СНП: Свечано отварање 1. оперског фестивала OPERARIA

ПРЕМИЈЕРА

Ђузепе ВЕРДИ

Риголето, опера у три чина

 

Петак, 14. јуна, сцена „Јован Ђорђевић“, 19.00

Свечано отварање 1. оперског фестивала OPERARIA

 

 

  1. сезона

2018/2019.

Уметничка јединица Опера

 

IMG_2040pabllo.jpg фотографије: Срђан Дорошки

Ђузепе Верди (Giuseppe Verdi)
Риголето (Rigoletto)

опера у три чина

 

Либрето: Франческо Марија Пијавепрема драми Виктора Игоа „Краљ се забавља“

Диригент: Андреа СОЛИНАС, к.г. (Италија)/ Микица ЈЕВТИЋ
Редитељ: Александар НИКОЛИЋ, к.г. (Београд)
Хор припремила: Весна КЕСИЋ КРСМАНОВИЋ

Сценограф: Саша СЕНКОВИЋ
Костимограф: Сенка РАНОСАВЉЕВИЋ
Кореограф: Александар ИЛИЋ, к.г. (Београд)

Дизајнер светла: Марко РАДАНОВИЋ

Улоге

Војвода од Мантове Саша ШТУЛИЋ

Риголето, дворска луда Жељко Р. АНДРИЋ

Ђилда, Риголетова ћерка Дарија ОЛАЈОШ ЧИЗМИЋ

Спарафучиле, бандит Горан КРНЕТА

Мадалена, његова сестра Јелена КОНЧАР

Гроф Монтероне Страхиња ЂОКИЋ

Гроф Чепрано Никола БАСТА, к.г.

Грофица Чепрано Маја АНДРИЋ

Маруло, дворјанин БраниславСТАНКОВ

Борса, министар двора Игор КСИОНЖИК

Ђована, Ђилдина дворкиња Марија МИТИЋ ВАСИЋ, к.г.

Стражар Владимир ЗОРЈАН

Паж Марија МИТИЋВАСИЋ, к.г.

 

Кћерка Татјана Димовић (Балет)

СтатистиВладислав Шегуљев, Стефан Микан, Мирослав Стојиљковић, Бобан Потколњак

Чувар двериСрна Андрић

 

Учествују: мушки Хор и Оркестар Oпере, Балет СНП-а

 

Балет: Бојана Матић, Верица Козарев Кларић, Надежда Салак, Мина Радовић, Марија Трифуновић, Милица Јелић, Јелена Дангузов, Весна Огњанов,Настасја Иветић, Дејана Бајић

Бојан Раднов, Ђулио Милите, Зоран Трифуновић, Алесандро Бонавита, Антонио Бибо, Александар Бечварди, Јакоб Корошец, Тома Крижнар, Никола Стаменовић*

 

Радња се одиграва у Мантови око 1550. године.


Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Асистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић

Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Марина Рајновић Бабовић

Инспицијенти: Тања Цвијић, Сања Миланов
Суфлери: Александра Мајтан, Санела Митровић

Према преводу Косте Царине и титл на српском: Иван Свирчевић

 

Репетитор Балета: Бранка Глигорић
Корепетитори Балета: Золтан Гајдош, Дејан Бркић

Тонски сарадник: Предраг Петрушевски *Ученик Средње Балетске школе, Нови Сад

 

Асистенти сценографа: Нада Даниловац, Никола Сенковић
Асистент костимографа: Снежана Хорват

Сараднице на припреми сценографије: Вишња Недељков, Исидора Милаковић (студенткиње Академије уметности, Нови Сад)

 

Праизведба: 11. март 1851, Театро ла Фениче, Венеција
Премијера: 14. јун 2019, СНП, сцена „Јован Ђорђевић“, 19.00

            у оквиру 1. оперског фестивала Operaria

 

Представа траје два и по сата са две паузе.

 

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама СНП-а.

