуму, Касија царица, Силоан и Милена, Љубезна сцена у веселом двору Иве Загорице и Селим и Мерима. Први роман „Усамљени јуноша” објављен је у Пешти 1810. године. Двије године касније објављен је и други Видаковићев роман, „Велимир и Босиљка”. Потом пише роман „Љубомир у Јелисијуму”, који је био својеврсна књижевна трилогија, коју је штампао и објављивао од 1812. до 1823. године. Међутим, Видаковићева трилогија је постала више од популарног романа – медијум познате повјесне полемике у српској књижевности и филологији о питању смисла и сврхе књижевног језика. Видаковићеви романи су због „застарелог“ стила били често негативно и оштро критиковани од идеолошки настројених интелектуалцима, али прави разлози агресивне критике Видаковићевих романа били су политичке природе.

Милован Видаковић је био књижевник и филолог. Поред романа писао је полемике и филолошке радове о актуелним филолошким питањима 19. вијека у Европи, а посебно у српском језику на којем је германска славистика ( аустрославистика) спроводила радикалну религијску католичку и општу културну колонизацију. Зато је Милован Видаковић био противник њемачког југословенског језичког програма колонизације српског језика и писма којом је српски језик упрошћаван и примитивизован, кодификован као колоквијалан говор, а одвајан од српског континуитета и култивисаног књижевног језика. Поред аустрославистичке католичке колонизације српског књижевног језика, књижевне теме и књижевни језик писаца попут Милована Видаковића су оспоравани и прогањани од присталица просветитељског позитивизма и радикалног рационализма, каквих је највише било у балканским народима.

Видаковић се залагао за ослобађање српског језика од турцизама и германизама, јер је српском језику под петовјековном османском окупацијом наметнуто много турских ријечи, а српском народу под аустроугарском окупацијом наметани су германизми и романизми, због чега је било потребно ослобађати језик од наметнутих страних ријечи и враћати у живот потиснуте српске словенске ријечи. У аустрославистичком језичком програму из српског језика су уклањане српске словенске ријечи и словенска научна терминологија, чиме је српски језик одвајан од словенске основе језика и српског књижевног језика, а у српски језик су програмски уношени турцизми и ине туђице, као и научна терминологија латинске схоластике. Аустрославистичка језичка политика удаљавања српског језика од словенске основе и словенског црквеног језика била је у интересу културног исламског империјализма, османске окупације Балкана, припајања српског језика туркофоној породици језика. Аустрославистичка колонизација српског језика је у српском народу представљена у форми српског филолошког фолклора – као реформа српског језика и писма од самоуког даровитог филолога Вука Караџића. Заправо, В. Караџић је био српски избјеглица у Аустроугарској и српски сарадник аустрославистичке канцеларије у југословенском језичком програму, условљен својим статусом, нестручношћу, и одређен својим идеолошким ставом, у служби аустроугарске колонијалне културне политике. Поред осталог, В. Караџић је по налогу аустрославистичке канцеларије сакупљао просте народне ријечи и простачке изразе, турцизме и туђице свих страних језика као језичку грађу за „Српски рјечник… “ и за кодификовање новог „народног“ српског књижевног језика као антипода српском књижевном језику и свим словенским језицима, ради сврставања српског језика у групу туркофоних језика или у неодређену групу мјешовитих језика, и свођења на поткултурну колонијалну категорију језика руралних послова.

