САНУ: Циклус „Југославија и Информбиро 1948-1956”

У оквиру циклуса „Југославија и Информбиро 1948-1956”, у среду, 13. марта, у 12 сати, у Свечаној сали САНУ, др Срђан Цветковић, виши научни сарадник Института за савремену историју, одржаће предавање „Голи оток у систему државне репресије у социјалистичкој Југославији”.

 

Sanu1.jpg

 

О предавању 

Голи оток је постао парадигма за политичко насиље у новијој политичкој историји Србије. Прву декаду иза Другог светског рата обележило је иначе изузетно политичко насиље оличено у масовним ликвидацијма без суда, политичким суђењима и логорисањем политичких и класних противника под различитим изговорима (народни непријатељи, колаборационисти, непријатељи данашњице). За разлику од ранијих периода поред неупоредиво већег интезитета то насиље имало је системски и организован карактер. Тајна полиција постаје кичма новог апарата власти. Уз култ личности и свеприсутну идеологију репресија постаје темељ новог друштвеног поретка.

Посматрано из угла политичке репресије сукоб Тита и Стаљина је отворио два тока насиља у комунистичким земљама. Један је био у Источној Европи кроз процесе титоистима и интензивну стаљинизацију тамошњих друштава. Други се одвијао у Југославији кроз насиље над стаљинистичком опозицијом у Југославији а с друге стране над грађанском опозицијом и притиском на сељаке у процесу колективизације. Уопште повећану осетљивост на унутрашње непријатеље свих врста у условима међународне изолације и ратних претњи 1948–1953.

На основу скоро доступних докумената из архива тајне полиције могуће је до детаља утврдити број националну, социјалну и полну структуру информбирооваца као жртава политичког прогона. Према расположивим документима Голи оток и друге логоре је прошло преко 16.288 људи, све друге затворе око 32 000 и ухапшеника је било према званичним подацима преко 56.000. лица. Око 450 лица је изгубило живот. Срби и Црногорци чинили су више од две трећине осуђених ибеоваца, док је најмањи удео био међу Словенцима, Мађарима и Албанцима. Од мањина најзаступљенији су били Бугари и Италијани. Укупно гледано у социјалној структури затвореника изразитије су заступљени у односу на укупан број у друштву стари борци, студенти, нижи партијски функционери, војници (нарочито нижи официрски кадар) и полицајци и припадници УДБ-е. Казну су издржавали у некоме од 40-так затвора, логора и радних колонија широм ФНРЈ међу којима су свакако највећи Голи оток, Свети Гргур, Стара Градишка и Билећа за мушкарце а Рамски Рит и Свети Гргур за жене. Ипак више од броја логора и заточеника битно је нагласити процес ревидирања или преваспитавања политичких заточеника под међусобном психофизичком тортуром у режији тајне полиције као јединствену појави на ширем простору.

Број људи, стуктура и интезитет репресије и положај политичких затвореника у логорима и затворима пулсирају у складу са општом друштвенополитичком ситуацијом. Број логораша на Голом отоку и другим логорима је нагло опао после Стаљинове смрт, убрзо су и укинути. Али су Ибеовци и њихове породице остали стално под присмотром УДБ-е и строго контрoлисани. На њима су се преламали сложени односи Југославије и СССР све до краја хладноратовске епохе.

 

 

 

Драгана Младеновић

Односи с јавношћу САНУ

Tagovi

Komentari (0)