 

 Screen Shot 2019-06-11 at 9.21.55 PM.png

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ђузепе Верди, италијански композитор (Ронкола, крај Бусета, 10. X 1813–Милано, 27. I 1901)

Музику је студирао приватно код познатог педагога Лавиња. У Бусету је неколико година био директор Музичке школе и диригент месног Филхармонијског друштва. Ту почиње да се бави и компоновањем. Коначно, 1839. одлази у Милано са довршеном првом опером Oberto, conte di San Bonifacio, која је исте године са успехом изведена у „Скали“. Међутим, не постиже успех комичном опером Un giorno di regnoуслед тешког душевног стања због смрти двоје деце и жене, које је изгубио у току две године (1838-1840). После краће кризе приступа музичкој обради либрета о вавилонском краљу Набукодоносору... Након Револуције 1848. повлачи се из политичког живота и на свом имању Сант Агати потпуно се посвећује компоновању. У том скромном амбијенту настала су сва његова оперска дела која су га уврстила међу највеће ствараоце. Целог свог дугог живота бавио се готово искључиво компоновањем опера. Написао их  је 26, од којих поједине имају и по две верзије. […]

Текстуалне основе за његова оперска дела настајале су из сарадње са двојицом врсних песника-либретиста – Ф. М. Пијавеом и А. Боитом, при чему је учешће самог Вердија у изради либрета било одлучујуће. Сцена и музика су у његовим делима једна другој помагале при остварењу реалистичког сценског лика и развијању драматичне радње. Закорачивши смело новим стазама не само у музичкој обради својих либрета него и самим избором њихове тематике, Верди је искреним и верним приказивањем људских судбина на оперској сцени донео нешто дотад невиђено. Носећи у себи подједнако богату и неисцрпну мелодијску инвенцију и префињено осећање за диференцијацију психолошких особина појединих карактера, успео је да уведе драму у оперу и обогати изражајне могућности оркестра користећи га као коментатора сценских збивања, а да се није одрекао и неких других обележја италијанске оперске естетике као што су: истакнуте улоге вокалних деоница, драматичност и монументалност хорских сцена, каткада и прожимање појединих сцена балетом. Под његовим утицајем формиран је нови изражајни романтични реализам италијанске опере, а његово оперско стваралаштво карактеришу истинитост и дубоки хуманизам којима се оваплоћује човек у најразличитијим животним ситуацијама и односима. У најбољим делима, у којима третира општељудске теме, његови ликови у свом трагизму добијају шекспировске димензије постајући представници људског у нама и око нас. Читав низ његових најпознатијих дела деценијама се налазио на репертоару СНП-а: Травијата, Риголето, Трубадур,  Бал под маскама, Аида, Отело, Симон Боканегра, Набуко, Дон Карлос, Моћ судбинеи Магбет.

М. Хаднађев, Енциклопедија СНП-а

 

 

Оперска уметност XIX века

[…] Верди је прихватио напуљски облик опере са нумерама, али је, попут Моцарта, тешњим повезивањем речитативних и ариозних делова (арија, дуета, хорских сцена), као и динамичнијом обрадом оркестра, час подређеног пратиоца певача, а час активног учесника у стварању емотивне атмосфере, остварио жив и драматичан ток музичке сцене, на којој су се сукобљавале људске страсти и стварали и разрешавали заплети као у стварном људском животу. Тако је најзад, после скоро целог столећа Глукова реформа озбиљне опере нашла у Вердију свога доследног реализатора, што, наравно, није резултат само Вердијевог талента, већ и развоја музичко-сценских средстава израза у току класицизма и раног романтизма… Операма из другог периода (од 1851. до 1853) он је стекао светску славу. То су Риголето, Трубадури Травијата, три драгуља оперске сцене. Своју пуну стваралачку зрелост Верди је доказао нарочито у ансамблима, где је било потребно решити сложене проблеме повезивања музичке форме са сценском радњом. Један такав пример је завршни квартет из опере Риголето.