 

Позната је у историји српске књижевности и филологије књижевно-филолошка полемика Вука Караџића и Милована Видаковића, започета Караџићевом негативном критиком Видаковићевог романа. Данас би Караџићева критика била неозбиљна и нестручна, приказ непознавања смисла романа као књижевне форме, простачко исмијавање имагинације писца, занемаривање контекста и слободе умјетничког израза. Романи Милана Видаковића су својеврсни почетак у српској књижевности жанра епске фантастике, а коју би балкански радикални рационалисти и атеисти и законски забранили. Разлог Караџићевих негативних критика Видаковићевих романа је и Видаковићево противљење њемачком југословенском језичком прогаму упрошћавања српског ћириличког писам, а залагање за цјеловито ћириличког писмо који су чинили континуитет и културу српске књижевности и писмености. Аустрославистичка просто гласовно ћирилично писмо, креирано према хрватској фонетској латиници (формираној према мисионарским моделима писама латинске славистике у програму унијатске мисије) била је средство којим је српски језик, у српско-хрватском јединству, припајан словенским језицима латинске писмености. Зато је аустрославистичка пропаганда преко српских сарадника, Вука Караџића и Ђура Даничића, нападала Милована Видаковића јер као популаран писац није прихватао аусрославистички сурогат српске ћирилице.   

Поред вјерских и филолошких разлога раскидања са српским православним предањем писмености и књижевности, и геополитичких разлога раскидања саборности са словенским православним народима, аустроугарска колонијална културна политика је нападала романе Милована Видаковића ради деградације и разградње српског грађанског и аристократског сталежа, ради избацивања тема и ликова грађанског и вишег сталежа о којима је Видаковић писао, и свођења српске књижевне културе и тематике романа на реализам руралног живота, на сеоску средину и сеоски сталеж, на поткултурну катогорију живота и становништва. Дакле, и због језичког стила и речника српске грађанске класе и аристократије, које је аустрославистичка културна политика разграђивала свођењем стандарда српског језика на рурални речник и сеоски стил, „на језик далеко од градова“, како је В. Караџић написао у предговору своје Писменице.

Јозеф Добровски

Поводом полемике са В. Караџићем, као представником аустрославистичког програма, Милован Видаковић је упутио писмо ауторитету и оснивачу европске славистике, филологу Јозефу Добровском, са питањем: „да ли је добро српски књижевни језик на прости језик сводити“, као што је рађено у аустрославистичкој реформи коју је у Србији заступао В. Караџић. Добио је од Добровског добар одговор, у којем је поред осталог Добровски написао: „Мени се не допада да се Срби спусте до простог језика. Мора бити и отменијег језика за узвишеније предмете. Ваљало би, идући средњим путем, створити stilus medius („средњи слог“), који би се приближавао и старом црквеном и дјелимице и разговорном језику“ (цитирано према преводу А.Белића). Милован Видаковић је био подржан од оснивача славистике у кодификовању средњег стила као норме српског књижевног језика, јер је Добровски сматрао да Срби заслужују култивисан књижевни језик. Милован Видаковић је одговор Добровског објавио у предговору једног дијела свог романа „Љубомир у Јелисијуму” 1817. године. Подржан ставом Добровског, Видаковић је написао словенску граматику као основу српској граматици, коју је завршио почетком 1817. године, а потом је написао и српску граматику Граматика серпска (Пешта, 1838). 

Добровски није одобравао раскид са српским књижевним језиком какав је спроводила аустрославистичка канцеларија под руководством аустроугарског цензора словенске штампе, Бартоломеја Копитара. Није се слагао са колонијалним категоризовањем српског језика у „сељачки стил“ и политиком разградње српског језика. Добровски је за кодификовање српског књижевног језика предложио средњи стил („средњи слог“, како пише, stylus medius) за узвишеније предмете („Еs muss doch auсh eine edlere Sprache für erhabenere Gegenstände geben“); средњи стил који представља средњи пут („еin Mittelweg“) који би се, с једне стране, приближавао разговорном језику („der Umgangssрrache“), а, с друге, древном литургијском језику. Међутим, моћна мисија аустроугарске монархије и аустроугарски аргументи политичке моћи нису слушали стручњака језичке науке и чешког пријатеља српског народа, Јозефа Добровског, него ригидне римокатоличке мисионаре, попут Бартоломеја Копитара, и разјарене револуционаре, попут Караџића.