29. септембра у 19.00 часова, на сцени "Јован Ђорђевић" биће изведена премијера комичног балета у три чина Копелија Леа Делиба.
фото: Марија Ердељи
Реалистична прича о лепоти лутке Копелије, мудрости девојке Сванилде и наивности њеног вереника Франца који, јурећи за фикцијом, занемарује праве вредности живота и о заносу старог научника Копелијуса што љубоморно чува чудесне изуме у радионици…
Учествују прваци, солисти и ансамбл Балета и Оркестар Опере СНП-а, а у главним солистичким улогама наступају Рајна Ремовић у улози Сванилде, Александар Бечварди у улози Копелијуса и Андреј Колчерију у улози Франца.
Либрето је написао Ђула Харангозо, старији, према либрету Шарла Нитера, а по причи Е. Т. А. Хофмана.
Кореографију и режију поставио је Ђула Харангозо, млађи, гост из Мађарске, према кореографији и режији Ђуле Харангоза, старијег.
фото: Марија Ердељи
Диригент је Ђорђе Павловић, гост из Београда, диригент Опере Народног позоришта у Београду. Сценограф је Олга Ђурђевић а костимограф Мирјана Стојановић Маурич, асистенти кореографа су Бланка Фајт (к.г. Мађарска) и Левенте Бајари (к.г. Мађарска).
Реприза је 3. октобра.
Представа траје око два сата и има две паузе.
фото: Марија Ердељи
Магична прича и чаробне ноте Делибове Копелије
Захваљујући својој свежој и лепршавој музици, Копелија Леа Делиба сигурно спада у једно од најизвођенијих дела балетске музике. Препуна виртуозних фрагмената који дочаравају младалачки занос, енергију као и безбрижну лаковерност, музика чини основу која, као инспирација покрету, доноси широку палету играчких бравура. Никога не оставља равнодушним – од најмлађих, који ће очарано посматрати визуелизацију безбрижне игре и тајновитих тренутака забрањених несташлука, до балетских сладокусаца, који ће уживати у извођењу захтевних и виртуозних наступа главних протагониста.
У представи су заступљене честе смене расположења која су кроз музику мајсторски дочарана зналачким одабиром инструментације, а која својом лакоћом доприноси презентацији музичке идеје. Разиграни први чин препун је колорита националних фолклора („Словенске игре“ и „Чардаш“) који се овде, може се рећи, уводи као нека врста модела који ће касније постати саставни део балетске конструкције. Други чин своју мистериозност дугује смењивању осећања знатижеље са младалачким обешењаштвом и фуриозним изливима емоција Копелијуса. На крају, трећи чин је питорескни који нам својом музиком дочарава експлозију весеља на сеоском тргу.
Композитор у свом делу доноси колорит емоција који је приказан често кроз бравурозне пасаже, распеване кантилене и кроз тамне и мистичне елементе дочаране хармонским немиром, којима су наговештена потоња дела балетске литературе. Сам Чајковски није скривао своје изразите симпатије према Лео Делибу као значајном композитору.
„Лагана музика“ пријатна за слушање – како је често описују многи љубитељи балетске уметности – заправо крије велике захтеве да би се достигла таква лакоћа и лепршавост. Управо су то изазови за сваки оркестар, када им се Делибова Копелија нађе на репертоару.
Тражећи адекватан одговор за музички задатак сваке нове верзије балета Копелија, остајемо замишљени над питањем у којој мери смо успели да дочарамо сво богатство колорита Делибове партитуре. Колико у овом времену можемо бити искрени, радосни и знатижељни и на који начин можемо спојити релевантно уметничко искуство са снажним младалачким ентузијазмом, оба преко потребним за овакав уметнички изазов? Ипак, уверени смо да ће ово дело заузети место које му припада на репертоару нашег балета и да ће све(т) стати у два сата магичне приче и чаробних нота. [Ђорђе Павловић, диригент]
(...)прву, основну, или како је данас сматрамо оригиналну, кореографију Копелије дао је познати француски плесач и кореограф Артир Сен-Леон. Син штутгартског maitre de baleta, био је прво „чудо од детета” на виолини, а након тога и чувени плесач и кореограф у Лондону (Ондина и Есмерлада), Паризу (Девојка од мермера), Венецији (Ђаволова виолина у којој и свира и плеше), Петрограду (БисерСевиље, Фјамета, Коњић Грбоњић) и другим великим центрима Европе, у којима је наступао са својом супругом, легендарном Фани Черито. Након балета Извор, у ком је почео да сарађује са Делибом, долази на ред Копелија у којој сарађује и поставља кореографију, уносећи у своје дело и елементе источног фолклора и стварајући изванредно бриљантне варијације за солисте које је, као врстан педагог, волео да открива. Као либретиста није био исто толико успешан као кореограф, али му се слабости у драмској композицији праштају због техничких ефеката у композицијама плесова и стварању новог балетског жанра: савременог балета d‘action. Поменућемо још и то да је Сен-Леон аутор ,,стенокореографије”, то јест ,,уметности брзог бележења кореографије” из 1852.
На кореографијама Копелије радили су и дотеривали је готово сви чувени кореографи, прво XIX, а затим и многи XX века. Тако је П. Таљони поставио берлинску (1881), Хансен московску (1882), Теле бечку премијеру (1887), Глаземан и Бек копенхашку (1896), а Петипа прву (1884), затим су Иванов и Чекети дограђивали другу петроградску (1894), А. Жене минхенску (1896) премијеру. Ова последња пренесена је, захваљујући забелешкама Н. Сергејева, у Лондон 1933. Од савремених кореографија познате су поставке П. Лакота у париској Опери из 1973. и Баланшинова у Њујорк сити балету 1974. /…/
Од праизведбе Копелија је још увек присутна на свим позорницама света, а њени су протагонисти била и остала најпознатија имена класичног балета. Маштовита, а при том потпуно реалистична, ова прича о мртвој лепоти лутке и живој мудрости девојке, о наивности мушке усплахирености у тежњи за недостижним, о стваралачкој вапијућој радости и тузи старог мајстора – може да се схвати и као бајка о чудесним стварима у тајанственој кући ,,чаробњака” Копелијуса, али и каоисечак из живота једног обичног момка који, јурећи за фикцијом, занемарује праве вредности живота, због чега, замало – и да страда. И док се млади воле, играјући по варошком тргу љупке сценографије града, стари научник Копелијус ствара своје механичке играчке истом љубоморном строгошћу као да разбија атоме. Тако Копелија не само да гледаоцу пружа забаву, већ и слику увек актуелног савременог животног тренутка. [Бранка Ракић, из програма Копелија, СНП, 1984]
О представи: https://www.snp.org.rs/?page_id=28237
Објави коментар