Четири учесника у драматичном току догађаја: увређени отац Риголето, заслепљен мржњом и жељом за осветом, његова кћи Ђилда, још увек заљубљена у свог заводника, за којег жртвује и свој живот. Мадалена, сестра хладног најамљеног убице Спарафучила, такође заљубљена у војводу заводника и сам војвода од Мантове, ласцивна, површна личност, коју је сјајно окарактерисала банална арија Жена је варљива, остварују споменуту завршну сцену. Свака од личности не само да има особен карактер, већ се на својствен начин односи према догађајима на сцени. Све те емотивне односе изразити музиком, сјединити те вокалне мелодије различитог изражајног карактера у музичку целину, могао је само велики мајстор.

Душан Плавша, Музика: прошлост, садашњост, личности, облици,

Књажевац, „Нота“, 1981.

 

 Screen Shot 2019-06-11 at 9.21.42 PM.png

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Андреа Солинас, диригент, к.г. из Италије (Andrea Francesco Solinas)

 

Рођен 1985. године. Студирао је на Одсеку за клавир, на Музичкој академији „Луиђи Канепа“ у Сасарију, где је дипломирао 2007. Прва искуства је стекао 2011. као пијаниста у оркестру „Giovanile Italiana“ из Сасарија (диригент Рикардо Мути), а касније је две сезоне (2012-2014) радио као уметнички руководилац мушког хора „Nugoro Amada“ из Нуора. Мастер студије клавира је завршио 2010. у Сасарију, истовремено се усавршавајући у оркестарском дириговању. Мастер студије из оркестарског дириговања је завршио 2016. на Конзерваторијуму „Ђ. Верди“ у Милану. Био је асистент диригентима Бруну Николију, Франческу Чампи, Ђанлуки Марчану.  Бави се и педагошким радом. Самостално диригује од 2014. године. Из оперског репертоара се издвајају: Боеми, Ђани Скики, Мадам Батерфлај, Сестра Анђелика, ТоскаТурандот, Севиљски берберин, Господин БрускиноАида, Бал под маскама, Фалстаф, НабукоМагбет, Риголето, Травијата, Кавалерија рустиканаФигарова женидба, Чаробна фрула,  Дон Ђовани, Лучија од Ламермура, Кармен…Солинас је са Опером СНП-а сарађивао у сезони 2018/19. као асистент диригент, на Росинијевој опери Пепељуга и на Листовој опери Сарданапало.

 IMG_2034pabllo.jpg

фотографије: Срђан Дорошки

Риголето

У многим операма традиционалних репертоара главне теме су љубав између двоје љубавника, издаја, љубомора и убиство. У Риголетусу кључне речи сумња, контраст, снажне супротности, присутне у целој опери. У уводу, на пример, Верди користи технику контраста не би ли изокренуо драмски ток: прича почиње као комична опера, величанственом забавом у двору, преокренувши се изненада, доласком Монтеронеа, у трагедију, и то само једном речју: Проклетство. Наиме, то је првенствено и требало да буде наслов опере, али је касније одлучено да се наслови именом протагонисте – Риголето.

Такође је занимљиво да композитор повезује једну ноту са Проклетством: ноту „до“. Та нота отвориће прелудијум са трубама и тромбонима, а истом нотом појављује се први пут и Риголето: In testa che avete, Signor di Ceprano?(Шта Вам се по глави мота, мој господару Чепрано?)

Риголето је опера иновативних схема где Верди подвлачи изузетну важност дуета и кончертата у слободној форми, у односу на арије – једина арија која је у традиционалној форми је арија Војводе од Мантове. Потпуно супротна је Риголетова Aрија дворјана која, потом, следи у сасвим слободној форми. Ова арија заправо представља сажетак тог концепта супротности чији је почетак andante molto agitato, обојен узбуђењем и нервозом. Одмах затим следи meno mosso,где Верди користи енглески рог и фагот да би дочарао јадиковање. Завршетак арије поверен је соло виолончелу и енглеском рогу не би ли приказао преклињање и осећај потпуне слабости. 

Коначно, иновацију представља и оркестрација и контраст тамно-светло који Верди користи да би боље нагласио динамику. Основни пример томе је захтевање широког спектра гласова код хора, од тихог sottovoce до најгласнијег, наглашавајући тиме потпуну окрутност радње.

Андреа Солинас

(прев. са италијанског Ј. Лагатор)

 

 

 Screen Shot 2019-06-11 at 9.21.29 PM.png

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Александар Николић, редитељ, к.г. (Београд)

Дипломирао позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду (класа Иване Вујић). Студирао историју уметности, као и индустријски дизајн. Стручно се усавршавао у Италији, Немачкој и Грчкој. Од сезоне 2009/10. (до данас) ангажован у Опери НП Београд као редитељ на одржавању и обнављању текућег репертоара. У сезони 2015/16. ангажован од стране Royal Opera House Covent Garden у Лондону каo director on duty на опери Травијата. Године 2015. изабран је у звање доцента на Институту за уметничку игру у Београду, за ужу уметничку област Режија у опери и балету. Од 2016. године држи интернационалне мастер класове у Израелу и Србији намењене оперским певачима посвећене тумачењу оперског репертоара. Године 2018. добија највиша признања у уметности од Жамбоки фондације и града Јерусалима „за изванредан доприност култури града Јерусалима“. Члан je уметничког удружења Je Ne Ja Art које се бави неговањем оперског ствараштва. Oдабрани пројекти: Viva la mamma, Pyramus and Thisbe (ИМВАЈ фондација и Israely Center of Exelence, Израел); Шекспир: Сонети, Меланхолични снови грофа Саве Владиславићa, La serva-padrona(НП, Београд); Дон Ђовани, Viva la mamma ( НП Сарајево); Крунисање Попеје (Роси фест, НП Београд, Брок Вокал Лајпциг); Чаробни брег (Културни дом Велење, Словенија и ЦК „Вук Караџић“, Београд); Љубав и мода, Милутин МиланковићПјеро месечар (Мадленијанум, Београд);  Дон Ђовани (Комбанк дворана, Београд); Слепи миш (ИМВАЗ и Modell Hal Gerard Bachar, Јерусалим и Тел Авив Museum of Art Hall,  Израел); Kazališni običaji i neuobičajenosti (ХНК, „Иван пл. Зајц”, Ријека); Студије о дивљој гуски, Похвала љубави (Театар Филодаматика, Ријека); Саблазан у долини Светог Флоријана (Културни дом Велење);  Метаморфозе,  Мара/Сад (СКЦ, Београд);  Севиљски берберин (продукција JeNeJArt Београд), Кармина бурана (Сава центар, Београд).

 IMG_2076pabllo.jpg

фотографија: Срђан Дорошки

 

Прометејева створења

Зашто је Риголето једна од највољенијих опера од призведбе? Зашто постављамо Риголета данас и овде? Зашто нас Риголето додирује и зашто осећамо дубоку везу са делом?

Праизведба драме Виктора Игоа „Краљ се забавља“ одјекнула је притом као бомба: сладострасни краљ апсолутне моћи који бескрупулозно отима све што жели, амбициозни дворјани, жељни моћи, који га бескрајним ласкањима и улагивањем гурају још дубљи понор, затим дворска луда, деформисана физички, али још ужасније деформисана у својој рањености отпадника, и на крају девојка бескомпромисна у доброти. То су били кључни састојци драме зачињени крвљу, знојем и полним течностима. Парижанима је било јасно да иза љубавне приче стоји једна од најозбиљнијих политичких прича изнетих пред публику 19. века. Политички памфлет сам по себи није имао ту моћ. Магија сценског приказа је била та која је приказујући страдања и страсти људских бића истовремено приказала и суровост једног друштва, једне класе и једног система. Монструозни отац, наказан физички и духовно, у свом неповерењу у људе тоне све дубље у зло и цинизам, док ћерка у својој чистоти не одустаје од вере у доброту и опроштај, чак ни када је силована, ни када је издана, ни када је понижена, ни када је пробуражена ножем и бори се за последње удисаје. Ђилда и тада теши друге, никога не проклиње. Публика је плакала на праизведби, викала са галерија, стезала песнице и претила. Цензура је представу скинула са репертоара истог дана и забранила је њено играње наредних 50 година. Парижани нису видели ово озбиљно дело о сопственом посрнућу наредних пола века, али су водвиљ, оперета и булеварско позориште охрабривани да цветају и заглупљују заједницу. Иго, велики борац за правду и добробит људске расе био је окован на стену као Прометеј.

Верди, италијански Прометеј, у драми свог сапатника са стене види бриљантан материјал којим може да запали огањ истине у својој заједници. Верди је већ у детињству осетио ужасе и суровости политичких превирања, осетио је неправду и бескрупулозност моћника и њихових љубимаца. Осетио је гажење талента, снаге, виталности, вредног,  лепог, чистог и поштеног - гажење чизмом миљеника моћних и корумпираних. Већина Вердијевих дела је трпела константе забране цензуре, налоге о преправкама, прерадама и избацивању кључних запаљивих делова опере. Знаковит је одабир композитора да се готово искључиво посвети операма. Зидати најмонументалнији сценски облик, без грешке ткати колосалну таписерију у којој је сваки инструмент у оркестру, сваки глас певача једна нит у другој боји- у такав надљудски посао се улази само јаком вољом и светом намером. Вердијева уметност није забављачка и музикантска. Она је света, прометејска, просветитељска, херојска. Италијански Прометеј је само користио средства музичке уметност да би нама, људима, осликао монументалну фреску са које треба да учимо „нови завет“, као што су га у древним црквама учили неписмени. Зашто реч „завет“? Зато што након читања Вердијева фреске о животу, страдањима и моралном тријумфу Ђилде ниједно срце не може да остане хладно, дистанцирано, себично и грубо. И злочинац у гледалишту, као и сви остали присутни на опери се, ганути у себи, инстинктивно заветујемо на доброту и на слеђење пута који нам је наш Прометеј показао. Он - који се жртвао ради наше добробити и спознаје истине.

Зато се ми људи зовемо „прометејева створења“. И ово и Верди су очеви Француске и Италије. Као што нас топлина, брига, жртвовање и љубав родитеља природно обавезују, тако нас исто обавезују и наши „Прометеј“ Иго и Верди- док се међу нама не роди нови Прометеј који ће заједницу водити ка светлости.

Александар Николић

  

СашаСенковић, сценограф
Рођен је 1964. у Темерину. Дипломирао 1999. на Академији уметности у Новом Саду, Одсек скулптура (проф. Љубомир Денковић). Магистрирао на Позоришној академији у Прагу 2001, на Катедри за сценографију (проф. Јан Душек). Члан је УЛУВ-а од 1991. Запослен је у Српском народном позоришту као сценограф. Директор је Технике СНП-а и доцент је на Академији уметности у Новом Саду. Бави се сценографијом, примењеном скулптуром и графичким дизајном. Аутор је преко 50 реализованих позоришних сценографија. Сарађивао је са редитељима из региона и Европе. Сценографије је реализовао у Србији, Чешкој, Мађарској и Румунији. Радио је на изради сценографија и сценских елемената за преко 200 представа. Најзначајније сценографије су: балет Peer Gynt, опера Јоланта (Либерец, Чешка), драма Дневник једне умоболне жене (Будимпешта, Мађарска), драма Полицајци (Темишвар, Румунија), драма Магбет (НП Суботица), драмске представе Коме верујете, Виолиниста на крову,  Дух који хода, оперета Кнегиња чардаша, балети Ромео и Јулија, Враголанка (СНП, Нови Сад). Награђиван је за најбољу скулптуру на изложби студената ликовних академија у СФРЈ, Сарајево, 1989, за најбољу сценографију на Фестивалу ,,Петар Кочић“, Бањалука, 2016; добитник је Годишње награде СНП-а, 2016.

 

„Моја је велика срећа да радим Риголетаса редитељем Александром Николићем. Као свестран, надарен и енергичан редитељ, покренуо је нашу имагинацију и осмелио нас да будемо храбри и одлучни у изразу и уметничком „крику“, да пропаст и суноврат једног друштва тако и прикажемо... Без трунке „флерта“ и ренесансне поетике, он гађа у срж дела! Ниједан детаљ, фризирани фрагмент и Мантова у свом сјају овде нису приказане. То је пропаст једне империје и њено згариште у визуeлном, а пре свега у моралном смислу! Сценографски израз би требало да буде јасан, недвосмислен и песимистичан визуeлни потоп „Титаника“ који са собом носи и оперске гледаоце.“

Саша Сенковић

IMG_2023pabllo.jpg
фотографије: Срђан Дорошки

Сенка Раносављевић, костимограф
Рођена је 1986. у Вировитици. Дипломирала 2010. на Факултету примењених уметности у Београду, Одсек костим-атеље сценски костим (проф. Љиљана Петровић). Сарађивала са Академијом уметности из Новог Сада и Факултетом драмских уметности(идејно решење костима за једанаест студентских филмова и ТВ драма).Сарадник је Српског народног позоришта, а од фебруара 2019. је у сталном ангажману као костимограф. Костимографију је урадила за представе СНП-а: балет Ко је најмоћнији на свету!?, опера Чаробна фрула,Пепељуга,драмаПожар, Три лица самоће,Пут око света за 60 секунди, Смрдљивабајка, Најусамљенији кит на свету.Радила костимографију за драмске представе широм Србије. Учествовала на многобројим групним изложбама излажући цртеже, костиме и инсталације.

 

,,Наш Риголетосмештен је у период маниризма и врло је интересантно што се тиче костима и форме. Ослоњен на ренесансу, представља њену модернију верзију, ако се може тако рећи. Форме су прочишћеније али наглашеније у волумену. Предлог редитеља Александра Николића да Риголетакостимски сместимо у овај период дочекала сам врло отворено. У костиму преовладава црна, а изразите беле крагне које смо наменили свим извођачима, од солиста до хора, костиму дају нову димензију. То је уједно доминанта у овој представи, једно решење које едукује о епохи, а ликовно изгледа уједначено и у неку руку иновативно за наше позориште.“

Сенка Раносављевић

 

 

IMG_1996pabllo.jpg
 

фотографије: Срђан Дорошки 

 

Први чин

 

Сцена 1:

У своме дворцу, војвода од Мантове се хвали љубавним победама, како се већ три месеца удвара тајанственој дами којој се лажно представио као сиромашни студент. Истовремено очијука са грофицом Чепрано, својим новим пленом, чиме изазива љубомору код њеног мужа. И Риголето, грбава дворска луда војводе од Мантове, подсмева се грофу Чепрано, говорећи му да је старомодан и да жели лепу и младу жену само за себе. У том долази и гроф Маруло који говори о томе како Риголето, изгледа, има љубавницу коју држи код себе. Огорчени Чепрано кује заверу са дворјанима да би се осветили Риголету – отеће младу лепотицу из његове куће и довешће је војводи. Изненада долази стари племић Монтероне, оптужујући војводу да му је завео кћерку. Када га, уз Риголетово исмевање, ухапсе, Монтероне проклиње и војводу и његову луду.

Сцена 2:

Исте ноћи, на повратку кући, Риголето размишља о клетви. Из мрака се појављује разбојник Спарафучиле, плаћени убица. Риголето одбија услугу, тврдећи да је реч једнако убојита као и бодеж (Pari siamo!...). Враћа се кући код своје кћери Ђилде коју држи сакривену од света, пуштајући jе само у цркву уз пратњу дадиље Ђоване. После нежног дуета (Oh, quanto amore) присећа се покојне супруге и упозорава дадиљу да никога не пушта у кућу. Једина му је жеља да сачува своју кћи од дворских хуља. Риголето излеће на улицу да види ко се то шуња око куће. За то време, дадиља Ђована, потплаћена, кришом уводи и скрива војводу. Тек ту, у врту, скривени војвода сазнаје да је Ђилда Риголетова кћер. После кратког и страсног дуета, војвода на звук корака бежи. Нежно понављајући његово име (Caro nome), Ђилда се повлачи на спавање. У међувремену, дворјани траже од Риголета да им помогне да отму Чепранову жену. На превару му стављају повез на очи и везују га за сопствену ограду, а затим упадају у кућу и отимају Ђилду. Зачувши њене позиве, Риголето стргне повез и утрчава у кућу, где затиче само њен шал. Тада се сетио Монтеронове клетве.

Други чин

 

Војвода је узрујан јер су му отели Ђилду (Ella mi fu rapita!). Журно долазе дворјани и описују војводи отмицу. Сладострашће га обузима. Усхићен је када му саопштавају да је Ђилда већ у његовој спаваћој соби. Долази Риголето. Наизглед је равнодушан, али очајнички тражи трагове кћеркиног присуства. Кад схвати шта се догађа, прво псује, а затим безуспешно моли дворјане да му се смилују и да му врате његову кћер. Тада се Ђилда појављује из војводиних одаја и исповеда се оцу (Tutelefeste). Риголето је понижен. Док Монтерона одводе на губилиште, Риголето се заклиње да ће се осветити разузданом војводи.

Трећи чин

 

Желећи да покаже Ђилди колико је војвода нечастан човек, отац је доводи да посматра шта се догађа у крчми. Војвода улази у крчму (La donna è mobile). Ни Спарафучилова сестра Мадалена није одолела војводином шарму. Ђилда се уверила у неверство, отац је шаље кући, како би побегли у Верону. Риголето унајмљује убицу Спарафучила и договара да убије војводу, а тело стави у врећу и однесе је Риголету да је баци у реку. И сама очарана војводом, Мадалена у међувремену моли брата да му поштеди живот, а убије Риголета. Вођен осећањем професионалне части Спарафучиле одбија, али заузврат пристаје да, уместо војводе, убије првога ко се те олујне ноћи појави у крчми. Вративши се и чувши све, Ђилда одлучи да се жртвује за човека кога воли. Док олуја бесни, она храбро куца на врата и - Спарафучиле је убија.

Риголету доносе врећу убица и његова сестра, али у тренутку када хоће да баци тело у реку, зачује војводу како пева. Брзо отвара врећу и у њој налази Ђилду на издисају. Док му кћерка умире, он схвата да га је стигла клетва старог грофа Монтерона.

 

Риголетоу СНП-у

- Првоизвођење у Новом Саду: 7. II 1923. Диригент: П. Колпиков; Редитељ: Д. Кранчевић; Улоге: Д. Врбањац (Војвода од Мантове), Н. Баранов (Риголето), Н. Архипова (Ђилда), В. Ширај (Монтероне), М. Оџић (Чепрано), О. Тургењева (Грофица Чепрано), К. Клеменчић (Маруло), П. Фигуровски (Борса), П. Банац (Спарафучиле), Л. Казамарова (Мадалена), М. Оливијери (Ђована), Ј. Равскаја (Паж), И. Павлов (Тамничар). Изведено 17 пута.

- Првоизвођење у Новосадско-осијечком позоришту: 8. I 1933, у Сплиту. Архива СНП-а не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. Изведено 4 пута.

            Од оснивања Опере:

- Прво извођење у СНП-у: 23. V 1948. Диригент: В. Илић, В. Тополковић, Д. Жупанић; Редитељ: Ј. Кулунџић; Улоге: Д. Бурић, Р. Грујић (Војвода од Мантове), И. Варговић, М. Хаднађев, Д. Дуић (Риголето), З. Николић, О. Бручи, Е. Крже, Н. Стајић (Ђилда), Б. Пивнички, к.г, М. Зец, М. Хаднађев, В. Зграблић, С. Дракулић (Спарафучиле)... Изведено 37 пута, гледалаца 21.356.

- Обновa као премијера: 7. VI 1956. Диригент: Г. Чила, В. Тополковић; Режију Ј. Кулунџића обновио В. Керешевић; Улоге: Р. Грујић, Д. Бурић, С. Андрашевић (Војвода од Мантове), Д. Дуић, Ш. Швед, Ј. Глигоријевић, С. Јанковић (Риголето), З. Николић, О. Бручи, Д. Богошевић (Ђилда), М. Хаднађев, И. Кнежевић (Спарафучиле)... Изведено 21 пут, гледалаца 9080.

- Обнова као премијера: 20. I 1962. Диригент: Г. Чила, Д. Жупанић, Е. Гвоздановић, Е. Лазар, А. Тонини; Редитељ: Е. Фрелих; Улоге: М. Ставрић, Р. Грујић, Л. Манцин, В. Куцуловић, Х. Јероснов, Е. Тосуто, К. Орожим, Н. Здравков, Е. Лоренци (Војвода од Мантове), Д. Мариновски, В. Барбијеру (Риголето), З. Николић, Л. Лисеану, Ш. Петрушић, О. Бручи (Ђилда), М. Хаднађев, И. Кнежевић, С. Дракулић (Спарафучиле)... Изведено 18 пута, гледалаца 6398.

- Премијера: 21. XI 1972. Диригент: И. Топлак, П. Ошаницки, И. Лапинш; Редитељ: С. Вафиадис; Улоге: В. Куцуловић, Ш. Мардешић, П. Протић, Ј. Тудороју, М. Петровић, А. Серак, П. Раптис, Ф. Ђаконеску (Војвода од Мантове), Д. Мариновски, Д. Бугарин, Ф. Пухар, О. Енигареску, Н. Митић, З. Фоглар, Б. Александров, В. Ружђак, А. Марку (Риголето), В. Бердовић, Г. Којадиновић, М. Пец Галер, Г. Јевтовић, М. Симоновић, Н. Сиришчевић, А. Стан Слусор (Ђилда), С. Дракулић, Г. Сера (Спарафучиле). Изведено 38 пута, гледалаца 14.068.

- Обнова као премијера: 28. XII 1982. Диригент: И. Топлак, М. Јаноски; Редитељ: С. Вафиадис; Улоге: В. Куцуловић, С. Коцић, М. Солман, Ј. Реја, П. Раптис, Ф. Ђорђеску, И. Филиповић, К. Јанков (Војвода од Мантове), О. Енигареску, М. Милановић, Р. Клишкић, С. Попов, Н. Митић, Ф. Радован, А. Колумбис (Риголето), Г. Којадиновић, Г. Јевтовић, О. Вулић, М. Морача, Ј. Шајновић, А. Пејовић (Ђилда), С. Дракулић, Б. Јатић, Ф. Јаворник (Спарафучиле)… Изведено 27 пута, гледаоца 9662.

- Премијера: 13. XI 1993. Диригент: И. Топлак; Редитељ: М. Сабљић; Улоге: С. Коцић (Војвода од Мантове), М. Милановић, М. Јовановић (Риголето), С. Керкез, С. Ловчевић, М. Стојадиновић (Ђилда), С. Дракулић, Б. Јатић (Спарафучиле)… Изведено 9 пута, гледаоца 1842.

- Премијера: 27. IX 2003. Диригент: Ј. Јанку, Л. Салемно, Ж. Милановић, М. Јевтић, А. Чепурној; Редитељ: В. Солдатовић; Улоге: С. Петровић, С. Штулић, Д. Плазинић (Војвода од Мантове), К. Мара, Б. Вукасовић, К. Банчов, К. Кеун Ли, М. Јовановић, В. Драгош, Н. Мијаиловић, А. Бочаров (Риголето); Д. Јовановић, М. Стојадиновић, С. Савичић, Д. Олајош, Н. Воронкина, Ј. Зубкова (Ђилда); Б. Јатић, Д. Бајић (Спарафучиле)… Гостовање у Кану (Француска, март 2006). До сезоне 2013/14, изведено 31 пут, гледалаца 12.859.

Према Енциклопедији СНП-а и Педесет година Опере (СНП, 1998)

 

 

 

Припремљено у ПР центру

Tagovi

Komentari (0)